мини|Велика Румунија Велика Румунија (рум. -{România Mare}-) је назив за Краљевину Румунију у периоду између Првог светског рата и Другог светског рата (1919—1940), када је обухватала Влашку, Трансилванију, део Баната, Буковину, Марамуреш, Кришану, Бесарабију и целу Добруџу.Nistor I. Aspectele geopolitice si culturale din Transnistria. — Anal. Acad. Rom.—Ser. III., 1942. Румунија је тада имала површину од 294.967 km². Данашња Румунија чини 80% некадашње територије Велике Румуније, што је 238.391 km ². Према попису становништва из 1930. године, у Великој Румунији је живело 18.052.896 становника од којих су 71,9% чинили Румуни, 7,9% Секељи (Мађари), 4% Немци и остале нације.
Уједињење Румуније и Бесарабије
Приликом потписивања мира у Букурешту 1812. године између Османског царства и Русије, Русија је издејствовала да присвоји себи источну половину територије Кнежевине Молдавије укључујући Хотин и Буџак (јужна Бесарабија). У почетку, Руси су користили име „Област Молдавије и Бесарабије“, дозвољавајући висок степен аутономије тих области, али су 1828. године суспендовала локални административни апарат, створивши од поменутих територија губернију познату под именом Бесарабија. Док је североисточни део Молдавије, под називом Буковина, на сличан начин припојен Хабзбурзима, западни део је остао аутономна кнежевина у односу на Османско царство, да би се 1859. године ујединио са Влашком. Након потписивања мира у Паризу године 1856, источни део Молдавије враћен је Кнежевини Молдавији, али је након руско-турског рата поново морао бити враћен Русији.
мини|десно|200п|Подела Бесарабије. мини|десно|200п|Представници Савета с испред зграде Парламента
Приликом анексије, румунска популација у овој регији била је доминантна. Колонизацијом овог региона крајем двадесетога века дошло је до великог пораста учешћа руског, украјинског и козачког становништва. Такође, у исто време придошло је доста бугарских емиграната, што је повећало популацију словенског живља више од петине од укупне популације према попису из 1920. -{"Today, the Bessarabian Bulgars form one of the most solid elements in Southern Bessarabia, numbering (with the Gagaoutzi, Turkish-speaking Christians also from the Dobrudja) nearly 150,000. Colonization brought in numerous Great Russian peasants, and the Russian bureaucracy imported Russian office-holders and professional men; according to the Roumanian estimate of 1920, the Great Russians were about 75,000 in number (2,9% ), and the Lipovans and Cossacks 59,000 (2,2% ) ; the Little Russians (Ukrainians) came to 254,000 (9.6%). That, plus about 10,000 Poles, brings the total number of Slavs to 545,000 in a population of 2.631.000, or about one-fifth"}- Досељавањем разних нација попут Гагауза, Јевреја, па чак и Немаца, проценат румунског живља спао је са 90% на 64% крајем деветнаестога века. Царистичка политика у Бесарабији подржавала је денационализацију румунског елемента забрањујући после шездесетих година деветнаестога века школе и верске обреде на румунском. Међутим, ефекат је био више екстремно ниска писменост (према попису из 1897. године 18% за мушкарце, а 4% за жене), него денационализација. Неки румунски историчари наводе да је јак осећај фрустрације и незадовољства под руском влашћу почео да се јавља пре почетка Првог светског рата. -{text: "The Russians are now holding their celebration of a century of material possession of Bessarabia. But her spirit they do not possess, nor shall they ever possess it. In the celebration of the Russians, the Moldavians have no share except that of deep and painful silence. The whole Roumanian people feels this pain, and does not lose hope that Bessarabia, and with her the Roumanian people, will have a chance to celebrate in her turn the day of salvation. It will come. History repeats itself so often, and the historical maxim remains: Babylon was, the Empire of Alexander of Macedon was, the Roman Empire was, the Byzantine Empire was, and the time will come to say of other empires also-they were. Not so long ago was 1855 with the Crimea, and not so long ago was Port Arthur and Tzushima, and-Great is the Lord God of Hosts!-it will be again, surely it will be again!"}-
