Лапонска сова () врста је птице која припада реду сова (-{Strigiformes}-) и породици правих сова (-{Strigidae}-). За разлику од шумске сове из истог рода, припада великим совама, тело је дужине од 61 до 84 центиметра и распон крила око 140 центиметара у просеку. Ова збијена сова сивог перја има крупне очи са жутим беоњачама и нема ушне ћубе. Има карактеристично лице, које се састоји од шест или више сивих или браон концентричних кругова на белој позадини. Због величине и боје позната је и као велика сива сова.
Ова сова живи на северној полулопти. У Евроазији настањује подручја од северне Скандинавије, северне Русије и северног Сибира јужно до централне Русије, северне Монголије, северне Манџурије, Приамурја и Сахалина, док је у Северној Америци присутна у већем делу Канаде и северним деловима Сједињених Држава.
Постоје две подврсте лапонске сове — северноамеричка и евроазијска. Северноамеричка подврста је незнатно већа, тамније обојена и сиве пруге на горњим деловима тела су јој мање изражене, а светли делови крила су јој значајније сиво ишарани.
Лапонска сова је и станарица и селица, а главни покретач миграције је свакако плен — уколико га има у изобиљу, лапонска сова ће највероватније зиму провести у свом ареалу гнежђења, међутим, уколико плена нема довољно, извесно је да ће се кретати ка другим подручјима у потрази за пленом. Углавном лови ноћу, а с обзиром на добро развијен слух, лапонска сова може да ухвати плен служећи се искључиво слухом, што јој омогућава да неометано лови мале сисаре чак и током зиме, када се они налазе испод снежног покривача. Главни део исхране чине волухарице (-{Microtus}-) и џепни гофери (-{Thomomys}-).
Када је реч о оглашавању, територијални дозив испуштају јединке оба пола и он представља серију ниских, једнако размакнутих „хуу”-ова, с тим да је оглашавање мужјака дубље. Не налази се на -{IUCN}- црвеној листи и процењене су као „најмања брига” јер има широко распрострањење.
Размножавање почиње удварањем и спајањем парова, а јаја полажу од марта до маја. Женка након парења полаже обично три бела, овална или елиптична јаја. Инкубација траје у просеку 30 дана, а током тог периода женка напушта гнездо само на кратко како би извршила нужду и избацила пелет. Након излегања, младунци су тешки око 35 грама и обложени су паперјем. Са месец дана старости, млади већ полако излазе из гнезда, да би недељу до две након тога већ били способни да лете.
Опис Лапонска сова је једна од највећих врста сова на свету. У поређењу са великом ушаром има незнатно дуже тело, али мањи распон крила. Дуга је у просеку 61—84 центиметара и тешка је од 790 до 1.454 грама, с тим да је, као и код осталих сова, мужјак мањи од женке, па је тако просечна тежина мужјака 700—1.175 грама, док женка у просеку тежи 925—1.700 грама. Има велик распон крила, до 152 центиметра, код женки у просеку 142 центиметра, а код мужјака 140 центиметара, а крила су дуга 37—43 центиметра код мужјака, односно 39—45,5 центиметара код женке.
Перје је у великој мери сиво, са финим комбинацијама белих, сивих и браон пруга. Горњи делови тела су неправилно ишарани тамним и светлим бојама, а доњи делови су прошарани дебелим пругама. Велики кружни фацијални диск, уз помоћ финих пруга чини да глава изгледа као да се састоји од шест или више сивих или браон концентричних кругова на белој позадини. Такође, ове фацијалне шаре чине да сова изгледа „изненађено” или „као да се мршти”, док неки то описују и као „застрашујући изглед”. Кљун је жуте или боје слоноваче, са црном шаром на перју испод. Има истакнуте беле шаре између очију и горњег дела кљуна, а очи су јој жуте и велике, мада изгледају мало због велике главе и фацијалног диска.
