Софија (Зоја) Палеолог је била друга супруга московског великог кнеза Ивана III Рјуриковича (1462—1505) и византијска принцеза из династије Палеолога, ћерка морејског деспота Томе (1428—1460) и братичина последњег византијског цара, Константина XI Палеолога Драгаша (1449—1453).
Мајка великог кнеза Василија III Рјуриковича, бака цара Ивана IV Грозног Рјуриковича.
Порекло и породица
Софија Палеолог је рођена у браку деспота Томе Палеолога и деспине Катарине Захарије, који су поред ње имали бар још троје деце: Андреј (1453 - 1502), титуларни морејски деспот; Манојло (1455 - 1512); Јелена, удата за српског деспота Лазара Бранковића (1456—1458), од 1446. године, а после муслиманског освајања Србије 1459. године, пребегла је на грчко острво Лефкаду, где се замонашила.
Њен отац је рођен као најмлађи син (од десеторо деце), цара Манојла II Палеолога и царице Јелене Драгаш (ћерке Константина Драгаша (Дејановића)), обласног господара који је владао источном Македонијом. По мајчиној линији он је био чукунунук краља Србије Стефана Дечанског (1322—1331) чија се ћерка Теодора удала за севастократора Дејана (родоначелника Дејановића и оца Константина Дејановића Драгаша) и по тој основи је потомак Немањића. Њена мајка је била ћерка Центурионеа II Захарија (1404—1430), последњег ахајског кнеза. Кнез Центурионе II је потицао из ђеновљанске трговачке породице. Његовог оца је напуљски краљ Карло III Анжујски поставио да влада кнежевином Ахајом. Кнез Центурионе II је наследио власт од свог оца и владао је кнежевином Ахајом све до 1430. године, када је деспот Мореје Тома Палеолог започео напад великих размера на његове поседе. То је приморало кнеза Центурионеа II да се повуче у замак својих предака у Месенији, где је умро 1432. године, две године након мировног уговора којим је деспот Тома оженио његову ћерку кнегињу Катарину. Након његове смрти, територија кнежевине Ахаје је ушла у састав деспотовине Мореје.
Била је удата за московског великог кнеза Ивана III из династије Рјуриковича, са којим је имала седморо деце-{Genealogy.eu}-, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица:
Ана (1474. године), умрла је у детињству; Јелена (1475. године), умрла је у детињству; Феодосија (1475—?) Василиј III Иванович, московски велики кнез (1505 — 3. децембар 1533); Јуриј Иванович, кнез Дмитрова (1505—1536) Дмитриј II Жилка, кнез Углича (1505—1521) Симеон Иванович, кнез Калуге (1505—1518) Андреј Иванович, кнез Старице и Волоколамска (1519—1537) Елена Ивановна (19. мај 1476—1513), супруга литванског великог кнеза и краља Пољске Александра Јагелона (1492—1506); Евдокија (октобар 1482. / фебруар 1483—1513), од 25, јануара 1506. године, супруга казањског принца Петра Абрамовича (Худајкула); Јелена (8. април 1484 - ?) Феодосија (29. мај 1485 - 12. фебруар 1501), од 1500. године, супруга кнеза и московског гувернера Василија Даниловича Холмског;
Биографија мини|Деспот Тома Палеолог, Софијин отац (фреска Пинтурикија, библиотека Пиколомини) Рођена је, као Зоја, у Мореји (Пелопонез) 1450. или 1451., која је после пада Цариграда 1453. године, постала последње византијско упориште у Европи. Услед сталних сукоба између њеног оца деспота Томе и стрица деспота Димитрија II, Морејска деспотовина је ослабљена и 1460. године је освајају Османлије. Деспот Тома је са породицом, преко Крфа побегао у Рим, у коме је Зоја прешла на католицизам. После очеве смрти 1465. године, старање над њом је преузео кардинал Висарион, некадашњи православни архиепископ и један од заговорника Фирентинске уније. мини|Цар Јован VIII, Софијин стриц (фреска Беноца Гоцолија, Капела мудраца) Током јуна 1472. године, она се у Риму верила са московским великим кнезом Иваном III. Папа Сикст IV (1471—1484) и кардинал Висарион су се надали да ће овим браком успети да остваре снажан утицај у Русији и уведу католицизам, али до тога није дошло. Свечано венчање је обављено 12. 11. 1472. године у Москви, а непосредно пре њега, Зоја је прешла у православље и узела име Софија. Током владавине свог супруга, била је велики покровитељ уметности, што је довело до ширења италијанских и византијских утицаја у Русији. мини|Морејска деспотовина 1450. године Умрла је у Москви 7. априла 1503. године.
