мини|Хенри Луис Стивенс, ненасловљени акварел, (око 1863) човека који чита новине са насловом Председничка прокламација / ропство. Прокламација о еманципацији () се састоји од два извршна наређења која је издао амерички председник, републиканац Абрахам Линколн током Америчког грађанског рата. Прво наређење, издато 22. септембра 1862. је прогласило слободу за све робове у свим државама Конфедеративних Америчких Држава које се не врате под контролу Уније до 1. јануара 1863. Друго наређење, издато 1. јануара 1863. је именовало десет држава на које се прокламација односи. Линколн је издао ова извршна наређења под ауторитетом главнокомандујућег војске и морнарице, по члану II, одељак 2 Устава Сједињених Америчких Држава.
Прокламација није именовала робовласничке граничне државе Кентаки, Мисури, Мериленд и Делавер, које нису прогласиле сецесију, тако да се није односила на те државе и тамошњи робови нису били ослобођени. Држава Тенеси се углавном вратила под контролу Уније, тако да је и она била изузета. Вирџинија је била именована, али су наведени изузеци за 48 округа који су били у процесу формирања Западне Вирџиније, као и седам других наведених округа и два града. Такође, изузети су били Њу Орлеанс и тринаест наведених парохија Луизијане, које су све већ углавном биле под контролом Уније у доба издвања Прокламације.
Прокламација о еманципацији је у време издавања критикована јер је ослободила само робове на територијама над којима Унија није имала контролу. Иако већина робова није одмах ослобођена, Прокламација јесте ослободила три хиљаде робова на сам дан кад је ступила на снагу.. у деловима девет од десет држава на које се односила (Тексас је изузетак).& South , map o У свим конфедеративним државама (изузев Тенесија и Тексаса), Прокламација је одмах ступила на снагу на територијама које је Унија окупирала, и најмање 20.000 робова је ослобођено 1. јануара 1863.
Додатно, Прокламација је пружила правни оквир за еманципацију скоро свих од четири милиона робова како је војска Уније напредовала, и утрла је пут ка укидању робовласништва у Унији, што је била контроверзна одлука и на самом Северу.
Чувши за Прокламацију велики број робова је бежао на страну Севера како су снаге Уније напредовале на југ. Како је војска Уније напредовала кроз Конфедерацију, хиљаде робова је ослобађано сваког дана све док скоро сви (око 4 милиона према попису из 1860) робова није ослобођено до јула 1865.
Како се рат ближио крају, аболиционисти су били забринути јер иако је Прокламација ослободила већину робова као ратна мера, она није робовласништво учинила противзаконитим. Неколико бивших робовласничких држава је већ донело законе који забрањују робовласништво; међутим, у неколико држава, робовласништво је остало легално, све до 18. децембра 1865, када је донет Тринаести амандман на Устав Сједињених Држава.
Позадина мини|300п|Линколнов састанак са кабинетом 22. јула 1862. Прво читање нацрта Прокламације о еманципацији. Закон о одбеглим робовима из 1850 је налагао особама да врате одбегле робове њиховим власницима. Током рата, генерали Уније, попут Бенџамина Батлера су робове на окупираним територијама сматрали контрабандом (), и одбијали да их врате. Ова одлука је била контроверзна јер је имплицирала Конфедерације као одвојене државе по међународном праву, што је била идеја коју је Линколн одлучно одбијао. Стога, он није подржавао карактерисање ове групе робова као контрабанд. Неки генерали су такође проглашавали робове под својом јурисдикцијом слободнима, и они су били смењени кад су одбили да повуку такве одлуке.
Линколн је 13. марта 1862. забранио официрима војске Уније да враћа одбегле робове. 10. априла 1862, Конгрес је одлучио да ће федерална влада да исплати компензацију робовласницима који су ослободили своје робове. Робови у Дистрикту Колумбија су ослобођени 16. априла 1862, и њиховим власницима је исплаћена компензација. 19. јуна 1862, Конгрес је забранио робовласништво на територији Сједињених Држава. Овим актом, Конгрес је противречио одлуци Врховног суда из 1857. (случај Дред Скот против Сандфорда) по којој Конгрес нема моћ да регулише робовласништво на територији Сједињених Држава.
У јануару 1852, Тадеус Стивенс, вођа републиканаца у Представничком дому, је тражио да тотални рат против побуне укључи и еманципацију робова, тврдећи да ће еманципација, изазивањем губитка робовске радне снаге, уништити побуњеничку економију. Јула 1862, Конгрес је изгласао а Линколн потписао Други закон о конфискацији, који је ослободио робове које су држали побуњеници. У њему је стајало:
Аболиционисти су дуго времена тражили од Линколна да ослободи све робове. На масовном скупу у Чикагу 7. септембра 1862, захтевана је тренутна еманципација за све робове. Делегација коју је предводио Вилијам В. Патон се састала са председником у Белој кући 13. септембра. Линколн је рекао како у мирнодопским условима нема уставно овлашћење да ослободи робове. Чак и у време рата, еманципација је била ризичан политички потез. Јавно мњење као целина је било против тога.} Очекивано је оштро противљење коперхед демократа, а реакција лојалних граничних држава је била неизвесна. Делавер и Мериленд су већ имали висок проценат слободних црнаца 1860: 91,2% Делавер а 49,7% Мериленд.
