Масакр у Вранићу је било масовно убиство 67 цивила у селу Вранић 30 km од Београда, које су током ноћи 20/21. децембра 1943. убили припадници Првог батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса ЈВуО (у народу још позната и као Вартоломејска ноћ надомак Београда). Подељени у три групе, четници су извршили покоље у 14 кућа у селу чији су поједини чланови били сумњичени за одржавање везе са партизанима. У свим кућама побијени су сви укућани, осим петоро који су случајно преживели.

Овај масакр био је најмасовнији у низу децембарских покоља на територији Авалског корпуса ЈВуО.

Претходне околности мини|289x289пиксел|Командант 1. батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса наредник Спасоје Зека Дрењанин (у кожном мантилу), његов заменик Веселин Кузмановић (лежи) и остали припадници батаљона Након осеке устанка 1941, у посавском срезу владао је окупатор и квислинзи. Тек средином 1943. партизанске јединице почеле су поново да јачају. У исто време, започело је организовање формација ЈВуО. Авалски корпус је током августа 1943. на Умци, у Пољанама, Конатицама и Степојевцу ликвидирао 16 особа осумњичених за сарадњу са партизанима.

Упркос томе, присуство НОП се и даље осећало у области, што је довело до оштрих критика од стране Михаиловића. Незадовољан стањем на територији Авалског корпуса, он је октобра 1943. наредио интензивирање активности уз помоћ околних корпуса. Књига послатих депеша штаба Драже Михаиловића, октобар 1943, Војни архив; Четничка архива

За координатора ових операција поставио је генералног инспектора четничких одреда пуковника Јеврема Симића. Симић и Калабић, уз асистенцију шефа Гестапоа у Ваљеву Сајдла, су 27. новембра 1943. у селу Бујачићу, код Ваљева, склопили писмени споразум са Немцима, да би обезбедили слободу деловања. ОВАВЕШТЕЊЕ О СПОРАЗУМУ ИЗМЕЂУ ПУКОВНИКА ЈЕВРЕМА СИМИЋА И КАПЕТАНА НИКОЛЕ КАЛАБИЋА СА НЕМАЧКИМ ПРЕДСТАВНИКОМ ОД 27. НОВЕМБРА 1943. - http://www.znaci.org/00001/4_14_3_262.htm

Током тог периода, делови Авалског корпуса су 31. октобра поражени у околини Баћевца од Космајског НОП одреда, што је допринело притиску на команду Авалског корпуса да предузме радикалне мере. Током следећих недеља вршене су интензивне консултације и прикупљање података на нивоу штабова, да би се средином децембра 1943. кренуло у енергичну акцију обрачунавања са присталицама НОП на територији корпуса. На територији Авалског корпуса након склапања уговора са окупатором ступиле су и јединице Корпуса горске гарде и Смедеревског корпуса ЈВуО, али су снаге Авалског корпуса одиграле главну улогу у терору, пошто су имали прикупљене податке о стању на терену и симпатизерима партизана.

Извођење покоља мини|десно|200п|Вида Пантић, једна од десет жртава породице Пантић у ноћи 20/21. децембра 1943. За Вранић је била задужен Први батаљон Посавске бригаде Авалског корпуса ЈВуО под командом Спасоја Дрењанина - Зеке. На састанцима, на којима су присуствовали и командант корпуса мајор Трифковић, и командант бригаде капетан Коста Маринковић, уз помоћ сарадника из Вранића састављен је списак породица чији су чланови осумњичени за сарадњу са партизанима. Направљен је план да се препад на све њих изврши ноћу, и то у току једне ноћи, како би се избегло да се неки склоне и побегну.

За ту акцију батаљон је, поред сталног састава који је бројао око 60 људи, мобилисао један број сељака за стражарске дужности. Група се окупила у суседном селу Јасенку 20. децембра 1943, и, са падом мрака, по кишној и мрачној ноћи и дубоком блату, кренула према Вранићу према утврђеном плану.

Прва на листи била је кућа Марка Митровића, чији је брат био у партизанима од 1941. У његовој кући масакрирани су сви укућани - укупно њих пет. Затим су сви продужили до дворишта тадашње вранићке школе, где су се поделили у три групе. Том приликом убијен је мобилисани четник Бошко Јоксић, који је схватио да се спрема покољ, и покушао да избегне учешће.

