Хасо–Екард фрајхер фон Мантојфел (; 14. јануар 1897—24. септембар 1978) је био немачки војник и политичар из друге половине 20. века.

Служио је у оба светска рата, а у Другом светском рату био је одликовани генерал. Био је тенковски командант познат по својим тактичким вештинама и био је један од само 27 носилаца Витешког крста са храстовим лишћем, мачевима и дијамантима. После рата изабран је у Бундестаг. Био је заговорник поновног наоружавања Немачке, а предложио је термин за ново име немачке војске после Другог светског рата — Бундесвер.

Биографија

Младост

Хасо фон Мантојфел је рођен је 14. јануара 1897. године у Потсдаму, у близини Берлина, у Немачкој. Потицао је из пруске аристократске породице познате по политичким и војним делатностима. Као војни стратег фон Мантојфел је вештином и надасве маштовитом употребом тенковских јединица више пута успешно заустављао Савезничке офанзиве током Другог светског рата. Вероватно је после Хајнца Гудеријана и Ервина Ромела био најбољи стручњак за тактику оклопних јединица кога је Вермахт имао. Био је двадесет четврти војник од укупно двадесет седморице коме су били додељени Дијаманти за Витешки крст са Храстовим лишћем и Мачевима.

Војна каријера Рана каријера и Први светски рат Фон Мантојфел је ступио у војску 1908. године као кадет војне школе. Приступио је немачкој Царској војсци 22. фебруара 1916. године као официр коњичког – хусарског пука. Његово учешће у Првом светском рату отпочело је априла 1916. године са 5. коњичким ескадроном 3. коњичког пука који је био придодат 6. Пруској пешадијској дивизији на Западном фронту. Био је рањен 12. октобра исте године током борби у Француској. Након опоравка враћа се у активни службу априла 1917. године као генералштабни официр дивизије.

Период између два светска рата

Када је избила револуција у Немачкој новембра 1918. године његова јединица је распоређена на стражарску дужност моста преко Рајне у Келну. Требало је да чувају мост од револуционара и на тај начин омогуће сигурно повлачење армије из Француске и Белгије у Немачку. Након распуштања Царске војске придружио се фрајкорпсу јануара 1919. године. Након оснивања Вајмарске републике прикључио се новонасталом Рајхсверу и тада је распоређен у 25. коњички пук у Ратенову маја 1919. године.

Током раних двадесетих година 20. века био је командир вода у 3. Пруском брдском пуку а касније бива постављен за ађутанта пука. 1. фебруара 1930. године постаје заповедник Техничког вода.

1. октобра 1932. године фон Мантојфел је прекомандован у 17. Баварски брдски пук у Бамбергу на дужност заповедника чете. 1. априла 1934. године био је унапређен у чин капетана а 1. октобра 1934. године поново бива прекомандован, овог пута у Брдски пук „Ерфурт“. 15. октобра 1935. године постаје командант 2. мотоциклистичког стрељачког батаљона 2. оклопне дивизије којом је командовао генерал Хајнц Гудеријан. Од 1936. до 1937. године служио је као мајор у штабу 2. оклопне дивизије и као официр за обуку регрута и официрских кадета. 25. фебруара 1937. године постаје саветник у команди Оклопних трупа у Врховној команди Копнене војске, а 1. фебруара 1939. године фон Мантојфел бива упућен као предавач у штаб Друге школе оклопних трупа у Берлин-Крампницу.

Тамо је остао све до 1941. године те стога није учествовао у кампањама против Пољске, Данске, Норвешке, земаља Бенелукса, Француске и против Југославије и Грчке.

Други светски рат

1940 — 1942.

1. маја 1941. године постаје командант 1. батаљона 7. стрељачког пука у 7. оклопне дивизије. Са том јединицом служио је у 3. оклопној групи под командом генерала Хермана Хота у саставу Групе армија „Центар“ током операције „Барбароса“. 25. августа 1941. године преузима команду над 6. стрељачким пуком 7. оклопне дивизије након што је њен командант погинуо у акцији. 1. октобра 1941. године унапређен је у чин пуковника док је служио на Источном фронту.

У периоду од 15. маја до 1. јуна 1942. г. 7. оклопна дивизија бива повучена у Француску на одмор, опоравак и попуну након што је с великом муком и уз тешке губитке успела да одржи читав низ положаја у повлачењу северно од Москве па све до Ржева, тј. Вјазме од 6./7. децембар 1941. до 2. маја 1942.

