Мађарско-румунски рат (, ) је рат вођен између Краљевине Румуније и Мађарске Совјетске Републике. Избио је марта, а трајао до августа 1919. године. Избио је због Трансилваније, која је припојена Румунији 1. децембра 1918. године „Прокламацијом о уједињењу“. Она је донета у Алба Јулији и усвојили су је трансилвански Румуни, у чему их је подржала депутација трансилванских Саксонаца (Саси), али не и Секељи (Мађари) и Немци из Баната. Априла 1919. године на власт у Мађарској дошли су бољшевици, обећавши повраћај изгубљених територија, и прогласили су Мађарску Совјетском републиком. Армија нове владе брзо започиње дејства за повраћај Трансилваније, али Румунија врши контранапад и окупира велики део територије Мађарске, укључујући и престоницу Будимпешту. Мађарска Совјетска Република је уништена и нова мађарска власт започиње бели терор у земљи. Румунска војска се повукла из Мађарске марта 1920. године.
Позадина Мађарска
мини|десно|300п|Мапа на којој су означени правци надирања и повлачења у рату између Мађарске и Румуније из 1919. године Након нагодбе из 1867. године успостављена је Аустроугарска дуална монархија, у којој је Мађарима обезбеђена аутономија над југоисточним делом монархије: између осталог и у Трансилванији, где је постављен мађарски бирократски апарат, и у Словачкој, у којој је политика мађаризације изазвала емиграције. Фаворизујући Мађаре, друге по величини етничке групе у држави, бечка влада је изазвала незадовољство код осталих етничких група попут Чеха и Румуна.Cornwall, Mark. Last Years of Austria-Hungary: A Multi-National Experiment in Early Twentieth-Century Europe, .
Аустроугарска монархија водила је многе војне операције током Првог светског рата борећи се против Русије, Италије, Србије и Румуније, али уз помоћ савезничке Немачке. Са поразом Централних сила 1918. године нестала је дуална монархија. Астер револуцијом октобра 1918. године Мађарска је постала потпуно независна. Новом Народном Републиком управљала је либерална влада Михаља Карољија.
Румунија
У периоду између 1859. и 1881. године настала је румунска кнежевина. Ова држава је настала уједињењем двеју бивших кнежевина, Влашке и Молдавије, под персоналну унију тадашњег молдавског кнеза Јона Александруа Куза (имају истог владара, али су и даље формално раздвојене), док је трећи део, где су Румуни чинили већину, Трансилванија, остао и даље под хабзбуршком влашћу. Избијањем Првог светског рата 1914. године Румунија је остала неутрална. Међутим, августа 1916. године у Букурешту је закључен споразум са Антантом. По том споразуму Румунији су, у замену за њен улазак у рат на страни Антанте, биле обећане територије које су насељавали углавном Румуни.
Румунија није имала много успеха након објаве рата. Иако су по избијању рата били окупирани делови Трансилваније, обухватни напад Централних сила довео је до губитка Влашке и Добруџе. Румунија је била ограничена на Молдавију у јануару 1917. године, која је одржавана уз помоћ савезничке Русије. После Октобарске револуције Русија излази из рата, што је потврђено споразумом у Брест-Литовску марта 1918. године. Препуштени сама себи, Румунија је већ у децембру 1917. године закључила примирје са Централним силама. Искористивши Руски грађански рат, Румунија је извршила априла 1918. године анексију Бесарабијом већински насељеном Румунима. Под притиском Централних сила румунски премијер Александру Маргиломан 7. маја 1918. године потписује мир у Букурешту, који укључује територијалне губитке, и који траје до победе Антанте у западној Европи 1918. године. Међутим, краљ Фердинанд I Хоенцолерн га не потписује.
