Фудбалски клуб Морнар је црногорски фудбалски клуб из Бара, који се такмичи у Првој лиги Црне Горе. Три пута је освојио Републичку лигу Црне Горе, неколико сезона се такмичио у Међурепубличкој лиги, једном се такмичио у Другој савезној лиги, у групи Б, док је у државној заједници Србије и Црне Горе, у току пет сезона био члан другог ранга такмичења. Од независности Црне Горе, два пута је освојио Другу лигу и једном Јужну регију у оквиру Треће лиге. Навијачи клуба су познати као „Сердари“.

Основан је 1923. године као ФК Црнојевић, након спајања клубова Четник и Жељезничар. Клуб се такмичио у Цетињском подсавезу од формирања 1930. а након Другог свјетског рата, промијенио је име у Обнова, а затим у Темпо, у част Светозара Вукмановића Темпа, народног хероја Југославије. Клуб се први пут пласирао у Републичку лигу 1948. када је завршио на последњем мјесту, због чега је Темпо забранио да клуб носи његово име и оно је промијењено у Морнар 1949. Квалификације за пласман у Републичку лигу 1950. одржане су у Титограду, Морнар се пласирао у лигу, а публика их је назвала „барски Мађари“, по мађарском тиму златних једанаест који је доминирао током 1950-их. Због финансијских проблема, клуб се није такмичио двије године, а 1957. спојио се са Слогом из Старог Бара и клуб је назван ФК Бар. На крају 1960. клуб је престао да се такмичи, а поново су га покренули бивши играчи 1963. међу којима су били Данило Делибашић и Анто Радовић и вратили су му име Морнар.

У Републичку лигу вратио се 1966. након десет година, а у сезони 1967/68. завршио је бод иза трећег мјеста и пласмана у Другу савезну лигу Југославије. Поново је испао у подсавез у сезони 1973/74, када је лига проширена са 14 на 16 клубова. Након шест година, клуб се вратио у Републичку лигу, али је у сезони 1984/85. испао из лиге. У августу 1985. отворен је стадион Тополица, пријатељском утакмицом између Морнара и Будућности, а Морнар је сезону 1985/86. завршио са свим побједама и само једним ремијем и вратио се у Републичку лигу. У сезони 1988/89. освојио је Републичку лигу Црне Горе по први пут и пласирао се у Међурепубличку лигу, из које је испао у сезони 1991/92. а сезону 1992/93. завршио је на последњем мјесту у Републичкој лиги и требало је да испадне у подсавез, али се спојио са Луком Бар и опстао је у лиги.

Након распада Југославије, Републичка лига Црне Горе постала је трећи ранг такмичења; Морнар је у сезони 1995/96. по други пут освојио Републичку лигу и по први пут у историји пласирао се у Другу савезну лигу, гдје је играо у групи Б. Сезону у Другој лиги је завршио на последњем мјесту и испао је поново у Републичку лигу, гдје је такође завршио на последњем мјесту и испао је у Јужну регију, четврти степен такмичења, која је замијенила подсавез. У сезони 1999/00. освојио је Јужну регију са свим побједама и без иједног примљеног гола, поставивши рекорд у такмичењима у Црној Гори. У сезони 2000/01. освојио је Републичку лигу по трећи пут, а са 106 постигнутих голова, поставио је рекорд лиге и пласирао се у Другу лигу зона Југ, која је била основана за клубове из Црне Горе.

Након осамостаљења Црне Горе, такмичење је почео у Другој лиги, али је већ у првој сезони испао у Трећу лигу зона Југ, коју је освојио у сезони 2007/08. и вратио се у Другу лигу, гдје се кроз бараж у сезони 2008/09. пласирао у Прву лигу по први пут. У сезони 2010/11. испао је у Другу лигу, гдје је сезону 2011/12. завршио на другом мјесту и кроз бараж се пласирао у Прву лигу. У Првој лиги је провео четири сезоне, након чега је у сезони 2015/16. испао у Другу лигу, коју је освојио у сезони 2017/18. и вратио се у Прву лигу. У сезони 2018/19. остварио је само једну побједу и испао је у Другу лигу, коју је по други пут освојио у сезони 2020/21. и вратио се у Прву лигу. У сезони 2022/23. играо је бараж против Берана по четврти пут од осамостаљења и опстао је у лиги.

