Молијер (), правим именом Жан Батист Поклен (; Париз, 15. јануар 1622 — Париз, 17. фебруар 1673) био је француски глумац, писац комедија и директор позоришта из епохе класицизма.. "Author of some of the finest comedies in the history of the theater", and Roy. pp. 756. "...one of the theatre's greatest comic artists".
Сам је себе назвао Молијер као псеудоним."Molière". Random House Webster's Unabridged Dictionary. Рођен је у породици имућног краљевог тапетара, завршио је право, али се одрекао правничке каријере и постао глумац. У Паризу је основао позоришну дружину „Славно позориште“ (-{„L'Illustre Theatre“}-) за коју је прерађивао италијанске комедије и с којом дванаест година лутајући обилазио провинције. У почетку пише фарсе, а прве комедије су му у стиховима. Написао је низ комада у прози и стиху. Представник је класицизма. Исмејавао је ондашње друштво, сталешке предрасуде, поквареност племства и грамзивост буржоазије, а није презао ни од осуде лицемјерног католичког свештенства. Молијер је развио италијанску комедију интриге у друштвену комедију и комедију обичаја с трагикомичном позадином у којима величина комичнога досеже размере трагичнога. Године 1660. преузео је краљевско позориште у Паризу. Код њега се примећује утицај учене комедије (-{commedia erudita}-)commedia erudita, Hrvatska enciklopedija, www.enciklopedija.hr, pristupljeno 2. фебруара 2016. и комедије умећа (-{commedia dell'arte}-), те утицај античких римских комедиографа (Плаут).
Године 1643. млади Молијер је почео да носи свој псеудоним и коначно окренуо леђа каријери дворског собара и декоратера. После детињства и младости проведених у Паризу, Молијер је дуго боравио у јужној и западној Француској. Тамо се развијао његов комични геније. Повратак у Париз 1658. је био само у први мах скроман. Већ следеће године велики успех и почетак славе донеле су му Смешне прециозе, први значајнији комад, јер је до тада написао само неколико лакрдија без веће важности. После овог тријумфа почео је, у ствари, стваралачки период у Молијеревом животу. Он је са трупом дошао под непосредну заштиту двора и уистину постао краљевски комедиограф.
Молијер је био писац, режисер и глумац. Овај велики мајстор смеха, можда највећи у читавој светској књижевности, умирао је подсмевајући се болести, лекарима, људској глупости, чак и самој смрти.
Пре него што се 17. фебруара 1673. године завеса посљедњи пут спустила за њим, њему је још остало довољно снаге, његовог огромног генија да и бледило и самртничке грчеве свога лица претвори у неодољиво смешне.
Биографија Детињство и школовање Молијер је рођен у Паризу 15. јануара 1622. Био је син Жана Поклена и Мари Кресе, ћерке из успешне грађанске породице. Мајка му је преминула када је имао 10 година, а чини се да с оцем није успоставио близак однос. Након мајчине смрти, живео је с оцем изнад -{„Pavillon des singes“}- у улици Свети Оноре, у имућном делу Париза. Његов отац је био дворски декоратер и имао је титулу краљевског собара. Од Молијера се није очекивало много, али он није могао одолети љубави према књижевности и писању.
Вероватно је да је његово образовање започело у париским основним школама, након чега је уписао престижни исусовачки -{Collège de Clermont}-, где је завршио школовање у строгом академском окружењу.<ref>John W. O'Malley, The Jesuits; a history from Ignatius to the present, London, Sheed and Ward (2014). pp. 30 ,</ref>
Године 1631. Жан Поклен је од краља Луја XIII купио положај „лични слуга краљевог двора и чувар тепиха и тапета“ (-{„valet de chambre ordinaire et tapissier du Roi“}-). Његов син преузео је исти положај 1641. Титула је захтевала само три месеца рада и почетни трошак од 1200 ливри, а доносила је годишњи приход од 300 ливри и омогућавала бројне уносне уговоре.
Поклен је учио за провинцијског адвоката негде око 1642, вероватно у Орлеану, али није забележено да је довршио учење. До тада је Молијер следио очев план, дружио се са племством на -{Collège de Clermont}- и чинило се да му је предодређена каријера у канцеларији.