Узроци рата Проглашење Мађарске Совјетске Републике
мини|десно|350п|Бела Кун је био лидер Мађарске Совјетске Републике За време владе Михаља Карољија преостали мађарски војници су морали да се повуку због политичког притиска Антанте у Кришану, док је Банат у међувремену потпао под контролу Срба и Француза. С друге стране, новонастала Чехословачка запосела је Словачку. Међу чланицама Антанте владало је подељено мишљење што се тиче питања како треба да изгледају будуће границе у југоисточној Европи. Уједињено Краљевство жели равнотежу снага, док Француска, међутим, жели да ојача своје савезнике (Румунија, Србија). Мађарска је, стога, требало да прихвати територијалне губитке.
Дана 20. марта 1919. године Антанта је обавестила мађарску владу да ће територије, укључујући и линију Сату Маре-Орадеа-Арад бити предате Румунији.Gyula Juhász: Hungarian Foreign Policy 1919–1945. Budapest (1979). Либерални режим Мађарске под Карољијем је након последњих територијалних губитака изгубио популарност, те су представници те странке поднели оставку 21. марта 1919. године препустивши власт комунистима, који су створили нову комунистичку државу познату као Мађарска Совјетска Република.
Успон Мађарске комунистичке партије био је брз. Партија је била основана у московском хотелу 4. новембра 1918. године. Основала ју је група мађарских заробљеника и комунистичких симпатизера. Након што су формирали Централни комитет, послали су своје чланове у Мађарску да би регрутовали нове чланове. Пропагирали су идеје партије и радикализовали Карољијеву владу. Фебруара 1919. године партија је бројала између 30.000-40.000 чланова, укључујући многе незапослене бивше војнике, младе интелектуалце, и Јевреје.-{Hungarian Soviet Republic. U.S. Library of Congress Country Study}- 30. јула 2010. Истог месеца, Бела Кун је био затворен због подстрекавања на нереде, али његова популарност је скочила када је један новинар известио да га је претукла полиција. Кун је пуштен тријумфално из затвора када су социјалдемократе предали власт „Народним комисарима“, који су прокламовали Мађарску Совјетску Републику 21. марта 1919. године.
Комунисти су написали привремени устав, гарантујући слободу говора и окупљања; бесплатно образовање, право на језик и културу националних мањина-{The Library of Congress Country Studies – Hungarian Soviet Republic}- 6. јула 2010. (што није заживело до краја у пракси), као и друга права. Такође је предвиђено право гласа за све изнад осамнаест година, осим свештенства, „бивших експлоататора“, и још других. Дана 25. јуна Кунова влада објавила је диктатуру пролетаријата, национализовала индустријска и комерцијална предузећа, станове, банкарство, медицину, културне институције, као и све поседе који су имали више од 40,5 хектара. У настојању да обезбеди своју владавину комунистичка власт је пребегла насиљу. Револуционарни трибунал је наредио око 590 погубљења, укључујући и неке за „злочине против револуције“.
Бела Кун је успео да предузме овако радикалне мере, иако је мађарских комуниста било релативно мало, а подршку коју је уживао била је заснована више на програму враћања мађарских граница, него на револуционарним мерама. Кун се надао да ће совјетска влада интервенисати у име Мађарске и да је револуција свих радника у свету неизбежна. У једном говору објављеном на радију обавестио је Лењина, да је у Мађарској успостављена диктатура пролетаријата, и нуди му савезништво, које Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република (РСФСР) одбија због унутрашњих проблема у земљи. Мађарска влада је стога остављена сама себи, и оснива Црвену Гарду под командом Матије Ракошија. У почетку су многи војници Мађарске Црвене армије били наоружани радници из Будимпеште. Касније је Мађарска Црвена армија постала истински национална војска, чији су редови попуњени више из патриотских, него из идеолошких разлога.
