Јордан П. Илић (Дојкинци, предео Висок код Пирота, Срез височки, 24. април/6. мај 1883 — Београд, 30. новембар 1950) био је професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду.
Биографија
Професор др Јордан П. Илић је рођен на Старој планини у старом дојкиначком роду „Лилћини” 24. априла 1883. године (по старом календару) од оца Петра, учитеља у време Турака и првог народног посланика из свог села у Српској скупштини после ослобођења и мајке Илинке. Његов млађи брат од стрица био је епископ СПЦ. Завршио је основну школу у родном селу (1894), четири разреда гимназије у Пироту (1898) и богословију у Београду 1902. године. Од септембра 1902. учитељује у селима: Кална, Прћиловица, Топли До, Дојкинци"Просветни гласник", Београд 1906. године (1906 — септембар 1910).
Октобра 1910. уписује студије на Католичком теолошком факултету Универзитета у Берну и до почетка Првог светског рата апсолвира и упише Филозофски факултет на истом универзитету (1914). Од 1. маја, 1916. до 23. августа, 1919. године задужен је за образовање избегле српске деце у Лозани.Лит. 1, стр. 7Мисија др Рајса је снимила СРПСКА ДЕЦА У ШВАЈЦАРСКОЈ, филм је приказан у Солуну 19. априла / 2. маја, 1916. Вероватно је истог порекла и филм ГРУПА ОД ПЕДЕСЕТ СРПСКИХ СИРОЧАДИ СТИГЛА ЈЕ У ЛОЗАНУ КОД ШВАЈЦАРСКИХ ПОРОДИЦА КОЈЕ ЋЕ САСВИМ ПРЕУЗЕТИ БРИГУ О ЊИМА.(Српски филм - филмови о нама - 1916). Стални је сарадник научног часописа (нем) Internationale kirchliche Zeitschrift(нем) Die Balkanenkirchen und die Gestaltung der südlichen Slavenvölker, Bern 1918, 123-140.(нем) Der Serbische Südosten und die Ansprüche der Bulgaren, Bern 1919, бр. 54, 60 и 66., а објављује своје прилоге и у осталим швајцарским часописима(нем) Die serbische Katastrofe von Kosovo, Der Bund, Bern 1917, бр. 367, 369 и 371.(нем) Die Kriegeziele, Berner Tagewacht, Bern 1917. Докторирао је 19. маја, 1922. на Филозофском факултету одбранивши дисертацију: Народно образовање јужних Словена(нем) Völkerbildung der Südlichen Slawen. - Објавио (нем) Internationale kirchliche Zeitschrift (1922 / 1923) у четири свеске. Одмах се враћа у земљу и 4. децембра 1922. изабран је за доцента, управо формираног Православног богословског факултета, за предмете Педагогика и Методика религијске наставе и васпитања. За ванредног професора изабран је 25. маја 1930. године, а за редовног 16. маја 1939. Није потписао „Апел српском народу”Ново време, Београд, 13. август, 1941. 1941. Окупацијске власти су га 1942. године пензионисале и као непожељног одстраниле са Универзитета, али је октобра 1944. враћен на редовну дужност.
После рата поклонио је факултету велику личну библиотеку. Од 1946. до 1949. године држи предавања и из новоуведеног предмета: Хришћанска социологија. Умро је од рака 30. новембар 1950. не дочекавши искључење Православног богословског факултета са Универзитета у Београду 1952. године, мада су још за његовог живота партијски и државни органи започели и спроводили опсежну денунцијацију свих професора, не би ли укинули или потпуно променили факултет. На захтев Милија Дилпарића, председника Државне комисије за верска питања, сачиинио је крајем јуна 1949. године др Радован Н. Казимировић, са назнаком „најповерљивије”, елаборат о стању на Богословском факултетуАрхив Југославије, 144, 2-53. Под бројем 5 др Казимировић извештава:
Референце
Литература
Др Чедомир С. Драшковић: Религијски педагог др Јордан П. Илић, „Вук Караџић” - Београд, 1951 Др Милан Петровић: Дојкинци, Одбор САНУ за проучавање села - Београд, 1997 Вељко Ђурић Мишина, Летопис Српске православне цркве 1946–1958. године – Време патријарха Гаврила (1946–1950) и Викентија (1950–1958), 1, СКД Зора, Книн–Београд, 2000. стр. 355-361
Спољашње везе Историјат Православног богословског факултета Универзитета у Београду Бибилиотечка грађа Теолошког факултета Internationale kirchliche Zeitschrift
Категорија:Рођени 1883. Категорија:Умрли 1950. Категорија:Професори из Пирота Категорија:Срби на Старокатоличком факултету у Берну Категорија:Умрли од рака Категорија:Доктори филозофије