15. јула, док је 7. оклопна дивизија још увек била у Француској, фон Мантојфел је постао командант 7. оклопно-гренадирске бригаде.

Северна Африка 1943.

Почетком 1943. године фон Мантојфел је био послат у Африку где је 7. фебруара постао командант новоформиране дивизије фон Броих/фон Мантојфел () која је била у саставу 5. оклопне армије под командом Ханса-Јиргена фон Арнима () која је припадала Групи армија „Африка“ којом је командовао фелдмаршал Ервин Ромел. Ту је фон Мантојфел учествовао у одбрамбеним операцијама током борби за Тунис предводећи серију успешних контранапада и тако пресецајући савезничке комуникације у позадини фронта и везујући савезничке снаге.

Током тих тешких борби фон Мантојфел се срушио услед исцрпљености 31. марта 1943. године и због тога је био евакуисан у Немачку. 1. маја 1943. године фон Мантојфел је унапређен у чин генерал-мајора због својих заслуга на афричком ратишту.

Источни фронт 1943 — 1944.

После опоравка, добија команду над 7. оклопном дивизијом 20. августа 1943. године и наслеђује свог некадашњег претпостављеног генерал-мајора Ханса фрајхера фон Функа. Поново је на Источном фронту који се тада распадао након битке код Курска и успешне совјетске контраофанзиве. У том тренутку 7. оклопна дивизија води огорчене борбе северно од града Ачтирке али Црвена армија 25. августа ипак успева да заузме тај град. Упркос томе што је био рањен у леђа 26. августа за време једног од совјетских ваздушних напада фон Мантојфел није желео да преда команду и повуче се у позадину већ је остао све време на положају током операција у Украјини лета 1943.

Међутим, и поред његовог апсолутног залагања 7. оклопне дивизије је морала да настави с повлачењем због вишеструке совјетске премоћи на Источном фронту. Након успешне одбране Полтаве, повлачења ка западу и преласка Дњепра код Кременчуга фон Мантојфел групише своју дивизију југоисточно од Черкасија.

Одмах након тога морао се сузбијати сваку покушај Совјета да се пребаце на леву обалу Дњепра. Но, и поред свих предузетих мера Црвена армија је 27. септембра успела да успостави мостобран у близини Перејаслава, јужно од Кијева (такође познат и као „Буркин мостобран“). 7. оклопна дивизија заједно са 20. оклопно-гренадирском дивизијом и деловима неким јединицама добила је наређење је да одбаци Совјете преко реке. Крећући се брзо уз Дњепар немачке трупе су успеле да изненаде Совјете који су се кретали ка југу а немачки тенкови су ступили директно у акцију, без развијања у нападачке група. У совјетским колонама се створио велики неред и оне су се повукле у окуку реке. Ту су успеле да се одрже и почетком октобра сви немачки напади бивају заустављени. Иако је тим контраударима совјетски мостобран био веома смањен ипак није било могуће потпуно одбацити Црвену армију на десну обалу Дњепра, међутим ни Црвена армија никако није успевала да се пробије са мостобрана.

Убрзо 7. оклопна дивизија бива пребачена на мостобран код Љутешча, северно од Кијева где је успела да заустави совјетско напредовање у околини Чернобиља. Од 4. до 24. октобра фон Мантојфел је бранио ово подручје пре но што је 7. оклопна дивизија повучена у армијску резерву на краћи одмор и попуну.

Фон Мантојфел је само привремено успео да спречи да Совјети успоставе мостобран западно од Кијева преко реке Ирпен али су и он и 7. оклопна дивизија успешно успорили дотле победоносну офанзиву Црвене армије. Но и поред свих немачких настојања совјетска 38. армија је 6. новембра заузела Кијев. Следећег дана Црвена армија је заузела Фастов. Борбене групе 7. оклопне дивизије биле су потпуно немоћне да спрече ове догађаје. Тада су све расположиве оклопне дивизије – 1. оклопна дивизија, 1. СС оклопна дивизија Телесна гарда Адолфа Хитлера, 19. оклопној дивизији (није била на располагању пре 18. новембра), 25. оклопна дивизија (ослабљена због претрпљених губитака), 2. СС оклопна дивизија Рајх – у том тренутку по снази равна слабијој борбеној групи, 68. пешадијска дивизија као и 7. оклопна дивизија, окупљене у немачки 48. оклопни корпус, који је био у саставу 4. оклопне армије. 48. оклопни корпус био је коришћен за читав низ немачких контраудара који су отпочели 15. новембра и трајали су све до 23. децембра 1943.

