Соларни импулс је први експериментални пилотирани авион са соларним погоном. Извршни погонски склоп је електро-мотор са елисом. Летелица је намењена да се с њом оствари непрекидни лет дању и ноћу, без горива и загађивања средине. Може да непрекидно лети и да облети куглу Земаљску, с тим да ноћу користи акумулирану електричну енергију у батеријама, које се пуне у току дана из соларног система. Развој летелице Соларни импулс, почео је 2003. године, захваљујући двојици пилота, Бертранду Пикарду и Андреу Боршхбергу (). Први прототип је двосед, а назива се Солар импулс 1 (HB-SIА), пројектован је са захтевом да временски остане у ваздуху, без слетања, до 36 часова. Ова летелица је обавила свој први пробни лет у децембру 2009. године. У јулу 2010. године, облетео је читаву дневну сунчеву обданицу, укључујући скоро девет сати ноћног летења, у оквиру укупних 26. Пикард и Боршхберг су успешно реализовали летове из Швајцарске до Шпаније, а затим до Марока у току 2012. години, а затим вишефазним летом преко САД у 2013. години.
Други прототип је једносед, а назива се Солар импулс 2 (HB-SIB). Он је са више соларних ћелија и снажнијим електро-моторима, а и са другим је побољшањима. Направио је први пробни лет у ваздухопловној бази Пајерне, 2. јуна 2014. године, што је био његов први корак у дугом процесу припрема, пред одлазак на лет око Земљине кугле. У марту 2015. године, Пикард и Боршхберг су започели лет око света овом летелицом, полазећи из Абу Дабија у Уједињеним Арапским Емиратима. Планирано је да се HB-SIB врати у Абу Даби у августу 2015. године, по завршетку тога маратонског пута и историјског подухвата. До 1. јуна 2015. године, авион је прелетео Азију и слетео у Нагоји, у Јапану. Из Нагоје је полетео 28. јуна, на Хаваје. Током ове деонице лета батерије су претрпеле термално оштећење, за чију је поправку требало око месец дана. Авион је у априлу наставио и стигао до Калифорније, а затим је наставио преко САД и у јуну стигао до Њујорка. Крајем истог месеца посада је успешно прелетела Атлантски океан и слетела у Севиљу. Следећа станица био је Каиро, пре него што се 26. јула летелица вратила у Абу Даби. Лет је укупно трајао 16 месеци током којих је преваљено преко 42.000 km. Тиме је Соларни импулс 2 постала прва летелица искључиво погоњена соларним панелима која је облетела свет.
Дан пре очекиваног слетања летелице Соларни импулс 2 (HB-SIA), пилот Андре Боршхберг је оборио све рекорде за временску дужину самосталног лета, без замене. Хронологија догађаја у реализацији Идеју о пројекту Соларног импулса изнео је Бертранд Пикард, 1999. године. Студију изводљивости програма је презентирао Андре Боршхберг, 2003. године. Изјавивши да је тај програм велики изазов. Концепција се развијала у периоду од 2004. до 2005. године. Симулација лета са великим долетом и на дугачким линијама, 2006. године. Пројектовање и израда прототипа (HB-SIA), реализовано је од 2006. до 2009. године. Промоција програма и прототипа је било 26. јуна 2009. године. Пробни лет је реализован 7. априла 2010. године, у 10 часова и 27 минута, на војном аеродрому у Пајерну, у трајању од 87 минута. У току 7 и 8. јула 2010. године, реализован је лет у трајању од 26 часова и 9 минута (укључујући и ноћ). Тада је постигнута просечна брзина од 42,6 -{km/h}- и висина од 8.534 -{m}-. Испитивање у лету су вршена у периоду 2009—2011. године. Први међународни лет прототипа HB-SIA, направљен је 13. маја 2011. године, између војног аеродрома у Паиерне (Швајцарска) и Бруселс(Белгија). Дужина прелета је била 630 km, у трајању од 13 часова, са просечном брзином од око 50 km/h и на висини од око 3.700 m. Учествовао је на међународној изложби авиона на аеродрому Бурже – Париз 14. јун 2011. године, пошто су претходно напуњене батерије са белгијском индустријском снагом. Даља испитивања у лету по Европи и Северној Африци у 7 етапа, вршена су 