Марко Мрњавчевић (око 1335 — Ровине, 17. мај 1395), у народу познатији као Краљевић Марко, био је de iure српски краљ од 1371. до 1395. године, док је дефакто владао само територијом у западној Македонији. Престони град у држави краља Марка био је Прилеп. У српској народној епици, у којој му је посвећен један од циклуса пјесама, познат је као Краљевић Марко. Његов отац, краљ Вукашин, био је савладар цара Стефана Уроша V, чија је владавина била обиљежена слабљењем царске власти и осамостаљивањем обласних господара у Српском царству, што је поспјешило његов распад. Вукашинови посједи обухватали су земље у Македонији, Косову и Метохији. Он је 1370. или 1371. крунисао Марка за „младог краља“; ова титула укључивала је могућност да Марко наследи Уроша на српском престолу у случају да Урош не буде имао мушких потомака.
Биографија До 1371. Марко Мрњавчевић је рођен око 1335. године као најстарији син Вукашина и његове супруге Аљене (Алене) у народним пјесмама Јевросиме. Према дубровачком историчару Мавру Орбину, родоначелник породице Мрњавчевић био је Мрњава, сиромашни племић из Захумља, чији су синови рођени у Ливну у западној Босни. Мрњава се могао тамо одселити након што је Босна анектирала Захумље 1326. године. Могуће је да су касније Мрњавчевићи, као и други захумски племићи, подржавали српског цара Душана током његових припрема за поход на Босну, те су се, да би избјегли одмазду због тих активности, иселили у Српско царство пред почетак сукоба. Ове припреме могле су почети већ двије године прије самог похода, који се догодио 1350. Приближно из те године потиче најранији писани траг о Марковом оцу Вукашину, из којег се види да га је Душан поставио за жупана Прилепа. Овај град је Србија освојила од Византије 1334, скупа са другим дијеловима Македоније. Цар Душан је 1355. године изненада умро у 47. години живота.
Душана је наслиједио његов деветнаестогодишњи син Урош, који је по свему судећи сматрао Марка Мрњавчевића човјеком од повјерења. Млади цар га је поставио на чело свог посланства у Дубровник крајем јула 1361. године, да би преговарао о миру између Царства и Дубровачке републике током сукоба који су избили раније те године."Политика", Београд 1. април 1939. године Мир није био закључен овом приликом, али је Марко испословао да се пусте на слободу заробљени призренски трговци, иако су Дубровчани задржали њихову робу. Марку је такође било допуштено да подигне сребро које је његова породица депоновала у том граду. Биљешке о овом посланству у дубровачким документима из те године, садрже први неоспорни писани траг о Марку Мрњавчевићу. У натпису из 1356. изнад врата једне цркве у Тиквешу, спомињу се неки Никола и Марко као управитељи у том крају, али није јасно о којем Марку се ту ради
Након Душанове смрти дошло је до разбуктавања сепаратистичких активности у Српском царству. Југоисточне територије, Епир, Тесалија и земље у јужној Албанији, оцијепиле су се већ до 1357. Језгро државе остало је лојално новом цару Урошу. Оно се састојало од три главна подручја: западних земаља, укључујући Зету, Травунију, источни дио Захумља и горње Подриње; средишњих српских земаља; и Македоније. Ипак, велика српска властела испољавала је све више независности од Урошеве власти чак и у том дијелу Царства који је остао српски. Урош је био слаб и неспособан да у коријену сасијече ове сепаратистичке тежње, постајући другоразредан фактор у држави којом је номинално владао. Српски великаши су се и између себе сукобљавали око територија и утицаја.