На Апенинском полуострву мини|Кардинал Висарион Никејски, присталица уније, односно уједињења католика и православаца под влашћу папе, постављен је за непосредног старатеља Софије Палеолог. Пад Византијског царства постао је одлучујући тренутак у Зојиној судбини. Цар Константин XI умире 1453. године током опсаде Цариграда. Седам година касније, 1460. године, Морејску деспотовину заузео је турски султан Мехмед II и деспина Зоја је била принуђена да побегне од Турака, прво са породицом на Крф, а потом у Рим, где је њен отац деспот Тома био признат за законитог наследника византијског престолаПалеологи после падения Византии. Дата обращения: 8 сентября 2019. Архивировано 21 октября 2011 года., а у последњој години живота свога оца, мало касније преобраћена у католичанство. Након крштења по римском обреду, Зоја је добила име Софија. Палеолози су се настанили на двору папе Сикста IV.
После Томине смрти 12. маја 1465. године, (његова жена деспина Катарина је умрла раније исте године), старатељство над његовом децом преузео је познати грчки научник, кардинал Висарион од Никеје, присталица уније. Сачувано је његово писмо у коме даје упутства учитељу сирочади. Из овог писма произилази да ће папа Сикст IV и даље издвајати 3.600 екуа годишње за њихово издржавање (200 екуса месечно: за децу, њихову одећу, коње и слуге; плус они су морали да одвоје за „кишни дан” и да потроше 100 екуа на одржавање скромног двора, који је укључивао доктора, професора латинског и професора грчког и једног или два свештеника). мини|Барјак „Беседа светог Јована Крститеља“ из Ораторија Сан Ђовани, Урбино. Италијански стручњаци сматрају да гомила слушалаца приказује кардинала Висариона од Никеје и Софију Палеолог (3. и 4. лик с лева). Национална галерија Марке, Урбино. После Томине смрти, круну Палеолога је де јуре наследио његов син Андреј, који ју је продао разним европским монарсима и умро у сиромаштву. Други син деспота Томе Палеолога, Манојло, вратио се у Цариград за време владавине султана Бајазита II и бацио се на милост и немилост султану. Према неким изворима, прешао је на ислам, засновао породицу и служио у турској морнарици.
Млетачко господство је 1466. године понудило Софију за невесту кипарском краљу Жаку II Лузињану, али је он то одбио. Према речима о. Пирлинга, сјај њеног имена и слава њених предака били су јадни бедем против османских бродова који су крстарили водама Средоземног мора. Године 1467. понуђена је за жену принцу Карачиолу, племенитом италијанском богаташу. Принц је изразио пристанак, након чега је дошло до свечане веридбе. Али Софији није било суђено да постане жена Италијана. У Риму је постало познато да је велики кнез Москве Иван III постао удовац. Руски владар је био млад, имао је само 27 година у време женине смрти и очекивало се да ће ускоро потражити нову жену.
Кардинал Висарион од Никеје видео је ово као шансу да своју идеју унијатизма прошири на руске земље. На његов предлог, папа Павле II је 1469. године послао писмо великом кнезу Ивану III у коме је предложио 14-годишњу Софију Палеолог за невесту. У писму се говори о њој као о „православној хришћанки“, без помена о њеном преобраћењу у католичанство.Сидорчик, Андрей. Софья Палеолог. Как византийская царевна строила новую империю в России. AiF (17 мая 2016). Дата обращения: 16 апреля 2025.
Георгије Сфранцес извештава да је 1466. године Софија, која је тада још била дете, била удата за принца Карачола, племенитог италијанског богаташа, али је убрзо остала удовицаРансимен С. Падение Константинополя в 1453 году. — М.: Наука, 1983. — .
Венчање са великим кнезом Иваном III Рјуриковичем Московски велики кнез Иван III остао је удовац 1467. године - умрла му је прва жена велика кнегиња Марија Борисовна, кнегиња Тверска, оставивши га са јединим сином, наследником - кнезом Иваном Млађим.
