Битка код Кане се одиграла у доба Другог пунског рата године 216. п. н. е. између римске војске под конзулима Гајем Теренцијем Вароном и Луцијем Емилијем Паулом на једној, и картагинске војске под Ханибалом на другој страни. У њој је Ханибал, упркос бројчаној слабости, а користећи тактику двоструког обухвата, готово потпуно уништио римску војску и Римљанима нанео најтежи пораз у њиховој целој историји.

Битка код Кане се често наводи као најблиставије достигнуће Ханибалове војне каријере, те је стекла положај једне од најпознатијих битака антике и војне историје уопште. Иако се наводи као један од најбољих примјера ратне вјештине и идеал уништавајуће битке коме су тежили војсковође у следећа два миленијума, у стратешком смислу није постигла свој циљ, односно довела до картагинске победе у рату. Савремени историчари су у последње време почели износити одређене сумње у њен традиционални приказ и тумачења.

Увод 300п|лево|мини|Ханибалова рута похода на Италију. Пре самог почетка рата Ханибал је закључио како Картагина нема шансе за победу уколико не анулира оно што је представљало главну римску предност - већи број људи и хране, односно ресурса које је Риму давала Италија. Рат се, стога, морао водити у самој Италији, а Ханибал је, како би избјегао надмоћну римску морнарицу, осмислио план према коме се она морала напасти преко копна, односно смелим маневром картагинске војске из Шпаније, при чему су пређени Пиринеји и Алпи. Тај је маневар потпуно изненадио Римљане, а још више Ханибалов војнички талент избрушен сталним ратовањем у Шпанији под командом свог оца, искусног команданта Хамилкара. Већ крајем 218. п. н. е. Ханибал се нашао у Цисалпинској Галији где је у бици код Требије Римљанима нанео озбиљни пораз. Неколико месеци касније Ханибал је продро у саму Италију, а војска популарног и искусног римског конзула Гаја Фламинија је упала у клопку те је готово потпуно уништена у бици код Тразименског језера.

Римски сенат се нашао у паници те је именовао Фабија Максима за диктатора. Фабије је одмах закључио како је Ханибал предобар војсковођа да би га се могло поразити у отвореној бици, те да се умјесто тога његова војска мора постепено ослабити нападима на његове логистичке линије. Та стратегија, која се касније назвала фабијанском, се показала исправном, поготово када је у јесен исте године Фабије морао код Геронијума из Ханибалове клопке спасавати свог нестрпљивог заменика Марка Минуција Руфа. Римски Сенат и јавност, међутим, нису имали стрпљења ни разумевања за Фабија, сматрајући да ће Ханибалов останак у Италији на дужи рок ослабити римску државу, односно довољно умањити њен престиж да се против Рима окрену његови досадашњи савезници у Италији. Због тога је Фабије, који је стекао погрдан надимак „Оклевало“, након истека шестомесечног диктаторског мандата замењен с двојицом редовно изабраних конзула — Гајом Теренцијем Вароном и Луцијем Емилијем Паулом.

Припреме за битку

Два конзула су се одлучила за стратегију потпуно супротну од Фабијеве. Умјесто дуготрајног исцрпљивања Ханибалових снага, римска војска би се морала с њима суочити на отвореном пољу те је поразити у једној јединој одлучној бици. На темељу искустава из Требије и Тразименског језера се дошло до закључка да се то може учинити на бојишту које истовремено испунило два важна услова - довољно уско да Ханибал на њему не може маневрисати са својом надмоћном коњицом, а истовремено довољно равно да на њему нема некаквих скривених препрека из којих би Ханибал могао искористити за заседе и сличне смицалице. У таквој бици би Римљани могли победити захваљујући својој надмоћној пешадији и, што је још важније, као кључни адут искористити своју бројчану надмоћ.