Ноге су јако оперјале и тешко се могу запазити. Ножни прсти су наранџасто-жути, а канџе светлосиве у основи, прелазећи у црну боју на врху. Реп је дуг, клинастог облика, ишаран сивом и браон бојом. Због величине и боје позната је и као велика сива сова ().
Сличне врсте Иако слична пругастој сови (-{Strix varia}-), од ње се разликује то томе што је много већа, има светле жуте очи, непрошаране груди, упадљиве беле шаре на врату и израженије концентричне прстенове на фацијалном диску.
Систематика Постоје две подврсте лапонске сове: -{Strix nebulosa nebulosa}- (-{Forster}-, 1772) — живи на подручју Северне Америке -{Strix nebulosa lapponica}- (-{Thunberg}-, 1798) — настањује Европу и Азију
Северноамеричка подврста је тамније обојена, сиве пруге на горњим деловима тела су јој мање изражене, а светли делови крила су јој значајније сиво ишарани. Северноамеричка лапонска сова има прецизно и изражено ишаране доње делове тела уместо уздужних шара код евроазијске подврсте, тамномермерно обојена одозго и има мање истакнуто бело перје између очију и горњег дела кљуна. Номинална, северноамеричка подврста је око 4% већа од евроазијске у тежини и дужини крила, а јаја су јој за 10% већа.
Када је реч о сродним врстама, ДНК анализе су показале да су лапонској сови сродне шарена сова (-{Strix virgata}-), која живи у отвореним шумама од Мексика до североисточне Аргентине, и пругаста сова (-{Strix varia}-), која настањује источне делове Северне Америке.
Распрострањеност и станиште Врста је присутна у Белорусији, Казахстану, Канади, Кини, Литванији, Монголији, Норвешкој, Русији, Сједињеним Америчким Државама, Украјини, Финској и Шведској. Врста је повремено присутна, или је миграторна врста у Немачкој и Пољској.
Америка Лапонска сова је холарктичка врста и неједнако је распрострањена и варијабилна у свом ареалу распрострањења. У Канади настањује подручја све до границе дрвећа у северном Јукону, северозападном и централном Макензију (река Локхарт, Велико ропско језеро), северном Саскачевану, Манитоби (Де Па) и северном Онтарију (река Северн, Муз Фектори), јужно преко јужног Јукона и унутрашњости Британске Колумбије, северне и централне Алберте, Манитобе (језеро Дофен, Саут Џанкшн) и централног Онтарија. Вероватно настањује и Квебек, али су неопходне подробније студије и теренска истраживања како би се то потврдило, а и преиспитао цео канадски део ареала.
У Сједињеним Државама је присутна на централној и јужној Аљасци, у централном и јужном Вашингтону, северном Ајдаху, западној Монтани (Битерути и северне Стеновите планине) јужно преко Каскадских планина и Сијера Неваде до источне и централне Калифорније, западне и централне Неваде и северозападног Вајоминга (Јелоустон парк и Абсарока планине).
Јужне популације у западним деловима Сједињених Држава су релативне станарице и целу годину проводе у свом ареалу гнежђења, док су канадске популације нестабилније и имају тенденцију ка зимској миграцији.
Ареал зимовања је сличан ареалу гнежђења, сем што поједине јединке имају тенденцију да током зиме нередовно лутају у потрази за пленом, најдаље до Пенсилваније и Лонг Ајленда, Њујорк.
Евроазија У Евроазији, лапонска сова настањује подручја од северне Скандинавије, северне Русије и северног Сибира јужно до централне Русије, северне Монголије, северне Манџурије, Приамурја и Сахалина. Слично Америци, где се ареал спушта ка југу дуж планинских венаца на западу Северне Америке, и у средњој Азији ареал се проширује дуж централноазијских планина, где лапонска сова настањује четинарске шуме Салаирског побрђа и Кузњецк Алатауа у северним Алтајским планинама, као и четинарске шуме Хентајских планина у североисточној Монголији.
