Дисцитис, дискитис, () је запаљењем изазвана болест међупршљенског простора, фиброзног диска смештеног у том простору и околног ткива. Од ове болести најчешће обољевају деца млађа од 10 година старости, мада се болест може јавити и у осталим старосним групама. У највећем броју случајева дисцитис је незаразнa болест, иако у свом називу носи префикс „–итис“-{Diskitis}-, Приступљено 14. септембар 2010. Епидемиологија У Сједињеним Америчким Државама учесталост дисцитиса креће сеу распону од 1 на 100.000 до 1 на 250.000 становништва. У другим развијеним земљама света учесталост дисцитиса је слична; па је тако нпр. код мање развијених нација инфективни дисцитис много чешћи. У неким деловима Африке код 11% свих пацијената са болом у леђима дијагностикован је дисцитис.

Бискодална старосна расподела дисцитиса карактерише се подацима да у детињствуи болест погађа пацијенте са просечном старошћу од 7 година. Учесталост дисцитиса се затим смањује до средњег узраста, када се јавља други врх инциденције у доби од приближно 50 година. Неки аутори тврде да је дечији дисцитис посебан облик болести и да га треба посматрати независно, од осталих облика.

Дискитис преовладава код мушкараца и израженији је код одраслих особа, са мушко женским односом у распону од 2 : 1 до највише 5 : 1. Дицитис у детињству има благу преваленцију код мушкараца, са мушко женским однсом 1,4 : 1.

Није примећена одређена расна склоност дицитиса.

Етиологија Дисцитис је јако ретка болест, чија етиологија није у потпуности разјашњена. Болест се може јавити у било ком узрасту али се најчешће јавља код деце млађе од 10 година, у фази њиховог интензивног раста.

Болест је најчешће локализована у међупршљенским просторима у грудном или лумбалном (слабинском) делу кичме. 400px|мини|центар|Спондилодисцитис дијагностикован сликовним методама (МРТ и КТ) Дисцит локализован у грудном делу кичме због ширења процеса према плућима може изазвати озбиљне поремећаје функција дисања.

Због недовољно јасне етиологије болести и различитих патофизиолошких механизама настанка, разликујемо два облика дисцитиса;

Примарни облик дисцитиса

Примарно настаје у међупршљенском простору и међупршљенском диску и најчешће је узрокован бактеријском или вирусном инфекцијом,

Секундарни облик дисцитиса

Настаје као последица (компликација) других запаљењских и незапаљењских болести присутних у организму, које секундарно дисеминацијом (ширењем)(најчешће преко крви) изазивају запаљење међупршљенског диска, или као последица дисеминације процеса из околних структура у међупршљенски простор и друге структуре кичменог стуба. Други процеси који секундарно могу изазвати дисцитис су; остеомијелитис аутоимуне болести, туберкулоза, лекови и друге супстанце (алкохол, дрога, токсини итд)

У секундарни облик дисцита спада и изузетно редак облик инфективног дисцита изазван бактеријама из групе ().

У секундарни облик спада и дицитис настао као компликација (нежељене реакције или инфекције међупршљенског диска) након дискографије и може се јавити у <1% случајева., или након оперативних захвата на диску. Дисцитис након ендоскопске дисцектомије лумбалног (слабинског) међупршљенског диска јавља се у 2-3% оперисаних болесника.

Клиничка слика мини|Компјутеризована томографија оболелог диска мини|Радиографија грудног дела кичме показује сужење међупршљенског простора (T3-T4) изазваног дисцитисом у детета старог 8 година. Клиничку слику дисцитис карактерише; спор почетак болести, јаки болови у леђима, увећана температуре тела (најчешће субфебрилна), грозница, знојење, осећај умора, губитак апетита и други симптоми међу којима су најчешћи; Бол у стомаку Бол у леђима куку, ногама, или препонама. Потешкоће при устајању и стајању Повећана задња закривљеност кичме Раздражљивост Дете одбијање да се седи, стоји или хода Укоченост у леђима Губитак апетита Ако се инфекција прошири, процес може да пређе у хронични облик запаљења кичме. У неким случајевима, инфекција се може проширити на већи број међупршљенских сегмената и спајањем (срашћивањем) пршљенова код деце изазвати застој у расту и развоју не само кичме већ и грудног коша. Тако може настати деформација кичме позната под називом кифоза.

Дијагноза Дијагноза се обично поставља на основу, установљеног сужавања простора између два пршљена и других промена на међупршљенском диску и костима кичменог стуба. Ове промене се могу уочити након примене једне од метода за визуелизацију ткива и органа, које ове промене чине видљивим (али не пре 2 - 3 недеље од почетка болести) као што су;. Радиографија лумбосакралне кичме Компјутеризована томографија кичме Магнетна резонантна томографија кичме. Лабораторијске анализе крви (седиментација, комплетна крвна слика), допуњују поступак утврђивања дијагнозе.

Терапија Циљ лечења је уклањање узрочника који је изазвао запаљење, купирање пратећег бол и уклањање последица. У зависности од тежине инфекције и других промена, лечење може бити конзервативног (лекови, мировање, физикалне процедуре) а према потреби и оперативно. Инфекција се лечи антибиотицима или антивирусним лековима у зависности од узрочника запаљења. Бол се купира аналгетицима. Температура се лечи антипиретицима. Аутоимуне болести се лече имуносупресивним лековима за ову врсту болести. Хируршко лечење диска (ретко потребно) обухвата; уклањање некротичких промена у диску након тешких инфекција, фузију (спајање) имплантатима или металним умецима тежих оштећења кичмених пршљенова и корекцију кифозе, како би се болеснику омогућили нормални покрети кичме.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Болести нервног система Категорија:Дечје болести