Тирсо де Молина (; рођен у Мадриду 24. марта 1579, а умро у Сорији 12. марта 1648) псудоним је за фра Габријела Тељеза (), једног од најпознатијих драматурга шпанског Златног века и творца Дон Хуана, лика чувеног заводника који ће бити тема више уметничких остварења, како књижевних, тако и музичких.
Биографија Порекло Тирса де Молине се не зна. Према налазима неких проучавалаца био је незаконити син Педра Тељеза Хирона, војводе од Осуне, међутим, јако мало података указује на могућност намерног скривања његовог порекла.
Као младић студира у Алкали де Енарес. Године 1600. постаје искушеник у манастиру Милосрдне браће, прво у Мадриду, а након тога и у Гвадалахари, где стиче широко хуманистичко и теолошко образовање, а између 1604. и 1610. године борави у манастирима у Гвадалахари, Толеду, Сеговији и Сорији. Након тога одлази у Мадрид и наредних пет година борави у Мадриду и Толеду, где се бави писањем драмских текстова. Од 1616. до 1618. године борави у Санто Домингу и један је од малобројних писаца из Златног века који је имао прилике да изблиза упозна Нови свет. По повратку се настањује у Мадрид, што му омогућава да се посвети писању за позориште и активном учешћу у животу свог Реда. Године 1625. објављена је пресуда Савета за Реформацију у којој се осуђују Тирсове профане комедије због лошег утицаја на морал, након чега се Тирсо настањује у Севиљу. Током прве године боравка у Севиљи објављен је Први део његових комедија. Године 1634. објављен је Трећи део, 1635. године објављени су Други и Четврти део, а 1636. године Пети део његових комедија. Након Првог дела објављен је и Севиљски заводник и камени гост, једно од његових најбољих драмских дела.
Последње године свог живота Тирсо проживљава као комендатор манастира у Сорији. Разболео се у манастиру Алмазан, где и умире 12. марта 1648. године.
Дела Тирсо де Молина је оставио податак да је написао четири стотине драмских дела, од којих је сачувано осамдесет која су објављена у пет књига (Partes), између 1627. и 1636. године. Међутим, још увек нису разрешена сва питања око ауторства, као ни текстуални проблеми. У оквирима историје шпанске нове комедије Златног века спада у најзначајније писце заједно са Лопеом де Вегом и Калдероном де ла Барком. Тирсо је писао разне врсте позоришних дела: од комедије интриге и обичаја до историјских и религиозних драма. Најбоља његова драмска дела су: Севиљски заводник и камени гост (шп. -{El burlador de Sevilla y convidado de piedra}-) и Проклет због неверства (шп. -{El condenado por desconfiado}-). Својим Дон Хуаном из Севиљског заводника Тирсо је створио нови тип драмског јунака. У позориште шпанског Златног века увео је лик мајке. Обиље женских ликова упућује на Тирсово залагање у одбрани женских ликова. У изради позоришних дела служио се историјским догађајима, а у његовим комедијама налазимо историјске, библијске, хагиографске и верске елементе, елементе из живота на двору и на селу. У његовим позоришним комадима заступљени су и сви типови јунака који се јављају у комадима Лопеа де Веге: слуге, лакрдијаши, војводе, краљеви, сељаци, рибари, војници, крадљивци, заводници, варалице итд. Поред митолошких гонгоријанских алузија у Тирсовим делима присутне су и прећутне алузије које се разумеју само ако се познаје историја шпанске књижевности. Осим позоришних комада писао је и прозна дела: Толедски летњиковци (шп. -{Los cigarrales de Toledo}-, 1621) и Уживати уз корист (шп. -{Deleitar aprovechando}-, 1635), збирке састављене од песама, новеле и комедије. Последње Тирсово дело била је Општа историја реда Наше Госпе од Милосрђа (Historia de la Orden de la Merced) из 1639. године.