десно|мини|200п|Марков отац краљ Вукашин, фреска у манастиру Псача у Северној Македонији
Вукашин Мрњавчевић био је вјешт политичар, и постепено је преузео водећу улогу у Царству. Августа или септембра 1365. Урош га је крунисао за краља и прогласио својим савладарем. До 1370. Марково потенцијално наслијеђе је повећано, јер су се у Вукашиновом посједу осим Прилепа нашли и Призрен, Приштина, Ново Брдо, Скопље и Охрид. У повељи коју је издао 5. априла 1370. Вукашин је поменуо своју супругу краљицу Аљену и синове Марка и Андријаша, наводећи да је Богом постављен за „“., 180, № CLXVII. Крајем 1370. или почетком 1371, Вукашин је крунисао Марка за „младог краља“. Ова титула је додјељивана синовима српских краљева да би им се осигурао положај насљедника. Пошто Урош није имао дјеце, Марко је на овај начин дошао у позицију да га може наслиједити на српском трону, започињући нову—Вукашинову—династију српских монарха. То би представљало крај двовјековне владавине Немањића. Већина српских великаша није била задовољна овом ситуацијом, што је само ојачало њихове тежње ка независности од централне власти.
Вукашин је настојао да обезбиједи супругу са добрим везама за свог најстаријег сина Марка. Дјевојка из далматинске племићке породице Шубић била је послана од стране оца Гргура на двор њиховог рођака босанског бана Твртка I, са намјером да је одгоји и добро уда банова мајка Јелена. Она је била ћерка Јураја II Шубића, чији је дјед по мајци био српски краљ Драгутин Немањић. Пошто су Твртко и Јелена одобравали Вукашинову идеју да се млада Шубићева уда за Марка, вјенчање је било на помолу., 430., 97, № CXC. Међутим, априла 1370. римски папа Урбан V шаље писмо Твртку у којем му изричито забрањује да уда католичку племкињу за „сина његовог величанства краља Србије, шизматика“ (filio magnifici viri Regis Rascie scismatico). Папа је о овој „увреди за хришћанску вјеру“ писао и угарском краљу Лајошу I,, 97, № CLXXXIX. номинално надређеном Твртку, тако да од тог вјенчања није било ништа. Марко се оженио Јеленом, ћерком Радослава Хлапена, господара Бера и Водена, српског владара јужне Македоније.
У прољеће 1371. Марко је учествовао у припремама за војни поход против Николе Алтомановића, главног српског великаша у западном дијелу Царства. Поход су здружено припремали краљ Вукашин и господар Зете Ђурађ I Балшић, који је био ожењен краљевом ћерком Оливером. Јула те године, Вукашин и Марко су логоровали са својом војском на Балшићевој територији крај Скадра, спремни да направе пробој у Алтомановићеву земљу у правцу Оногошта. Овај напад се није догодио, пошто су Османлије запријетиле господару Сера деспоту Јовану Угљеши, млађем краљевом брату који је владао источном Македонијом. Војне снаге Мрњавчевића брзо су преусмјерене ка истоку. Након безуспјешног покушаја да нађу савезнике, два брата су самостално продрла са својим трупама у територију под османском контролом. У Маричкој бици 26. септембра 1371, Турци су потпуно уништили српску војску; чак ни тијела Вукашина и Угљеше нису пронађена. Мјесто борбе, у близини села Орменио на истоку данашње Грчке, Турци и данас називају Sırp Sındığı „српска погибија“. Исход ове битке имао је озбиљне посљедице: врата Балкана била су широм отворена за даље турско напредовање.
Након 1371. десно|мини|200п|Приближне границе подручја којим је владао краљ Марко након 1377. године (тамно зелено)
После очеве смрти „млади краљ“ Марко крунисан је за краља и савладара цара Уроша. Недуго након тога угашена је династија Немањића Урошевом смрћу 2. или 4. децембра, чиме је Марко формално постао краљ српске државе. Српски великаши, међутим, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара, при чему је њихов сепаратизам још више порастао. Погибијом два брата и уништењем њихове војске Мрњавчевићи су остали без стварне моћи, те су околни обласни господари приграбили знатне дијелове територије коју је Марко наслиједио од свог оца. До 1372. Ђурађ I Балшић заузео је Призрен и Пећ, а кнез Лазар Хребељановић Приштину. До 1377. Вук Бранковић освојио је Скопље, а властелин албанског поријекла жупан Андрија Гропа осамосталио се у Охриду. Могуће је да је овај други остао вазал Марку као што је био Вукашину. Гропин зет био је Марков сродник Остоја Рајаковић од племена Угарчића из Травуније. Он је вјероватно био један од српских племића из Захумља и Травуније којима је цар Душан додијелио земље у новоосвојеним подручјима Македоније.