Софијин брак са великим кнезом Иваном III предложио је 1469. године папа Павле II, вероватно у нади да ће ојачати утицај Католичке цркве у Русији или, можда, зближити католичку и православну цркву — обновити Фирентинску унију. Идеја о браку се можда родила у глави кардинала Висариона.
Руска хроника нам каже: 11. фебруара 1469. године, у Москву је стигао Грк Јуриј од кардинала Висариона великом кнезу са писмом у коме је Софија, ћерка морејског деспота Томе, „православна хришћанка“ (о њеном преласку у католичанство прећутано) била предложена великом кнезу Ивану III за невесту. Велики кнез Иван III се посаветовао са својом мајком, митрополитом Филипом и бојарима и донео позитивну одлуку. Мотиви великог кнеза Ивана III вероватно су били везани за статус, а недавно удовац монарх је пристао да се ожени грчком принцезом.
Илустрована хроника: „Те исте зиме, 11. фебруара, дошао је Грк по имену Јуриј из Рима од кардинала Висариона великом кнезу са писмом у коме је писало да „у Риму морејски деспот Тома староверник из цариградског царства има кћер по имену Софија, хришћанка; ако жели да је узме,као жену, онда ћу је послати у твоју државу. И француски краљ и велики кнез Медјадински послали су јој проводаџије, али она не жели да се придружи Латинима.” Дошли су и Фриази: Карл по имену Иван Фриазин, из Москве ризничар, старији брат, и синовац, син њиховог старијег брата Антон. Велики кнез је послушао ове речи, и размисливши о томе са својим оцем, митрополитом Филипом, и са својом мајком, и са бојарима, тог истог пролећа, 20. марта, посла Ивана Фрјазина папи Павлу и том кардиналу Висариону да види принцезу...“.
Године 1469. Иван Фрјазин (Ђан Батиста делла Волпе) послат је на римски двор да се удвара Софији за великог кнеза. Папа Павле II примио је амбасадора са великом чашћу. Замолио је великог кнеза Ивана III Васиљевича да пошаље бојаре по невесту. Софијска хроника сведочи да је портрет невесте послат назад у Русију са Иваном Фрјазином, а такво световно сликарство се показало као крајње изненађење у Москви - „...и донео је принцезу насликану на икони. (Овај портрет није сачуван, што је веома жалосно, јер га је свакако насликао уметник у папској служби, из генерације Перуђина, Мелоца да Форлија и Педра Беругееа).
Илустрована хроника: „... Дошао је код папе, видео принцезу и објаснио папи и кардиналу Висариону са чиме је послат. Кнегиња је, сазнавши да су велики кнез и сва његова земља православне вере, прихватила њега. Папа, пошто је почастио амбасадора великог кнеза Ивана Фрјазина, послао га је великом кнезу уз услов да ће му дати принцезу, али да ће по њу послати своје бојаре. И папа је дао своје повеље Ивану Фрјазину да амбасадори великог кнеза добровољно путују две године кроз све земље које се заклињу на верност његовом папству, до Рима".
Преговори су трајали три године. Фриазин је по други пут отишао у Рим 16. јануара 1472. године и тамо стигао 23. маја. 1. јуна 1472. године обављена је веридба у одсуству у базилици Светих апостола Петра и Павла. Заменик великог кнеза био је Иван Фриазин. Међу присутним гостима била је супруга владара Фиренце Лоренца Величанственог Клариса ОрсиниИ. Клулас. Лоренцо Великолепный (ЖЗЛ) Архивная копия от 21 апреля 2013 на Wayback Machine. и краљица босанска Катарина. Нови папа, Сикст IV, поред поклона, дао је невести и мираз од 6 хиљада дуката. мини|Софија Палеолог улази у Москву. Минијатура Збирке илустроване хронике 24. јуна 1472. године, велики конвој Софије Палеолог, заједно са Иваном Фрјазином, напустио је Рим. Невесту је пратио кардинал Висарион од Никеје, који је требало да схвати могућности које су се отварале Светој столици. Легенда каже да је Софијин мираз укључивао књиге које ће чинити основу збирке чувене библиотеке Ивана IV Грозног.