Бесарабија, проглашавајући свој суверенитет као Молдавска Демократска Република 1917. године од стране новоформираног „Савета земље“ (рум. -{Sfatul Ţării}-), била је суочена са неуредним повлачењем расформиране руске војске кроз њену територију. Јануара 1918. године Савет је позвао румунску војску да заштити провинцију од бољшевика., Cernăuţi, 1923, reprinted Chişinău, Cartea Moldovenească, 1991 and Humanitas, Bucharest. }-Charles Upson Clark, -{Pantelimon Halippa, Anatolie Moraru, Testament pentru urmaşi, Munich, 1967, reprinted Chişinău, Hyperion. Након проглашења независности од Русије 24. јануара 1918. године, Савет је гласао за унију с Румунијом 9. априла 1918.: од 138 посланика, 86 је гласало за, 3 против, а 36 је остало уздржано (већином су то били мањина, 36% у то време),-{Results of the 1897 Russian Census at demoscope.ru: Молдавский и румынский: 469,852; 451067; total population--"Moldavian and Romanian: 920,919 people",}- 13 посланика се није појавило.
Уједињење Румуније са Трансилванијом
мини|десно|200п|Улазак румунских трупа у Трансилванију
Трансилванија се прикључила Румунији 1. децембра 1918. године „Прокламацијом о уједињењу“ донетој у Алба Јулији где је усвојена од стране трансилванских 25. новембра 1918. Румуна, и подржана од стране Депутације трансилванских Саксонаца (Саси). Становништво којем је мађарски био матерњи језик, које је тада чинило 32% од укупног становништва (укључујући и велику јеврејску заједницу), и Немци из Баната нису изабрани у Депутацији, због сумње да ће подржати владу у Будимпешти.
мини|лево|200п|Улазак румунских трупа у Будимпешту
Узрок мађарско-румунског рата из 1919.Draganescu, Constantin (2008) (PDF). (in Romanian). Revista Document Nr3(41). Приступљено 2009-01-25. био је управо то проглашење уједињења Трансилваније са Румунијом без питања Мађара. Априла наредне године бољшевици су дошли на власт у Мађарској, обећавши да ће повратити све изгубљене територије, укључујући и Трансилванију. У рат је било ангажовано по 120.000 војника на обе стране. Уништавањем Мађарске Совјетске Републике и румунском окупацијом већег дела Мађарске, укључујући и град Будимпешту, завршен је овај рат августа 1919. године. Румуни су се повукли из Мађарске марта 1920. године.
Уједињење Румуније са Марамурешом, Кришаном и Банатом
Уједињење Трансилваније, Марамуреша, Кришана и источног дела Баната са Румунијом је потврђено приликом потписивања мира у Тријанону 1920. године, где је Румунији признат суверенитет ових територија, и где је направљено разграничење између Краљевине Мађарске и Краљевине Румуније.
Уједињење Румуније са Буковином и Бесарабијом
Уједињење аустроугарског дела Буковине и Бесарабије са Румунијом потврђено је 1920. године приликом потписивања мира у Версају. Румунија је претходно стекла Јужну Добруџу коју је окупирала од Бугарске за време Другог Балканског рата (1913).
Велика Румунија између два рата
У оквиру нове централистички уређене државе, ојачале су традиционалне везе између провинција уједињених с матицом (Влашка), а ревалоризацијом природних и људских ресурса дошло је до остварења спектакуларног напретка у међуратном периоду на економској и културној бази.
Главна економска грана била је пољопривреда, имајући у виду обрадиву површину од 14,6 милиона хектара, педоклиматске услове и структуру становништва која је углавном била рурална (79,3% према попису из 1930. године). Након аграрне реформе из 1921. године - највеће од низа оних које су спроведене у Европи након рата - извршена је експропријација над више од 6,3 милиона хектара, и тиме Велика Румунија постаје земља малих велепоседника.
