мини|Блицкриг се ослањао на блиску сарадњу пешадије и тенкова. На слици је приказана немачка пешадија у бици код Курска 1943. Блицкриг (, у преводу „муњевити рат“) је популаран назив за оперативну војну доктрину која предвиђа употребу мобилних снага које нападају користећи брзину и изненађење како би онемогућиле непријатеља да благовремено успостави кохерентну одбрану. Војне доктрине базиране на теорији блицкрига развијене су после Првог светског рата као метод за избегавање позиционих рововских борби у будућим сукобима.
Блицкриг је по први пут у великом обиму применио немачки Вермахт током Другог светског рата. Ратне операције на самом почетку рата, као што су напад на Пољску, напад на Француску и Операција Барбароса су биле веома успешне захваљујући изненадним продорима, неспремности непријатеља и његовој неспособности да благовремено реагује у односу на ову супериорну немачку војну доктрину. Током напада на Француску, немачке јединице суочиле су се са бројчано надмоћнијом француском војском која је имала већи број тенкова од којих су многи били равноправни противници, па чак и супериорни у односу на немачке тенкове. Стратегија блицкрига коју су немачке јединице до танчина спровеле током Битке за Француску омогућила је брзу немачку победу, иако је однос снага најављивао дуготрајну кампању са великим губицима. Овакви успеси немачке армије на самом почетку Другог светског рата у потпуности су потврдили исправност примене и ефикасност тактике блицкрига. Међутим, после почетних успеха у нападу на СССР јединство немачког Вермахта је нарушено. Немачки генерал Хајнц Гудеријан, који је био један од првих заговорника блицкрига разрешен је дужности 25. децембра 1941. године након што је одобрио повлачење својих јединица упркос Хитлеровом наређењу да се до „последњег човека“ брани сваки педаљ освојене територије. Овај сукоб разоткрио је фундаменталну разлику у схватању начина вођења рата између Хитлера и генерала Вермахта. Хитлеров поступак према Гудеријану и другим немачким генералима је нарушио дотадашње међусобно поверење због чега су њихови односи, од тог тренутка, па на даље бивали све лошији и лошији. После немачког преласка у дефанзиву на Источном фронту, тактика блицкрига се све ређе примењивала. Од 1943. углавном је примењивана у локалним контранападима који су имали одбрамбени карактер и у неколико офанзива које су унапред биле осуђене на пропаст.
Метод блицкрига ослањао се на маневар, а не на исцрпљивање, као средство за победу над противником. Због тога је блицкриг на првом месту подразумевао координацију између више родова војске и концентрацију мобилних снага на кључној тачки фронта. На правцу напада непријатељску линију фронта пробијали су оклопни клинови подржани пешадијом и артиљеријом док је даље брзо напредовање омогућавало активно дејство бомбардера за блиску подршку коју су били у директној радио вези са копненим јединицама које су предводиле напад. Оваква тактика захтевала је конструисање специјалних оклопних возила за артиљеријску подршку пешадији, развој нових метода комуникације као и ефективну децентрализацију командне структуре. Генерално гледано блицкриг операције биле би немогуће без развоја моторизоване пешадије, самоходне артиљерије и службе за одржавање ратне технике у пољским условима како би се омогућило брзо напредовање оклопних јединица. Немачке снаге су избегавале директан сукоб са непријатељем дајући предност пресецању непријатељских комуникација, уништавању система везе, логистичке подршке и смањењу морала непријатељских снага. Током битке, блицкриг није остављао други избор слабо покретним одбрамбеним снагама него да се сконцентришу у одбрамбене џепове где су најчешће биле опкољене, а затим би их уништила немачка пешадија која је ишла иза тенкова.