7. оклопна дивизија и фон Мантојфел имали су веома важну улогу у овим контраударима. За предстојећи напад 48. оклопни корпус извршио је следећи борбени распоред: 25. оклопна и 2. СС оклопна дивизија Рајх требало је да штите десни бок корпуса док су 68. пешадијска и 7. оклопна требало је да се крећу на левом боку. На центру и главном правцу напада биле су 1. оклопна и 1. СС дивизија.

С полазних положаја источно од Фастова 7. оклопна дивизија заједно са 1. оклопном дивизијом и 68. пешадијском наступала је ка Житомиру. Потребно је истаћи да су и 7. оклопна и 68. пешадијска дивизија биле су доста преморене непрекидним даноноћним напредовањем али су биле бриљантно вођене а морал им је био на висини. У ноћи између 17. и 18. новембра 7. и 1. оклопна дивизија улазе у Житомир и тако спашавају скоро потпуно опкољену 8. оклопну дивизију северно од града. Два дана касније напади се настављају ка западу, у правцу Брусилова, окружујући велике совјетске снаге. У овом нападу 7. оклопна дивизија је давала бочну подршку наступањима ка северу а ову фазу борбе окончала је 26. новембра. Следећи напад је био усмерен преко совјетских линија од запада ка истоку, северно до Житомира до Радомишља. Поново је 7. оклопна дивизија давала бочну подршку напредовању ка северу обилажењем Радомишља и образовањем својеврсног заштитног фронта на северу. У брилијантном маневру фон Мантојфел је предводећи 7. оклопну дивизију (која је у међувремену добила нова појачања) успео да напада, напредује и уништи совјетске снаге у околини Малина и тако омогући 1. оклопној и 1. СС оклопној Телесна гарда Адолфа Хитлера да заузму Радомишљ. 15. децембра 7. оклопна дивизија успоставља снажан мостобран код Малина на северној обали реке Ирше. Овај мостобран био је коришћен као једна од две полазне позиције за окруживање снага Црвене армије у околини Малина. Ове борбе су трајале до 23. децембра 1943. године. Током ових једномесечних борби 7. оклопна дивизија, а посебно њен 25. оклопни пук, била је изванредно вођена од стране генерал-мајора фон Мантојфела.

24. децембра Совјети су отпочели своју Божићну офанзиву. 7. оклопна дивизија је безуспешно покушала је да брани Житомир делимично и због огромног саобраћајног хаоса у немачким линијама снабдевања. Фон Мантојфел је ипак захваљујући својој вештини успео да се дивизија повлачи практично метар по метар. У другој седмици јануара 7. оклопна дивизија се затекла између Бередишчева и Шепетовке, северно од Острапала. Ту је била успостављена линија да краја јануара 1944. г. 26. јануара генерал-мајор фон Мантојфел одлази са места команданта 7. оклопне дивизије.

27. јануара 1944. године преузима команду над елитном оклопно-гренадирском „Гросдојчланд“ дивизијом, а 1. фебруара 1944. године унапређен је у генерал-пуковника. Под његовом командом дивизија „Гросдојчланд“ је била ангажована у читавом низу веома кризних одбрамбених битака дуж линије Источног фронта западно од Кировограда.

Један оклопни пук дивизије „Гросдојчланд“ учествовао је у биткама за пробијање „џепа“ код Черкасија крајем јануара и почетком фебруара, док је остатак дивизије био заузет тешким борбама од Дњестра до северне Бесарабије. 4. марта трупе Првог, Другог и Трећег украјинског фронта отпочињу велику офанзиву целом дужином фронта Групе армија „Југ“ због чега дивизија „Гросдојчланд“ бива премештена у Кировоград, ради ојачања слабе тачке фронта пре но што је била повучена југозападно у Ровно. 16. марта дивизија почиње премештање ка Дњестру и до краја марта улази у Румунију где је била реорганизована.