лево|мини|200п|Маркове Куле, остаци Маркове тврђаве на брду сјеверно од Прилепа Једини значајни град који је Марко задржао био је Прилеп. Тако је краљ Марко у стварности постао само један од обласних господара, владар релативно мале територије у западној Македонији, која се на сјеверу простирала до Шар-планине и Скопља, на истоку до Вардара и Црне Реке, а на западу до Охрида. Није јасно гдје су биле јужне границе ове територије. Марко није сам владао ни у овој области, јер ју је дијелио са млађим братом Андријашем, који је држао власт над једном подоблашћу у њој. Њихова мајка краљица Аљена замонашила се након Вукашинове погибије, узевши монашко име Јелисавета, али је током неколико година након 1371. била Андријашев савладар. Најмлађи брат Дмитар боравио је на територији којом је управљао Андријаш. Имали су још једног брата који се звао Иваниш, међутим о њему је сачувано веома мало података. Нејасно је када је тачно Марко постао турски вазал, али то се највјероватније није десило одмах након Маричке битке.
Марко се једном растао са својом женом Јеленом, те је живио са Тодором која је била удата за неког Гргура. Јелена се вратила у Бер своме оцу велможи Радославу Хлапену. Марко је касније тражио да се помири са њом, али да би му се супруга вратила, претходно је Тодору морао да преда Хлапену. Пошто се Маркова област на југу граничила са Хлапеновом облашћу, ово помирење могло је бити мотивисано чињеницом да Марку није био потребан непријатељ на југу након свих оних територијалних губитака на сјеверу. Ова брачна епизода је позната захваљујући писару Добри, Марковом поданику. Добре је преписивао црквену књигу требник за цркву у селу Калуђерец и кад је завршио са послом оставио је запис у књизи који почиње овако: Слава Савршитељу Богу у вијеке, амин, амин, амин. Писа се ова књига у Поречју, у селу званом Калуђерец, у дане благовјерног краља Марка, када предаде Тодору Гргурову жену Хлапену, а узе жену своју првовјенчану Јелену, Хлапенову ћерку.
мини|Фреска изнад јужног улаза у цркву Марковог манастира. Композиција приказује краља Марка (лијево) и краља Вукашина (десно) повезане полукругом од седам светачких попрсја, који сви скупа уоквирују портрет Светог Димитрија
Маркова тврђава налазила се на једном брду сјеверно од Прилепа. Њени остаци, дјелимично добро очувани, познати су под именом Маркове Куле. Испод тврђаве лежи село Варош, гдје се у Средњем вијеку простирао град Прилеп. У селу је смјештен Манастир Светог Арханђела Михаила којег су обновили Марко и Вукашин, чији су портрети осликани у манастирској цркви. Марко је био ктитор Цркве Свете Недеље у Призрену изграђене 1371, недуго пред Маричку битку. У натпису изнад њених улазних врата он је ословљен титулом „млади краљ“.
Манастир Светог Димитрија, познатији као Марков манастир, налази се у селу Маркова Сушица у близини Скопља. Грађен је од око 1345. до 1376. или 1377. Краљеви Марко и Вукашин, његови ктитори, осликани су изнад јужног улаза у манастирску цркву. Марко је приказан као човјек озбиљног лика и строгог погледа, одјевен у пурпурну одјећу; на глави му је круна украшена бисерним нискама. Лијевом руком држи свитак на којем текст почиње ријечима: „“ (Ја, у Христа Бога благовјерни краљ Марко, сазидах и пописах овај божанствени храм). У десној руци држи велики рог који симболизује рог са уљем којим су помазивани старозавјетни краљеви приликом устоличења. По једном тумачењу, он је овдје представљен као „Божји помазаник и изабраник у тешким приликама Србије после Маричке битке“.