Етимологија и модерно значење Иако је „-{blitzkrieg}-“ немачка реч (у буквалном преводу „муњевити рат“ што се заправо односи на „рат који се одвија брзином муње“), сам израз није потекао из немачке војске. Први пут га је употребио новинар америчког магазина „Тајм“ () описујући њиме немачке ратне операције током напада на Пољску 1939. У чланку који је објављен 25. септембра 1939. док је кампања у Пољској ушла у своју завршну фазу, новинар је написао:
in TIME Vol. XXXIV No. 13, 25 September 1939. Војни историчари дефинисали су блицкриг као примену концепта маневра и садејства више родова оружаних снага развијеног у Немачкој у периоду између два рата и током Другог светског рата. Стратешки, ова идеја је подразумевала остваривање брзе победе над непријатељем коришћењем мале али професионалне армије. Оперативно, њен циљ је био да користи индиректне мере, као што су покретљивост и изненађење, како би пореметила непријатељске планове и учинила их бескорисним. Основни предуслов за постизање ових циљева било је заједничко дејство тенковских формација, моторизоване пешадије, инжењерије, артиљерије и јуришних бомбардера. Историчари су блицкриг сматрали само тренутним обликом дугорочне немачке стратегије засноване на принципу „-{Bewegungskrieg}-“ или маневарског рата.
Израз блицкриг је од тада попримио различита значења у редовној употреби. Поред првобитне војне дефиниције, блицкриг се може применити и на сваку војну операцију у којој је акценат стављен на изненађење, брзину и концентрацију трупа као што је то учињено током Пољске септембарске кампање. Током Другог светског рата немачки напади на енглеске градове постали су познати под називом „Блиц“. Сличан израз користи се и за посебну тактику напада у Америчком фудбалу као и у шаху за шаховске партије (тзв. брзопотезне партије) у којима је време трајања партије изузетно кратко. Изрази блиц и блицкриг се често користе у редовном говору изван војног контекста.
Међуратни период Рајхсвер Развој блицкрига започео је одмах након пораза Немачке у Првом светском рату. Убрзо по завршетку рата, нова немачка војска Рајхсвер образовала је комитет састављен од ратних ветерана, штапских официра како би се размотрило 57 спорних питања. Извештај ове комисије је објављен као доктрина за обуку јединица која ће се примењивати током Другог светског рата. Рајхсвер је био под утицајем анализе предратне немачке војне мисли, а нарочито инфилтрационих ратних тактика и маневарског рата који је био доминантан на Источном фронту током Првог светског рата.
Немачка војна историја је у великој мери била под утицајем Карла фон Клаузевица, Алфреда фон Шлифена и Хелмута фон Молткеа Старијег, који су били заговорници маневра, концентрације и опкољавања. Њихова учења су успешно примењена у Француско-пруском рату и током почетне фазе реализације Шлифеновог плана у Првом светском рату. Током рата Рајхсвер је модификовао ове концепте. Његов начелник генералштаба, Ханс фон Сект, модификовао је доктрину пребацујући њено тежиште са опкољавања на брзину напредовања. Брзина обезбеђује изненађење, изненађење омогућава успех уколико се одлуке доносе довољно брзо, док мобилност пружа флексибилност и брзину. Фон Сект је сматрао да је у ситуацијама у којима непријатељске снаге није могуће опколити много боље извршити ефикасни пробој његовог центра. За време његове команде извршена је модификација модерне немачке војне доктрине познате под називом „-{Bewegungskrieg}-“ и претећег тактичког система „-{Auftragstaktik}-“ што је за последицу имало увођење новог начина ратовања популарније познатог као блицкриг. Такође је одбацио идеју о масовној концентрацији трупа коју су заговарали фон Шлифен и фон Молтке. Према фон Секту, војне резерве које су у дотадашњим немачким кампањама износиле и 4/10 од укупног броја војника, требало је да буду састављене од малог броја професионалних војника и добровољаца којима би подршку пружала одбрамбена милиција. У модерном сукобу, сматрао је, оваква војска би била боље припремљена за офанзивне акције, брже би се активирала и била би јефтинија за опремање модерним наоружањем. Без обзира на утицај модерне немачке војне доктрине Рајхсвер је био приморан да се определи за малу, професионалну војску, зато што је број немачких војника Версајским споразумом био ограничен на 100.000.