Да би стекли такву надмоћ, Римљани су првих неколико месеци 216. п. н. е. провели сакупљајући војску чија је величина била без преседана. Раније су се римске војске обично састојале од две легије под командом једног конзула. Овај су пут Римљани одлучили прво формирати конзулске војске од четири уместо две легије, а потом их спојити у једну. Римљани су такође сваку легију попунили с 20% више људства, а такође су беспоштедно регрутовали и своје савезнике. Војска се тако састојала од осам ојачаних легија, које су, заједно са савезничким контингентима бројале око 86.400 људи. Питање ко ће од двојице конзула командовати војском је решено одлуком да се на месту команданта мењају сваки дан.

Повод за покретање те војске је била Ханибалова офанзива на југ Италије започета у пролеће 216. п. н. е. Ханибал је при томе заузео стратешки важно складиште оружја и опреме код Кане. Римска војска је средином лета кренула повратити то складиште, па је након дводневног марша опазила Ханибалову војску на лијевој обали реке Ауфид у Апулији. Улогорила се око 10 -{km}- од Ханибала. Исти дан је дошло прве веће чарке приликом неуспелог покушаја Картагињана да Римљанима поставе заседу. Римљани су тај покушај глатко одбили, што им је прилично појачало морал, али истовремено и изазвало превелико самопоуздање.

Паул је одлучио војску распоредити тако да две трећине буду на левој, а трећина на десној обали Ауфида. Исти дан је Ханибал покушао испровоцирати Паула на битку, али је он то одбио. Ханибал је, с друге стране, знао да ће следећег дана команду над римском војском имати нестрпљиви и својеглави Варон, и да је далеко вероватније како ће тај изазов бити прихваћен, што се на крају и догодило.

Снаге и борбени распоред

мини|десно|250п|Почетни распоред и прва фаза битке Римске су снаге 2. августа - на дан битке - према античким изворима, биле распоређене у две веће групе. Прва, која се распоредила на левој обали реке ради битке, је бројала 80.000 пјешака, 2.400 римских и 4.000 савезничких коњаника. У два логора, од којих је један био на десној обали реке, налазило се 2600 тешких и 7400 лаких пјешака.

Картагинска војска је, пак, била бројчано слабија и далеко хетерогенија. Према античким изворима ју је чинило 40.000 тешких пјешака, 6.000 лаких пјешака и 10.000 коњаника (4000 Нумиђана, 2000 Шпанаца, 2000 Гала и 450 Либијаца). Уз њих је Ханибал располагао и са око 8.000 чаркаша, међу којима су били најпознатији балеарски праћкаши.

Варон, који је одлучио примити битку супротно упозорењу свог колеге Паула, своју је војску распоредио на традиционалан начин - пешадија се нашла у центру, а крила је чувала коњица. Варонова варијација у односу на тадашњу тактику је била та да је фронту римске војске учинио једнаком картагинском, односно да је поставио своје снаге у дубину уместо ширину. Варонов план је био да, користећи бројчану надмоћ, једноставно разбије картагински центар, односно одбаци га на реку Ауфид без икакве одступнице. Варон се у томе водио искуством битке на Требији, где су се римски легионари, користећи већу дубину свог распореда, успели пробити из Ханибаловог обруча.

Ханибал је, пак, направио борбени распоред који је максимално настојао искористити предности и мане његове хетерогене војске, али и положаја. У центар је поставио своје најслабије снаге - иберску, галску и келтиберску пешадију - док је на крила, исто као и Римљани, поставио коњицу; њен већи део (6500 под Хаздрубалом) је био на лијевом, а 3500 нумиђанских коњаника под Ханоном на десном крилу. Ханибалове најелитније и најпрекаљеније трупе - афричка пјешадија - су такође постављени на крилима. Ханибал је такође своје трупе поставио у облику полукруга, тако да његове најслабије снаге у центру буду најистакнутије. Картагинском центру је наређено да на почетку битке не пружа снажан отпор, односно да се повлачи, настојећи нагнати Римљане на што брже напредовање, које би рањивима учинило њихова крила.

Ханибал се за битку одлучио управо на обали Ауфида зато што је његова војска била окренута на западу, па би ујутро Римљанима - који су напредовали на исток - сунце ударало у очи. Истовремено је са југоистока дувао и ветар који је бацао Римљанима прашину у очи.