Прва група под командом поднаредника Душана Марковића имала је задатак да посети пет породица у засеоку Рашић крај. Прва на реду била је кућа Стевана Пантића, носиоца албанске споменице. У његовој кући масакрирано је свих 10 укућана, укључујући и једногодишњег Љубомира. Шеснаестогодишња Видосава - Вида, кћи Милијана Пантића, случајно се затекла у кући на конаку, јер је волела да се дружи са синовима стрица Јована који је био у заробљеништву. То ју је стајало живота, док је осталих шест чланова породице Милијана Пантића остало живо јер су ноћили у другој кући, неколико десетина метара удаљеној, за коју четници нису знали да служи за становање. мини|десно|200п|Једногодишњи Љубомир Пантић убијен је у колевци Затим је ова група посетила кућу Марка Радосављевића, где је масакрирано свих пет затечених чланова породице. У кући Душана Ђорића било је 8 чланова. Душану су наредили да легне, и затим му пуцали у главу, а затим су повезали остале чланове породице и све их заклали. Међутим, Душан Ђорић је преживео, изгубивши око. Кад су четници отишли, покушао је да потражи помоћ у кући свог шурака Марка Митровића. Међутим, и тамо је нашао поклане све чланове породице.

Душан Ђорић је преживео рат и сведочио на суђењу починиоцима, а био је и сведок на суђењу Михаиловићу.

Након његове куће, ова група четника побила је све укућане у кући Ивана Ђорића - њих двоје, и у кући Петра Матића - шесторо, чиме је извршила свој задатак. Након тога са опљачканим стварима вратили су се у Јасенак.

Друга група четника, под командом Војислава Стојановића званог Воја Копилан имала је задатак у засеоку Пиперија. У кући Радивоја Поповића поштедели су укућане, убивши само Радивоја. У кућама Селимира Степановића и Мирка Савића масакрирали су све затечене укућане - њих троје, односно четворо. Након тога вође групе Стојановић и Гачић придружили су се трећој групи, док су се остали чланови вратили у Јасенак.

Трећа група имала је задатак у засеоку Црквени крај. Тамо су масакрирали Миливоја Ђоинчевића и укућане - укупно њих троје, затим укућане удовице Зорке Ђоинчевић - такође троје, док је Зорка преживела, иако са тешким убодним ранама по телу и врату. Затим је убијен Живота Ђоинчевић који је био сам у кући, па петочлана породица Велисава Поповића, затим мајка и супруга Тодоровић (Спасоја) Миодрага који се тада налазио у логору на Бањици. Тодоровић (Марка) Миодраг убијен је заједно са женом и мајком, која је преседно успела да сакрије уснулу унуку Веру испод јастука и тако је спаси.

Следећи је страдао Мирко Тодоровић, док се његов син Бранко спасио побегавши у мрак. У кући Миливоја Илића масакрирано је седам чланова породице. Убијена је и четворомесечна Катарина. Једино је преживела осмогодишња Даринка, иако са тешким ранама на грудном кошу.

Након овог покоља и трећа група четника натоварила је опљачкане ствари на кола и вратила се на зборно место у Јасенак.

Укупно је те ноћи убијено 68 особа, рачунајући и четника Бошка Јоксића.

Од тог броја 15 је било млађе од 17 година, 35 је женског пола, а седморо је старијих од 60 година.

Три особе, Зорка Ђоинчевић, Душан Ђорић и осмогодишња Даринка Илић, иако тешко рањени, преживели су покољ.

Велисав Поповић, који се спасио тако што је боравио код свог рођака, четничког функционера, а чија је комплетна породица страдала у покољу 20. децембра, заклан је од стране четника Посавске бригаде у фебруару, а Миодраг С. Тодоровић, који је у време клања породице био уБањичком логору, заклан је од стране четника након пуштања из логора, 26. јула 1944. мини|десно|300п|Спомен-дом у Вранићу. На зиду су плочице са именима погинулих мештана у Првом светском рату (са леве стране, распоређене у облику крста са оцилима), и плочице са именима погинулих бораца, жртава немачке казнене експедиције и жртава четничког терора (десно) У више наврата у Вранићу су четници заклали још неколико становника, тако да укупан број четничких жртава из Вранића износи 84, међу којима је и вранићки парох Бора Гавриловић.

На спомен-дому у Вранићу налазе се плоче са именима 327 мештана погинулих у Првом светском рату, 5 мештана погинулих у Априлском рату, 38 стрељаних од стране немачке казнене експедиције 1941, 84 жртве четничког терора, и 62 борца погинула у НОВЈ. Према прикупљеним подацима, 32 мештана Вранића погинуло је у четничким и квислиншким формацијама или осуђено на смрт после рата, али се њихова имена не налазе на спомен-дому.