„-{Bewegungskrieg}-“ је подразумевао потпуно нову командну хијерархију која је омогућавала да се војне одлуке доносе на знатно нижем командном нивоу, ближе јединицама на терену. То је омогућило јединицама да благовремено реагују и брже доносе кључне одлуке што је било од пресудног значаја и свакако један од главних разлога за успех блицкрига.
Немачку руководство је такође критиковано због неспособности да схвати технички напредак остварен у Првом светском рату, с обзиром да јој је производња тенкова била један од најнижих приоритета и с обзиром на то да пре рата није покренула никакву испитивања која би се односила на осавремењавање митраљеза и њихове употребе. Као одговор на овакве грешке претходног немачког руководства, немачки официри су у периоду изградње Рајхсвера, између два светска рата, били обавезни да похађају техничке школе.
Тактика инфилтрације, коју је развила Немачка армија током Првог светског рата, постала је основа за све доцније тактике. Немачка пешадија напредовала је у малим, раштрканим групама које су заобилазиле тачке отпора и пробијале се тамо где је одбрана била најслабија, нападајући непријатељске комуникације у позадини. Њихова дејства била су потпомогнута снажном артиљеријском и ваздушном подршком, а иза њих су ишле јаке пешадијске снаге које су потпомогнуте артиљеријом уништавале снажна упоришта непријатељске одбране. Овај концепт представљао је основу тактике коју је Вермахт примењивао током Другог светског рата.
На Источном фронту током Првог светског рата није вођен рововски рат. Немачке и Руске армије водиле су маневарску битку на бојишту које је било и по неколико стотина километара широко, што је немачким војним лидерима пружило ратно искуство које Западни савезници нису стекли зато што су током четири године рата били укопани у рововима на Западном фронту. Студије операција на Истоку довеле су до закључка да мала и координирана армија има много већу борбену вредност од велике и неорганизоване силе.
Страни утицај Током овог периода, све земље учеснице Првог светског рата, развиле су теорије које се односе на употребу механизованих снага. Теорије Западних савезника знатно су се разликовале од теорија Рајхсвера. Британска, Француска и Америчка доктрина предност је давала одвојеном дејству појединих родова војске, без фокусирања на њихову кооперацију и са мањим акцентом на концентрацију трупа. У раном период развоја Рајхсвера, преведени су многи радови страних стручњака, иако већина њихових ставова није прихваћена. Међутим, Немачка је пажљиво пратила технички напредак војне опреме у страним земљама, и копирала је поједина техничка достигнућа. Сматра се да су стране доктрине вођења модерног рата имале малог или скоро никаквог утицаја на развој немачке војне доктрине у овом периоду.Argued by Corum, Edwards, and House. This is not to include theories which were not adopted as actual doctrine, on which there are varied views.
Британски теоретичари Џ. Ф. Ц. Фулер и Б. Х. Лидел Харт су често повезивани са развојем тактике блицкрига, мада је њихова заслуга у развоју ове војне доктрине спорна. Тврди се да је Хајнц Гудеријан, који је био кључна фигура у развоју концепта блицкрига, инспирацију нашао у Хартовим теоријама. Ова тврдња је базирана на параграфу из Гудеријанове аутобиографије у којем се он захваљује Харту. Међутим, овај параграф први пут се појавио у енглеском издању Гудеријанове аутобиографије због чега се претпоставља да је Харт сам додао овај параграф и да његов утицај на Гудеријана ни издалека није био толико значајан. Фулеров утицај је мање јасан. Фулер је током рата развио планове за масовне, самосталне тенковске операције које је проучавало немачко војно руководство. Према једном ставу Фулерови планови су били инспирација творцима тактике блицкрига, док је према другом ставу његов утицај на немачко војно руководство био занемарљив.