Структура руралне имовине и недостатак средства експлоатације земљишта спутавала је развој пољопривреде ове земље. Међутим, пољопривредна производња подигнута је као резултат смањења цена производа ручне израде. У односу на 1922. годину, 1929. године забележен је раст пољопривредних производа 140% више.
Пољопривреда је погођена у периоду 1929—1933. тешким падом вредности агропродуката, због чега су многи пали у огромне дугове. Као резултат предузимања неких охрабрујућих мера, и уз помоћ техничке опреме, инвестиције су повећане, те се Румунија нашла на петом месту у свету што се тиче агропродукције.
У шумарству, шумске површине порасле су након 1918. године са 2,5 милиона хектара на 7,3 милиона. Пољопривреда и шумарство допринели су повећању на 30% и 38% националног дохотка, подржавајући остале гране привреде.
Као и пољопривреда, и индустрија је претрпела много штете због рата и велике светске економске кризе. Као резултат заштитних мера предузетих од стране државе, и уз велики напор, индустрија се развила, достигавши 1938. године највећи степен икада. Године 1937. у функцији је било 3.512 фабрика, које су имале погон од 723.000 коњских снага, и које су допринеле да се инвестициони капитал са 51.758 милиона леја повећа на 64.497, захваљујући особљу које је бројало 278.889 запослених. У неким областима, почев од хемијске индустрије, преко металургије, прехрамбене и текстилне индустрије, примећен је спектакуларни скок. Машинско-инжињерска индустрија добила је у неким остварењима стварно достигнуће, као што су нпр. технички параметри мотора који су се производили у Решици (рум. -{Reşiţa}-) или авиони које су правиле четири фабрике у земљи. У међуратном периоду Румунија се нашла на првом месту у Европи и шестом месту у свету по производњи нафте, а на другом месту у Европи по производњи злата и метан-гаса. Иако је индустријски допринос на тоталном друштвеном дохотку био 33%, проценат становника запосленог у овој области био је 10,2%. Степен развијености индустрије разликовао се од регије до регије, али и од техничке опреме.
Што се тиче саобраћаја, Румунија је предузела мере за преправљање и продужење пруга и путева. Само између 1936-38. асфалтирало се око 1600 км. Захваљујући румунској поморској служби и румунским речним одредима изграђене су нове луке. Пошта и телеграфско-телефонска услуга су биле опремљене у оно време савременом опремом.
Румунија је, што се тиче ваздушног саобраћаја, прешла од орташтва са Француском на Међународној авионској компанији из 1920. године на успостављању прве националне линије Букурешт-Чернауци (рум. -{București-Cernăuţi}-) што се десило 1926. године.
Немачки аншлус Аустрије (12. март 1938. год.) и крај чехословачке кризе који је прошао осамостаљивањем Словачке и падом Чешке под немачку управу, пропраћени су у Румунији са забринутошћу.
Рат који је надолазио нашао је Румунију изоловану на међународном плану, јер је Мала Антанта престала да постоји онога часа када је чехословачка судетске област предата Немачкој у Минхену 29/30. септембра 1938.
Под притиском немачке економске концесије, у пролеће 1939. године Румунија је потписала са Немачком комерцијални уговор. У исто време закључен је комерцијални уговор и са Француском и Енглеском.
Распад Велике Румуније
Румунија је задржала ове границе до 1940. године, када је изгубила Бесарабију и Северну Буковину након потписивања споразума Рибентроп-Молотов 23. августа 1939. године. Након друге бечке арбитраже 30. августа 1940. године губи знатни део територија Северне Трансилваније (укључујући Марамуреш и део Кришане), која улази у састав Хортијеве Мађарске. На крају губи и Јужну Добруџу, коју враћа Бугарској, споразумом у Крајови.