мини|лево|250п|Јожеф Черњи са члановима „Лењинових момака“. Поред тога, група од 200 наоружаних људи обучених у кожне јакне - познатих као „Лењинови момци“ или „Лењинова омладина“ () формирала је мобилни одред под вођством Јожефа Черњија и деловала као лична стража Тибора Самуела, комесара за војна питања. Овај одред је био распоређен по разним локацијама широм земље, где је примећен рад контрареволуционарних елемената. „Лењинови момци“, као и друге сличне групе и агитатори, убијали су и терорисали много људи (нпр. наоружани с ручним гранатама и користећи пушке растеривали су верске церемоније). Убијали су жртве без суђења.види изворе у чланку о Црвеном терору Ово је изазвало низ сукоба са локалним становништвом, од којих су неки били насилни. Иако није јасно када и у којој мери је „Лењинова омладина“ постала егзекуторски одред, савремени медији сугеришу да је било еволуције од спроводника до убица. Тако је 18. маја 1919, готово два месеца од почетка четворомесечне Мађарске револуције из 1919. године „Њујорк тајмс“ известио да: "Bela Kun Seeking American Favor", by The Chicago Tribune Corp., published in The New York Times, May 25, 1919
Припајање Трансилваније Румунији Румунска војска се у складу са миром у Букурешту маја 1918. године делимично демобилисала. Само је 9. и 10. пешадијској и 1. и 2. коњичкој дивизији преостало снаге након Првог светског рата, али су оне коришћене да чувају Бесарабију од напада руских бољшевика. Поразом Централних сила Румунији се пружила шанса да годину дана касније освоје територије већински насељене Румунима. Краљ Фердинанд I Хоенцолерн позива на мобилизацију румунске војске и наређује напад преко Карпата у Трансилванију. Прва, седма и осма ловачка дивизија () биле су стациониране у Молдавији, где су мобилисане прве јединице под овим околностима.
Један дан пред крај Првог светског рата, 10. новембра 1918. године, Румунија је објавила свој поновни улазак у рат, мотивишући га истим оним циљевима с којим је у њега ушла 1916. године. Осма дивизија је послата у Буковину, а остале две у Трансилванију. Међутим, источна команда Антанте под француским генералом Франше д' Епереом поставила је привремену демаркациону линију у последњим мађарским источним регионима: Румунија треба да окупира Трансилванију до реке Мориш, Србија Банат, док Северна Трансилванија, Кришана и Марамуреш до даљњега треба да остану Мађарској.
Дана 12. новембра 1918. године крећу у напад на Трансилванију, али прво на област коју им је доделила Антанта. Мање тешка ситуација била је у бившој аустријској Буковини коју су окупирале румунске јединице и с којом је договорено уједињење 28. новембра 1918. године.
мини|десно|250п|Улазак румунских трупа у Трансилванију Народна скупштина трансилванских и мађарских Румуна, која се састојала од 1.228 изабраних румунских представника у Трансилванији, Банату, Кришани и Марамурешу, сазвана је 1. децембра 1918. (18. новембра по старом календару) у Алба Јулији и једногласно изгласала:
Резолуција-{Romanian Institute for Cultural Remembrance}-,- коју је изгласала Народна скупштина предвидела је „основне принципе за оснивање нове румунске државе“. Уједињење је било условно, и захтевало је очување демократске локалне аутономије, једнакости свих националности и вероисповести.
Краљ Фердинанд I Хоенцолерн потписао је 11. децембра 1918. године Закон-{Romanian Institute for Cultural Remembrance}-, у вези уједињења Трансилваније, Баната, Кришане, Сатмара и Марамуреша са Краљевином Румунијом, истичући да:
Трансилвански Саксонци су 8. јануара 1919. године подржала чин уједињења.
Јединице прве и седме ловачке дивизије напредовале су децембра месеца све до реке Муреш, где је зацртана демаркациона линија, коју су одредили представници Антанте и Мађарске у Београду 13. новембра 1918. године У исто време, јединице немачке армије под комадном маршала Макензена повлачиле су се ка западу. На румунски захтев, команда Антанте под вођством генерала Франше д' Епереа дозволила је румунској армији да напредује до западних Карпата где је померена демаркациона линија. До 22. јануара 1919. године румунске снаге су запоселе област до румунских западних Карпата.Grecu Dan:The Romanian military Occupation of Hungary.}- -{In: Romanian Postal History Bulletin, Nr. 17, August 1995.