2011–2012. године. Планирана је изградња другог прототипа у периоду од 2010. до 2011. године. Изградња другог прототипа HB-SIB је реализована у периоду 2011—2013. године. Прелет преко Атлантика у 2013. години. Пилот Бертран Пикар завршава прву фазу мисије широм Америке 3. маја 2013. године, летом од осамнаест сати од Сан Франциска до Феникса. Соларни импулс 1 (HB-SIA) обавља последњи корак широм САД са запада на исток, Вашингтон - Њујорк, 6. јул 2013. Ово је последњи лет из Соларни импулс (HB-SIA), после тога је повучен из употребе, расклопљен је и враћен авио транспортом у Швајцарску. Соларни импулс (HB-SIA) је направио преко 400 сати лета. Пилот летелице Соларног импулса, пао је 8. децембра 2013. године, са својом хеликоптером у Швајцарској, остао је неповређен. Први авион Соларни импулс 2 (HB-SIA) је продат 2014. године, Музеј науке у Паризу у 2014. ће бити његова коначна дестинација. 8. фебруар 2014.: Соларни импулс 2 (HB-SIB) је транспортован камионом у деловима до аеродрома Пајерне, 9. априла 2015. године. Други прототип Соларни импулс 2 (HB-SIB), направио је први пробни лет у авио бази Пајерне, 2. јуна 2014. године, после изградње у року од пет месеци у дванаест фаза. Соларни импулс 2 (HB-SIB) је до 1. јуна 2015. године, завршио лет око света. Визија Вишеструки су ефекти реализације програма Соларног импулса и то од резултата научних мултидисциплинарних истраживања, па до користи од ширег анимирања за предузимање интензивнијих напора у коришћењу алтернативних извора енергије и очувања природе. На Земљу се емитује енергија еквивалента снаге од 1.000 -{W/m²}-, сунчеве светлости. У току једне обданице од 24 сата, просечно то простирање сунчеве енергија је од 250 -{W/m²}-. Са 200 -{m²}- фото–напонских ћелија и ефикасности трансформације од 12%, добија се погонска енергија од 6 -{kW}-.
Велики технолошки изазов је да се детаљније изучавају и зауставе климатске промене, да се направи индустријска иновација и постигну нови спортски ваздухопловни рекорди. У томе смислу, овај програм симболизује посебан вид акције, у борби да се смањи емисија штетних гасова кроз коришћење обновљивих извора енергије. Са програмом Соларни импулс, коришћена су постојећа решења и стварају се нова, рационалнија. Дакле, то је кампања за побољшање енергетске ефикасности, на пример, постигнуто је технолошко побољшање фото–напонских ћелија на бази дневног светла. Изазов Програм Соларног импулса је револуционарни концепт, који ће померити границе познавања материјала, енергије и управљање у сегменту везе човек - машина. На скали несразмерности масе и аеродинамичког квалитета, Соларни импулс представља јединствену летелицу у ваздухопловству. Веома је способан, упркос своје мале масе, а и веома је отпоран на оптерећења.
За градњу његове структуре користе се најнапредније технологије, што стимулише научна истраживања у области композитних материјала и метода производње. Такође доприноси развоју принципа за обнављање и складиштење алтернативне енергије. Ови резултати се могу користити како у изградњи авиона, тако и у многим другим апликацијама корисним за човечанство.
Соларни импулс није први авион са погоном помоћу соларне енергије, али до сада ни са једним, од његових претходника, није се успело да се са пилотом лети и целу ноћ. Такође летење авиона без аутопилота захтева опрезност и већу умешност. Авион Соларни импулс не сме правити већи нагиб на крило од 5°, због веома великог његовог размаха. Ако ово пилот не би успео да контролише и да заустави нагињање летелице на крило, ситуација би била критична. Да би се постигло да овакав авион полети и лети самостално дању и ноћу, са искључивим погоном са соларном енергијом, без горива које загађује околину, морају се примењене технологије строго држати у својим апсолутним ограничењима. 320п320п Идејно графичко и физичко моделирање концепције решења за Соларни импулс.