Жртве покоља Породица Стевана Пантића: 1) Пантић Јована Јоксим, стар 87. година, 2) Пантић Јоксима Стеван, 60. године, 3) Пантић Стевана Милева, 58. године, 4) Пантић Стевана Драгомир, 22. године, 5) Пантић Драгомира Милојка, 20. године, 6) Пантић Драгомира Љубомир, 1. године, 7) Пантић Милијана Видосава, 16. године, 8) Пантић Јована Милена, 30. године, 9) Пантић Јована Бранислав, 10. године, 10) Пантић Јована Светомир, 7. године, Породица Милорада Ђорића: 11/1) Ђорић Драгомира Јелена, 65. г, 12/2) Ђорић Драгомира Милорад, 36. године, 13/3) Ђорић Милорада Стамена, 36. године, 14/4) Ђорић Милорада Драгољуб, 15. године, 15/5) Ђорић Душана Живка, 30. године, 16/6) Ђорић Душана Томислав, 10. године, 17/7) Ђорић Милисава Ивка, 30. године, Породица Миливоја Илића: 18/1) Илић Јовице Миливоје, 55. године, 19/2) Илић Миливоја Даринка, 55. године, 20/3) Илић Миливоја Михаило, 33. године, 21/4) Илић Михаила Милка, 30. године, 22/5) Илић Михаила Катарина, стара пет месеци, 23/6) Илић Миливоја Светозар, 20. г, 24/7) Илић Миливоја Надежда, 18. године, Породица Марка Радосављевића: 25/1) Радосављевић Милована Марко, 48. године, 26/2) Радосављевић Марка Драга, 48. године, 27/3) Радосављевић Марка Јован, 16., 28/4) Радосављевић Марка Јованка, 16. године, 29/5) Радосављевић Марка Милан, 14. године, Породица Петра Матића: 30/1) Матић Радоја Петар, 56. године, 31/2) Матић Петра Марица, 56. године, 32/3), Матић Петра Живко, 29. године, 33/4) Матић Петра Катарина, 20. године, 34/5) Матић Петра Анђелија, 18. године, Породица Марка Митровића 35/1) Митровић Владимира Марко, - 35. године, 36/2) Митровић Марка Даринка, 35. године, 37/3) Митровић Марка Дикосава, 16. године, 38/4) Митровић Марка Милан, 11. године, 39/5) Митровић Марка Славољуб, 9. године, Породица Благоја Поповића: 40/1) Поповић Стевана Благоје, - 55. године, 41/2) Поповић Благоја Даринка, 55. г, 42/3) Поповић Велисава Даринка, 33. године, 43/4) Поповић Велисава Бранислав, 14. године, 44/5) Поповић Велисава Јулијана, 12. године, Породица Мирка Савића: 45/1) Савић Марка Анђелија, - 58. године, 46/2) Савић Марка Мирко, - 32. године, 47/3) Савић Мирка Радмила, - 22. године, 48/4) Савић Марка Ката, - 35. године, Породица Миливоја Ђоинчевића: 49/1) Ђоинчевић Благоја Миливоје, 63. године, 50/2) Ђоинчевић Миливоја Томанија, - 63. године, 51/3) Ђоинчевић Животе Смиљка, - 80. године, Породица Зорке Ђоинчевић 52/1) Ђоинчевић Ненада Живко, - 23. године, 53/2) Ђоинчевић Ненада Милорад, - 20. године, 54/3) Ђоинчевић Ненада Станија, -17. године, Породица Селимира Степановића 55/1) Степановић Љубомира Анка, - 56. године, 56/2) Степановић Љубомира Селимир, 36. године, 57/3) Степановић Селимира Милена, 30., Породица Миодрага М. Тодоровића: 58/1) Тодоровић Марка Јелена, 75. године, 59/2) Тодоровић Марка Миодраг, 39. године, 60/3) Тодоровић Миодрага Миљана, 37. г. Породица Миодрага С. Тодоровића 61/1) Тодоровић Спасоја Јелена, 67. године, 62/2) Тодоровић Миодрага Стана, 45. године, Породица Ивана Ђорића: 63/1) Ђорић Чедомира Иван, 23. године, 64/1) Ђорић Мирка Олга, 28. године, Појединачна убиства: 65) Ђоинчевић Милана Живота, 44. године, 66) Поповић Светозара Радивоје, 43. године, 67) Тодоровић Јовице Мирко, 43. године, 68) Јоксић Тихомира Бошко.

Децембарска кампања терора

Масакр у Вранићу биo је најекстремнији пример, али није био усамљен случај терора. У том периоду, децембра 1943. и јануара 1944. Авалски корпус ЈВуО уз помоћ суседних корпуса проводио је кампању терора и застрашивања.