Историја 1921—1923: Четник и Жељезничар

Након што је Црна Гора пала под Аустроугарску власт 1916. године, настали су велика глад и немаштина, а окупационе власти су покушале да недостатак хране надомјесте играма. Организоване су разне спортске активности, међу којима и фудбалске утакмице. „Цетињске новине“, лист који су издавале окупационе власти 1917. и 1918. године, објавиле су неколико забиљешки о фудбалским утакмицама на Цетињу и Бару. Утакмице су играли војни тимови, а у листу се наводи да се једна од екипа звала „АНТИВАРИ“.

Године 1921. Андрија Перовић родом из села Рокочи, донио је прву фудбалску лопту у Бар из Италије са школовања. Он је основао клуб ФК Четник у којем су играли радници као и остали становници, а чији је он био и играч и тренер. Након неколико времена, сакупили су новац и купили су другу фудбалску лопту у Загребу. Радници депоа у насељу Пристан основали су средином 1923. године клуб Жељезничар. Клубови су међусобно одиграли доста утакмица, успјешнији је био Жељезничар, а 1923. године, Четник је изгубио од клуба Црногорац са Цетиња 15 : 0. Недуго након тога, Жељезничар је играо против Црногорца на Цетињу и изгубио је 12 : 0. Исте године, како би формирали бољи и јачи клуб, Четник и Жељезничар су се спојили у ФК Црнојевић.

1923—1930: Црнојевић

Црнојевић је задржао црвену боју дресова које је имао Жељезничар, а 1924. регистрован је код Сплитског ногометног подсавеза, у оквиру којег су функционисали фудбалски клубови из данашње Црне Горе. Клуб је регистрован као Југословенски спортски клуб Црнојевић. За новоформирани клуб је владало велико интересовање, а 1925. објављена му је фотографија у албуму југословенских фудбалских клубова, гдје је писало да је клуб настао спајањем клубова Црногорски Јадран и Четник. Као његови оснивачи наводе се Ђуро Чејовић, Андрија Перовић, Блажо Кнежевић и Сретен Жутковић.

Прву првенствену утакмицу клуб је одиграо 6. јула 1924. године против Вихора у Будви и побиједио је 3 : 2; сва три гола постигао је Андрија Перовић. Како би стигли на вријеме на утакмицу, играчи и управа Црнојевића кренули су барком вече пред утакмицу и веслајући цијелу ноћ, стигли су пред зору у Будву. Након утакмице, на исти начин вратили су се у Бар.

Године 1926. клуб је остварио највећи успјех, пласирао се у финале Купа Црне Горе, гдје је изгубио од Балшића у Подгорици. Исте године играли су утакмицу против енглеских морнара чији су ратни бродови били усидрени у луци и изгубили су 5 : 1. Клуб је гостовао у Албанији, гдје је играо против Јувентуса из Скадра; утакмица је завршена 0 : 0, а на путу за Скадар, близу града се покварио аутомобил који их је превозио и морали су пјешке да наставе до града. У реваншу 15 дана касније, Црнојевић је побиједио 2 : 0. Током 1926. играли су и двије пријатељске утакмице против БУСК-а, члана Прве лиге Југославије, који је био на припремама у Бару. Прва утакмица завршена је 1 : 1, а у другој утакмици Црнојевић је побиједио 3 : 1. Неколико година касније, Андрија Перовић је у интервјуу изјавио да му је трећи гол против БУСК-а најдражи који је постигао у каријери и да му је тада пришао бек БУСК-а и репрезентације Југославије — Мића Митровић, који га је пољубио и честитао му на постигнутом голу.

1930—1945: Формирање подсавеза и Други свјетски рат

Године 1930. основан је Цетињски ногометни подсавез за клубове из Црне Горе, а за првог предсједника изабран је Никола Латковић, професор са Цетиња. Након оснивања подсавеза, повећало се интересовање и публике и новинара, а лист „Слободна мисао“, извјештавао је са утакмице у Бару 6. септембра 1930. када је Црнојевић побиједио Бјелогорац из Улциња 4 : 1. У првој утакмици 1931. Црнојевић је побиједио Растислав из Улциња 2 : 1, након чега је одиграо двије утакмице против Зринског из Тивта. У првој утакмици побиједио је 4 : 1, док је у реваншу У Тивту изгубио 3 : 1. Међу најбољим играчима у том периоду били су Дрецун, Каваја и Владо Булатовић. На дан 2. августа 1931. Црнојевић је у Бару изгубио од Црногорца 6 : 0, након чега су фудбалери Црногорца отпутовали бродом „Србин“ за Драч, на пријатељске утакмице са клубовима из Албаније. На дан 16. августа, Црнојевић је побиједио новоосновани клуб ВСК из Вирпазара 12 : 0.