Прототипски развој Прототип 1 (HB-SIА) Први прототип (HB-SIА) авиона Соларни импулс, реализован је масе од 1.600 kg, распона крила од 64 метра и без одржавања притиска у кабини. Имао је за циљ да се докаже постављена хипотеза, да се потврди избор технологија, концепција конструкције и функција целог процеса. Соларни панели, за погон електромотора са елисама, део су погонског ланца Соларног импулса, оптимизираног за најрационалније могуће обнављање енергије. Соларни импулс, пројектован је за поуздан лет у суровим условима за пилота и материјале свих делова авиона, при лету на великим надморским висинама и при великим ограничењима величине масе за скромну расположиву снагу погона. Први пут је представљен 26. јуна 2009. године, у швајцарском одмаралишту Дубендорф.
Након што је испитан на земљи, први прави пробни лет („скок“), реализован је 3. децембра са кратким дужином од свега 350 -{m}-, са пилотом Маркусом Шердером. Та кратка фаза лета је доказала да је летелица спремна за детаљна летна испитивања.
Пробни лет је реализован 7. априла 2010. године, у 10 часова и 27 минута, на војном аеродрому у Пајерну, у трајању од 87 минута. У току 7 и 8. јула 2010. године, реализован је лет у трајању од 26 часова и 9 минута (укључујући и ноћ). Тада је постигнута просечна брзина од 42,6 km/h и висина од 8.534 m. Након тих резултата настављена су испитивања по програму. На , илустрован је изведени лет, у трајању цео дан и ноћ.
390п|мини|Делови прототипа Соларног импулса HB-SIА. 245п|мини|Делови прототипа Соларног импулса HB-SIА.
Соларни импулс HB-SIА је завршио свој трансконтинентални лет преко Сједињених Америчких Држава, када је џиновски авион слетео на аеродром Џон Ф. Кенеди, пре планираног времена пред поноћ 7. јули 2013. године, због великог оштећења доњаке левог крила, у дужини од 2,5 метра.
Швајцарски пилоти Андреа Борчберг и Бертран Пикар, заједно су реализовали овај лет. Њих двојица су се смењивали, док су летели преко континента с овим специфичним авионом. Међународни летови за Белгију и Француску Соларни импулс 1, на аеродрому у Бриселу у мају 2011. године.|десно|мини|250п Соларни импулс 1 је слетео на аеродром у Бриселу, 13. маја 2011. године у 21:30 по локалном времену, након завршетка 13-часовног лета из своје матичне базе у Швајцарској. То је био први међународни лет летелице Соларног импулса 1, летео се одвијао на просечној надморској висини од 1.800 m у дужини од 630 km, са просечном брзином од 50 km/h. Мала брзина крстарења авиона је неопходна на средњој висини лета, што омогућавало авионима комерцијалног ваздушног саобраћаја да се брже усмере да га обилазе. Авионом је пилотирао Андреу Боршхберг. Други суоснивач пројекта, Бертранд Пикард, изјавио је након слетања:
Други међународни лет на Париску изложбу ваздухопловства, покушан је 12. јуна 2011. године, али се авион вратио у Брисел, због неповољних временских услова. У другом покушају 14. јуна, Андреу Боршхберг је успешно слетео на аеродром Ле Бурже код Париза, након 16 сати лета.
Први интерконтинентални лет (2012) Соларни импулс 1 је 5. јуна 2012. године, успешно завршио свој први интерконтинентални лет, у трајању од 19 часова од Мадрида, Шпанија, до Рабата, Мароко. Током првог лета на релацији Швајцарска, Мадрид, авион је постигао још неколико резултата значајних за соларни лет, укључујући и највеће растојање унапред одређено курсом од 1.116 km.
Соларни импулс HB-SIА је завршио свој трансконтинентални лет преко Сједињених Америчких Држава, када је џиновски авион слетео на аеродром Џон Ф. Кенеди, пре планираног времена пред поноћ 7. јули 2013. године, због великог оштећења доњаке левог крила, у дужини од 2,5 метра. То оштећење је брзо санирано и програм летења је настављен. Швајцарски пилоти Андреа Борчберг и Бертран Пикар, заједно су реализовали овај лет. Њих двојица су се смењивали, док су летели преко континента с овим специфичним авионом.
Унакрсно путовање HB-SIА по простору Америке почело је 3. маја 2013. године, летом из Мофет Фиелда у Моунтани, Калифорнија, на интернационални аеродром у Аризони. Направљени је већи број летова између америчких градова, а коначно је слетео на аеродром Џон Ф. Кенеди, 7. јула. Сви летови су трајали између 19 и 25 часова.