Почетак позоришне делатности У јуну 1643. у својој 21 години, Молијер напушта свој социјални сталеж и одлучује се за каријеру на позорници. Напустивши оца, прикључио се глумици Мадлен Бежар, са којом се и раније сусретао и основао позориште -{Illustre Théâtre}-. Касније су им се придружили Мадленини брат и сестра. мини|Сцена из представе: "Уображени болесник", Молијер, СНП, Нови Сад, 1933. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине. Нова позоришна група је банкротирала 1645. Молијер је постао вођа групе, делимично због глумачког умећа и делимично због правног знања. Група је нагомилала велике дугове, понајвише због изнајмљивања позоришта (игралишта за спорт -{jeu de paume}-, спорт сличан тенису), за шта су дуговали 2000 ливри.
Историчари не знају са сигурношћу да ли је његов отац или љубавник једне од чланица групе платио дугове, јер се Молијер након 24 сата проведених у затвору вратио у глумачке кругове. Тада је почео да користи псеудоним Молијер, за који се претпоставља да је био инспирисан малим селом истог имена у Миди (колоквијални назив за јужну Француску) у близини насеља Ле Виган. Могуће је да је променио име како би заштитио оца од срамоте што има глумца у породици (глумце држава више није омаловажавала под владавином Луја XIV, али и даље им није допуштано да буду сахрањивани на светом тлу).
Након затварања, он и Мадлен започели су позоришну турнеју по провинцији са новом позоришном групом; то је трајало око 12 година, током којих је у почетку наступао у трупи Шарла Дуфресна, а касније је основао и своју групу, која је била довољно успешна и задобила спонзорство Филипа I, војводе од Орлинса.
Из тога времена сачувано је неколико представа, од којих су најзначајније -{L'Étourdi, ou le Contretemps}- и -{Le Docteur amoureux}-, у којима се Молијер удаљио од великог утицаја италијанске импровизације -{Commedia dell'arte}-, и показао свој дар за изругивање.
Током својих путовања сусрео се са Армандом, принцом Контија, гувернером Лангдока, који је постао његов спонзор, те је групу прозвао по себи. Пријатељство је прекинуто када се Конти, заражен сифилисом, покушао да се излечи религијом. Верски саветници говорили су му против подржавања Молијереове позоришне групе, те му саветовали да се придружи његовим супарницима, групама -{Parti des Dévots}- и -{Compagnie de Saint Sacrement}-.
У Лиону, госпођица Ду Парк (-{Marquise-Thérèse de Gorla}-), знана као Маркиза, придружила се групи. Маркизи се неуспешно удварао Пјер Корнеј, а касније је постала љубавница Жана Расина.
Расин је понудио Молијеру своју трагедију -{Théagène et Chariclée}- (једно од његових првих дела након што је напустио студије теологије), али Молијер није желео да је изводи, иако је подржавао Расина у наставку његове уметничке каријере. Сматра се да је Молијер убрзо постао љут на Расина када је сазнао да је трагедију понудио и позоришној групи -{Hôtel de Bourgogne}-.
Повратак у Париз Молијер је био присиљен да наступа у Паризу. Првобитно је неколико недеља био изван града како био промовисао себе међу господом и како би његов углед у Паризу порастао. У Париз је дошао 1658. године. Пред краљем је у Лувру (који се тада изнајмљивао као позориште) извео Корнејеву трагедију -{Nicomède}- и фарсу -{Le Docteur amoureux}- са понешто успеха. Додељена му је титула Месјеова трупа (-{Troupe de Monsieur}-) (месје је била почасна титула за краљевог брата Филипа I, војводу Орлеана). Уз помоћ Месјеа његовој групи је дозвољено да дели позориште у великој дворани Петит-Бурбон са познатом италијанском групом -{Commedia dell'arte}-, Тиберио Фиорели, назван -{Scaramouche}-, (лик кловна у италијанским представама -{Commedia dell'arte}-). Групе су наступале у различитим вечерима. Премијера -{Les Précieuses ridicules}- (Смешне каћиперке) догодила се у Петит-Бурбону 18. новембра 1659. Дело је било први покушај Молијера да исмеје одређене друштвене навике и односе тада присутне у Француској.Martin Barnham. “The Cambridge Guide to Theater.” Cambridge University Pr. (1995). pp. 472. мини|„Мизантроп“ Молијерова комедија из 17. века; концепт и режија Ива Милошевић; Драма Српског народног позоришта, Нови Сад, 2014/15; Ненад Пећинар, Игор Павловић, Јована Стипић. Опште је прихваћено да је радња заснована на делу Самјуела Шапузоа -{Le Cercle des femmes}- из 1656. Примарно изругује Француску академију, групу коју је оформио кардинал Ришеље под краљевском одредбом да утврди правила слабог француског позоришта. Академија је заговарала јединство времена, радње и стила стиха. Молијер се често повезује са изразом да комедија -{„castigat ridendo mores“}- или „критикује обичаје кроз хумор“, који је сковао његов савременик Жан де Сантел, те се често криво сматра класичном латинском пословицом.