Религиозне драме Са уласком у нову епоху, друштвено-политички живот у Шпанији је са собом носио осећање песимизма и обмане, па су и драматурзи писали дела која иронично и саркастично изражавају презир према овоземаљској слави. Међу многима који су се трудили да пренесу традиционалне вредности нашао се и Тирсо де Молина. Вођен тезом да је сваки човек осуђен својом кривицом, а да се спасење човека налази само у божанској милости, Тирсо де Молина је стварао комедије и ликове који су универзални, али и комплексни.
Термин комедија у овом контексту има посебно значење које се везује само за шпанску књижевност. Лопе де Вега, творац нове или шпанске комедије, објашњава да је то драмска врста која садржи елементе и трагедије и комедије, али да се састоји из само три чина и не поштује правила јединства места, времена и радње. Тирсо је за живота чврсто бранио идеје Лопеа де Веге. Писао је комедије са циљем да забави и заинтересује гледаоца.
У религиозним драмама често је за приказивање користио личности и догађаје из Библије. Из Старог завета користио је мотиве који су му послужили за стварање дела: Жена влада у кући (шп. -{La mujer que manda en casa}-), (шп. -{La mejor espigadora}-) у којој је приказао причо о Рути, и Освета Тамара (шп. -{La venganza de Tamar}-), дело о трагичном инцесту Амона и освети Абасалона. Нови завет је, са друге стране, имао утицаја на стварање дела: Живот и смрт Херода (шп. -{La vida y muerte de Herodes}-) и -{Tanto es lo de más como lo de menos}-. У њој Тирсо приказује две параболе из јеванђеља: о блудном сину и о богатом тврдици и сиромаху.
У хагиографским комедијама Тирсо де Молина се трудио да прикаже значајне свеце и њихова милосрдна чуда. Једно од његових бољих хагиографских дела и дела уопште је Дама из маслињака (шп. -{Dama de Olivar}-) коју је писао сходно правилима нове комедије. Приказани су елементи из сеоског живота, а од религиозних елемената битна је појава лика Богородице на сцени. Тирсо је често приказивао историјске личности и догађаје. Од свих историјско-хагиографских дела највише се истиче триологија Света Хуана (шп. -{Santa Huana}-) која говори о опатици Хуани де ла Круз. Ова личност званично никада није уздигнута на ранг светице али је била веома поштованаи обожавана у народу. Тирсо приказује њен пут до замонашења и живот након што је постала опатица. У овој триологији је унео разне интриге, али и личности како стварне тако и натприродне. У делу се појављују: анђели, свеци, Богородица, па и сам Христ, и то у тренутку смрти опатице Хуане.
Врхунцем стваралаштва Тирса де Молине, без сумње, сматрају се дела: Проклет због невере (шп. -{El condenado por deconfiado}-) и Севиљски заводник и камени гост (шп. -{El burlador de Sevilla y convidado de piedra}-). У оба позоришна комада излажу се теолошке тезе везане за проблем човекове слободне воље и Божије благодати. У комедији Проклет због невере пустињак Пауло због своје гордости бива осуђен на пакао. Он тражи од Бога да му открије да ли ће завршити у рају или у вечним мукама. Пошто му се појавио ђаво у одлуку анђела и рекао да ће завршити као разбојник из Напуља по имену Енрике, Пауло одлучује да се препусти греху и одрекне Бога. Живећи живот разбојника, пљачкајући и убијајући, Пауло је скончао живот без могућности покајања. Са друге стране, Енрике, као супротност протагонисти, због своје љубави и вере у Бога успева да избегне пакао.
Севиљски заводник и камени гост је ремек-дело Тирса де Молине и то је прво дело које ставља мит о Дон Хуану на позоришни сцену. Јунак ове трагикомедије представљен је као бескрупулозни племић који заводи жене, обљубљује их и на крају оставља. И самом делу преварио је четири жене које су већ биле обећане другим мушкарцима. Међутим, тек ће након почињеног убиства Дон Хуан добити своју казну. Убиство Дон Гонзала и касније ругање статуи истог довешће до тога да сконча у мукама. Иако је сматрао да има времена за покајање јер му се дуг рок даје за плаћање, сустигла га је казна више силе.