Ток битке

мини|250п|Распоред војски у бици На самом почетку битке, надмоћна галско-шпанска коњица на Ханибаловом левом крилу је без већих потешкоћа разбила и уништила римску коњицу. Нумиђанска коњица на Ханибаловом десном крилу је, пак, имала потешкоћа с коњицом римских савезника. Хаздрубал је због тога послан с левог крила да с леђа нападне римске савезнике, што је и учинио. Тако су Римљани остали без своје коњице, односно више нико није могао штитити њихову позадину и бокове.

У међувремену се и пешадијска битка одвијала по Ханибаловом плану. Центар који су чинили Гали и Шпанци се повлачио, али је афричка пешадија остала на својим положајима. Римљани су, пак, инстинктивно највише напредовали управо према центру где су се картагинске линије чиниле најслабијима. Тако је с временом борбени поредак обе војске поновно добио полукружни облик, али у дргачијем смеру. Овај пут су се Римљани нашли у полуокружењу.

У том је тренутку Ханибал наредио својим Африканцима да Римљане нападну у бокове, док се истовремено картагинска коњица, уместо да - по тадашњим обичајима - нападне римски логор или гони поражену непријатељску коњицу - вратила на бојиште и ударила у римску позадину. Тада је престало римско напредовање, али је сваки покушај да се у таквим условима направи нови борбени поредак, односно покуша извршити некакав пробој, био осуђен на пропаст. Римска војска се нашла у обручу који је постепено смањиван како су војници гинули једни за другима. Од римске војске је, према античким изворима, успело побјећи тек око 14.000 људи, углавном из логора, а који су уточиште пронашли у оближњем Канусијуму.

Према Полибијевим наводима је код Кане погинуло 70.000, а заробљено 10.000 римских и савезничких пешадинаца, а да је од 6.000 коњаника преживјело само њих 370. Савремени историчари су склонији Ливијевим бројкама, који је навео римске губитке од 45.500 убијених пешадинаца и 2.700 убијених коњаника, као и 3000 заробљених пешака и 1500 коњаника. Међу погинулима је био и конзул Паул, као и велики број истакнутих римских официра, политичара и великодостојника - 2 квестора, 29 од 48 војних трибуна и 80 сенатора. Ханибал је, пак, имао око 8.000 мртвих, које антички извори описују као „најхрабрије и најбоље међу свим његовим војницима“.

Последице

Ханибалова победа је имала катастрофалне последице за Рим, где су вести о њој изазвале шок и дубоку деморализацију. Антички извори наводе да је проглашена свенародна жалост с обзиром да није било породице чији члан није погинуо код Кане. Према проценама, у само 20 месеци је Ханибал успио разбити три римске војске, те убити више од петине свих војно способних мушкараца. С обзиром да су све римске војске мање-више уништене, део политичара је тражио да се с Картагином склопи мир, а војни трибун Луције Цецилије Метел је чак предложио да се град напусти, а Римљани покушају тражити срећу као најамници у хеленистичким државама Азије.

Ханибал је, пак, Римљанима послао свог официра Карталона с мировном понудом коју су антички извори описали као „умерену“, те неколико заробљеника као залог за преговоре о откупу. Римски Сенат је, међутим, одбио преговарати о миру те је наложио заробљеницима да се врате у Ханибалов логор. Донесена је одлука да се рат, упркос свему настави, а да би се показала одлучност, Римљани су боговима жртвовали људе - а што је представљао један од последњих таквих ритуала у историји њихове државе (не рачунајући погубљења заробљеника и осуђеника). Нешто касније су донесене и одлуке да се проблем недостатка људства реши драстичним мјерама које су укључивале пуштање на слободу осуђеника и робова, од којих су након тога формиране нове легије. Проблем морала је делимично ријешен и тако што су од преживелих ветерана Кане формиране двије легије и послане на Сицилију где су провеле остатак рата, не подсећајући своје новорегрутоване саборце на катастрофални пораз.