Миграција Лапонска сова може да буде и станарица и селица — у појединим деловима свог ареала је стабилна, док у другим може бити веома миграторна током ируптивних година, а главни покретач миграције је свакако плен — уколико га има у изобиљу, лапонска сова ће највероватније зиму провести у свом ареалу гнежђења, међутим, уколико плена нема довољно, извесно је да ће се кретати ка другим подручјима у потрази за пленом. Поред тога, мања кретања могу да изазову и неповољни временски услови, па је тако забележено да се популације које живе на већим надморским висинама током зиме спуштају у ниже области, где снежни покривач није толико дебео. У Сједињеним Државама су ова потоња кретања углавном кратка и популације прелазе од 5 до 45 km, док у Канади и на Аљасци јединке могу прећи и до 700 km. У Скандинавији се током зиме спорадично сели у јужне делове ареала гнежђења. У Евроазији се лапонска сова, у зависности од присуства плена, креће како јужно, тако и северно кроз свој ареал гнежђења у хладним сибирским тајгама.
Неправилне географске ирупције лапонске сове су сличне оним које имају арктичке популације снежне сове (-{Bubo scandiacus}-), па, слично као и код снежне сове, и код лапонске сове женке обично мигрирају раније и даље од мужјака — женке свој ареал гнежђења напуштају током октобра и у просеку прелазе око 370 km, док мужјаци то чине током јануара и фебруара и просечно прелазе 230 km, мада не постоје значајне разлике у правцима миграције између полова.
На основу радио-таговања утврђено је да једна јединка током 24 часа може да пређе и до 40 km, а за три месеца преко 600 km. Такође, познато је да током миграције могу да формирају мања јата, а све у зависности од присуства плена у областима кроз које пролазе, па је тако у Торонту током зиме 1978—1979. године забележен парламент лапонских сова састављен од око 40 јединки, а исте године у Манитоби парламент од преко сто лапонских сова.
Станиште Лапонска сова настањује широки спектар различитих станишта и надморских висина, с тим што преферира шуме поред ливада. Живи у шумама које су богате старим четинарским и листопадним дрвећем са густим крошњама. У Канади је широко распрострањена у тајгама, мочварама са белом маховином (-{Sphagnum}-), слатинама и другим отвореним просторима. У Манитоби за гнежђење преферира дрвеће америчког ариша (-{Larix laricina}-) у мочварама, а избегава суве борове и отворена подручја без дрвећа. У националном парку Јосемити гнезди се искључиво у великом дрвећу са поломљеним врхом, а то је углавном дрвеће зелене дуглазије (-{Pseudotsuga menziesii}-) или западног ариша (-{Larix occidentalis}-). У јужним деловима ареала живи у листопадним и четинарским шумама до висина од 2.800 метара, где се углавном гнезди на гранама америчког бора (-{Pinus contorta}-), дуглазије (-{Pseudotsuga menziesii}-) и америчке јасике (-{Populus tremuloides}-), док у Калифорнији преферира шуме бора и јеле у близини планинских пашњака на висинама од 750 до 2.250 метара.
Током зиме се углавном налази у истим стаништима, преферирајући за гнежђење амерички ариш, црну смрчу (-{Picea mariana}-) и тополе (-{Populus}-) у Сједињеним Државама, док у Канади настањује отворена поља са раштрканим великим дрвећем, шеваре и грмље.
Исхрана Лов 300px|мини|Лапонска сова у Зоо врту у Талину Током гнежђења, лапонска сова лови и током ноћи и током дана, а дневни часови су углавном крепускуларни (зора и сумрак), док зими углавном лови ноћу, мада су забележени случајеви да је лапонска сова и током зиме крепускуларни и дневни ловац. Лови најчешће с одмаралишта, пажљиво осматрајући и ослушкујући околину у потрази за пленом. Након што уочи плен на удаљености до 100 метара, она се устремљује на њега директно с одмаралишта. Понекад лови и док лети преко поља, уочавајући и хватајући плен у лету. Када је реч о малим сисарима, лапонска сова их обично гута целе, док већи плен кида на комаде или једе само поједине делове тела.