Историјске драме Разборитост у жене (La prudencia en la mujer) Ова драма први пут је објављена у Трећем делу у Тортоси 1634. године. Госпођа Бланка је уредила драму у периоду између 1630. и 1633. године. Радња се одвија за време малолетног Фердинанда IV. Разборитост у жене је пре свега политичка драма. Кенеди је проучавао околности у којима је настала. Све указује на то да је усмерена против утицаја надвојводе од Оливареса. Разборитост у жене је дело у коме се показује радикално супростављање повећању финансијског притиска. Оптужбе против онога што се десило под влашћу Оливареса су толико тачне да нема потребе сумњати у његову намеру. Ликови у драми су елементарни и деле се на добре и лоше.
Остале историјске драме: La trilogía de los Pizarro састављена од три драме:Todo es dar en una cosa, Амазонке у Индијама (Amazonas en las Indias), Верност против зависти (La lealtad contra la envidia)- представља митски приказ историје конкистадора Перуа, Повољна судбина господина Алвара де Луне и зла Руј Лопеза Давалоса (Próspera fortuna de don Álvaro de Luna y adversa de Ruy López Dávalos) и њен наставак, Зла судбина господина Алвара де Луне (Adversa fortuna de don Álvaro de Luna), Љубавници из Теруела (Los amantes de Teruel), итд.
Комедије карактера Стидљивко на двору (El vergonzoso en palacio) први путје објављена у Толедским летњиковцима (Los cigarrales de Toledo) у Барселони 1621. године. Године 1611. или 1612. госпођи Бланки је било понуђено уредништво. Заснива се на једној епизоди о португалској историји коју је песник преобликовао са потпуном слободом. Троугао ликова одржава пажњу гледаоца. Мирено или господин Дионис уједињује у својој личности две привидно контрадикторне особине и заиста комплементарне: спољну стидљивост и унутрашњи понос. Магдалена такође има своје трагикомичне контрадикције. Она се бори између љубавног привлачења које је вуче Мирену и племићког поноса који јој не дозвољава да се баци у лавиринт те љубави. Тирсо – и ово је веома важно у сузбијаном друштву – прихвата законитост љубавних жеља, иако у том случају треба препознати неоправдану потребу за неуспехом. Стидљивко на двору је лепа збирка страсти и људских слабости. Прожима је најскривенија духовитост која произилази из очигледних контрадикција свих бића.
Остале комедије: Богоугодна Марта (Marta la piadosa), Мадрид, 1636, Пети део, No hay peor sordo, Тортоса, 1634, Трећи део, Tres comedias palaciegas sobre la bastardía: Меланхоличар (El melancólico), Мадрид, 1627, Esto sí que es negociar (1618), Amar por razón de estado (1621), итд.
Комедије интриге Дон Хил, зелен-чарапанко (Don Gil de las calzas verdes) Објављена је у Четвртом делу у Мадриду 1635. године. Има један од најзамршенијих заплета какви се могу прочитати у новој комедији шпанског Златног века. Комедија је прожета замршеним авантурама госпође Хуане и господина Мартина. Протагониста није једна плачљива девојка која је забринута због губитка невиности, нити девојка уплашена од напорних дужности у великом граду. Напротив, то је девојка која је спремна да се маскира у мушкарца и започне свађу. Госпоћа Инес је хировита, заљубљена у главног лика, љубоморна, збуњена пред сличношћу господина Хила и Елвире, непредвидива и превртљива. Госпођа Клара је суровија и са својим глупостима, ипак изјављује љубав Адонису, зелен-чарапанку. Господин Мартин је један бесрамник, превише наиван да би подносио шале и смицалице које му прави покварена Хуана. Израз „игра за игру“ најбоље описује суштину ове лепе комедије.
Остале комедије интриге: Сељанка из Ваљекаса (La villana de Vallecas), 1620, Љубав лекарка (El amor médico), 1621, Averígüelo Vargas (1619 — 1621), Љубоморна на себе саму (La celosa de sí misma), 1621 — 1622, итд.
Комедије са елементима сеоског живота