Током 1931. и 1934. играли су утакмице у Скадру. Вођа пута на првој утакмици био је Мићо Иличковић, а путовали су аутобусом. У насељу Владимир, аутобус им се покварио и морали су да спакују ствари и наставе пјешке. Прешли су Бојану и преноћили у Скадру, а сјутрадан су изашли на терен са дуплим вуњеним чарапама. На терену, навијачи су их гађали каменицама, пријетили им, вукли голмана за дрес и тукли. Играчи су све издржали и побиједили 2 : 1 највише захваљујући голману Јовану Никочевићу. У другој утакмици није било инцидената и изгубили су 1 : 0. Тренер на тим утакмицама био је Андрија Перовић, који је одмах по оснивању подсавеза постао судија, након што је положио испит.

У марту 1932. расписане су утакмице за првенство подсавеза. У првој утакмици, Црнојевић је 27. марта побиједио Југословен из Котора 1 : 0. У априлу, изгубили су од Бјелогорца 4 : 2, а судија на тој утакмици био је Андрија Перовић, који је такође био и повремени тренер Црнојевића. На дан 17. јула, побиједили су Његош са Цетиња 4 : 1 у пријатељској утакмици, након чега су побиједили и БУСК 1 : 0 и поморску академију Дубровника. Крајем јула, побиједили су феријалну колонију Петровца 3 : 2, након чега је лист „Зетски гласник“ 13. августа објавио текст у којем пише да је Црнојевић у великој форми.

Године 1933. побиједили су Његош 5 : 1 у утакмици подсавеза, а затим и Игало 3 : 2, након што су губили на полувремену 0 : 2. У полуфиналу подсавеза, изгубили су од Ловћена 2 : 1. Крајем 1933. поново су играли пријатељску утакмицу против БУСК-а и изгубили су 2 : 0. Крајем 1934. клуб је запао у кризу, која је трајала дужи период. Лист „Глас Боке“, објавио је 21. септембра 1935. да Црнојевић из Бара и Зрински из Тивта нису одиграли ниједну утакмицу годину дана и да их треба обрисати из подсавеза. Клуб је поново покренут 1936. а тренери у том периоду били су Перовић и Италијан Милети. Клуб се у штампи не спомиње до 1938. када је играо у Купу и изгубио од Црногорца 2 : 1, у утакмици која је била груба и прекидана више пута.

Након окупације Црне Горе од стране Италије у Другом свјетском рату, створена је Независна Држава Црна Гора, у којој су Италијани одржавали фудбалске утакмице како би показали своју супериорност. Током 1943. непосредно прије капитулације Италије, требало је да се одигра утакмица између Црнојевића и окупаторске војске, односно између Италије која је контролисала Црнојевић и Њемачке. Тони Трицета је закаснио на утакмицу, а публика је скандирала да заигра Анто Радовић јер нису имали једанаестог играча. Биле су направљене трибине, утакмици су присуствовали бројни официри, а за судију је доведен Перовић из логора. На полувремену је дошао Трицета, али саиграчи му нису дали да уђе умјесто Радовића. Црнојевић је побиједио 2 : 0, а Радовић је касније изјавио да је био пресрећан и да је одмах отишао кући да покаже дрес мајци и комшијама. Године 1945. одиграли су утакмицу против Влазнимија из Албаније и изгубили 6 : 0. Албански занатлија и фудбалер — Виктор Краснић, који је играо за Црнојевић, а за вријеме окупације организовао све утакмице у Бару тако што је ишао од куће до куће и молио људе да забораве на ратна страдања и да играју фудбал, стријељан је од стране Партизана са групом Грбљана у Старом Бару, 25. новембра 1944. Поред њега, у рату су погинули и други фудбалери Црнојевића: Бошко Стругар, Бранко Чаловић, Милорад Лекић, Ђуро Никезић, Душан Каваја и Анто Иличковић.

1945—1948: Обнова и Темпо