Иако је преферирао трагедије, које је покушавао да усаврши са -{Illustre Théâtre}-, постао је славан због својих фарси, које су обично писане у једном чину и извођене су након трагедије. Неке од тих фарси само су делимично написане и извођене су у стилу -{commedia dell'arte}- са импровизацијом уз кратки обрис заплета (итал. -{canovaccio}-). Написао је и две комедије у стиху, али су биле мање успешне, те се сматрају мање значајнима. Касније у животу посветио се писању музичких комедија у којима драму прекида песма или плес.
Комедијски балети
Године 1661, Молијер је увео стил комедијског балета у контексту -{Les Fâcheux}-. Ови балети су били прелазна форма плесних перформанси између дворских балата Луја XIV и уметности професионалних позоришта која је развијена током развојног ступња употребе просценске позорнице. До развоја комедијских балета је дошло случајно кад је Молијер био ангажован да постави представу и балет у част Луја XIV, иако није имао трупу довољне величине да задовољи тај захтев. Молијер је стога одлучио да комбинује балет и представу како би задовољио захтев, док су извођачи хватали дах и пресвлачили костиме. Овај ризични потез је уродио плодом и Молијер је ангажован да продуцира још дванаест других комедијских балета до краја његовог живота. Током израде комедијских балета Молијер је сарађивао са Пјером Бошаном. Бошан је кодификовао пет балетских позиција стопала и руку и био је делимично одговоран за креирање Бошан-Фејове плесне нотације. Молијер је исто тако сарађивао са Жан-Батистом Лилијем. Лили је био плесач, кореограф, и композитор, чија је доминантна владавина Париском опером трајала петнаест година. Под његовом командом, балет и опера су заслужено постали професионалне уметности. Комедијски балети су блиско интегрисали плес са музиком, те их је њихова акција представе и стил континуитета јасно одвајао од представа дворских балета у то време; осим тога, у комедијским балетима се очекивало од плесача и глумаца да имају важне улоге у току приче представе. Слично томе, професионално тренирани плесачи и дварани су се дружили у комедијским балетима - Луј XIV је чак играо улогу Египћанина у Молијеровој -{Le Mariage forcé}- (1664), а такође се појавио као Нептун и Аполон у његовој задњој представи -{Les Amants magnifiques}- (1670).
Смрт мини|Молијереова гробница на гробљу -{Père Lachaise}-.
Молијер је боловао од плућног облика туберкулозе којом се вероватно заразио као младић у затвору. Један од најпознатијих тренутака у његовом животу је био онај задњи, који је постао легендаран. Током извођења своје последње представе, на позорници је колабирао због напада кашља током којег је искашљавао крв (хемоптизија). Представа је садржавала раскошне плесне тачке уз музику композитора Марк-Антоана Шарпантјеа која се иронично звала -{Le Malade imaginaire}- („Умишљени болесник“). Молијер је инсистирао да заврши наступ. Након наступа поновно је колабирао после поновног крварења, па је одведен кући, где је преминуо неколико сати касније без примања јелоосвећења, јер су два свештеника одбила позив, док је трећи дошао прекасно. Празноверје како зелена боја глумцима доноси лошу срећу потиче од његовог задњег наступа, за време којег је носио зелену одећу.