Линколн је први пут расправљао о Прокламацији са својим кабинетом јула 1862. Веровао је да му била потребна победа Уније на бојишту како би његова одлука имала позитиван призвук. Битка код Ентитама у којој су снаге Уније одбациле инвазију Конфедерације на Мериленд му је дала прилику да изда прелиминарну прокламацију 22. септембра 1862. Линколн је прво показао рани нацрт Прокламације свом потпредседнику, Ханибалу Хамлину, срчаном аболиционисти који је често био необавештен о председничким одлукама. Коначна Прокламација је објављена 1. јануара 1863. Иако је имплицитно добио овлашћење Конгреса, Линколн је као темељ Прокламације користио свој ауторитет главнокомандујућег армије и војске, као неопходну ратну меру, а не еквивалент статута издатог од стране Конгреса или уставни амандман.
мини|250п|Репродукција Прокламације о еманципацији. Иницијално, Прокламација о еманципацији је у пракси ослободила само мали проценат робова, који су били на територији које је освојила Унија у областима које нису биле изузете. Већина робова је и даље била на територијама које је контролисала Конфедерација или у изузетим областима. Државни секретар Вилијам Х. Сјуард је прокоментарисао, „Показујемо наше саосећање са робовима ослобађајући робове тамо где не можемо да их досегнемо, а држимо их у оковима у областима у којима можемо да их ослободимо“. Да је иједна од робовласничких држава окончала покушај сецесије пре 1. јануара 1863, могла би да задржи робовласништво, барем привремено. Прогкламација је Линколну дала само правни оквир да ослободи робове у областима на Југу, које су још биле побуњене. Међутим, ефекти су дошли до изражаја како су снаге Уније напредовале у Конфедерацију.
Прокламација о еманципацији је такође омогућила ослобођеним робовима да се пријаве у војску Сједињених Држава. Током рата готово 200.000 црнаца, већином бивши робови, је ступило у војску Уније. Ово додатно људство је било значајан фактор у добијању рата. Конфедерација није дозвољавала робовима да ступе у армију као војници све до последњих месеци пре пораза.
Иако су окрузи Вирџиније који је требало да ускоро формирају Западну Вирџинију били изузети из Прокламације (осим округа Џеферсон), услов да се држава прими у Унију је био да њен Устав омогући постепено укидање робовласништва. Робови у граничним државама Мериленд и Мисури су еманциповани посебним државним актовима пре краја Грађанског рата. У Мериленду је Устав који је забранио робовласништво ступио на снагу 1. новембра 1864. Почетком 1865, Тенеси је усвојио амандман на свој Устав који је забранио робовласништво. Робови у Кентакију и Делаверу нису еманциповани док Тринаести амандман није ратификован.
Примена мини|десно|Области на које се Прокламација односила су обележене црвеном. Робовласничке области на које се није односила су обележене плавом. Прокламација је издата у два дела. Први део, издат 22. септембра 1862. је био прелиминарна објава која је најављивала намере другог дела, који је званично ступио на снагу 100 дана касније, 1. јануара 1863, током друге године Грађанског рата. То је била Линколнова декларација по којој се трајно ослобађају сви робови из свих области Конфедерације које се нису вратиле под федералну контролу до јануара 1863. Десет држава је поименце наведено у другом делу (Јужна Каролина, Мисисипи, Флорида, Алабама, Џорџија, Луизијана, Тексас, Вирџинија, Арканзас, Северна Каролина). Нису биле именоване робовласничке државе лојалне Унији: Мериленд, Делавер, Мисури и Кентаки. Такође није била именована држава Тенеси, која је у то време била отприлике пола-пола подељена између Уније и Конфедерације. Наведени су изузеци у оквиру ових држава, за области које су биле под контролом Уније 1. јануара 1863. Изузето је било 48 округа које је требало да ускоро формирају Западну Вирџинију, седам других округа Вирџиније укључујући округе Беркли и Хемпшир који су убрзо додати Западној Вирџинији, Њу Орлеанс и 13 наведених парохија у близини.
Међу областим јужњачких држава под окупацијом Севера у којима су локални команданти Прокламацију одмах спровели у дело су били Винчестер, Вирџинија, Коринт, Мисисипи , Морска острва дуж обала Каролина и Џорџије Ки Вест, Флорида"Important From Key West", New York Times February 4. (1863). pp. 1., и Порт Ројал, Јужна Каролина.
Тренутни ефекат мини|200п|Фотографија два вероватно недавно еманципована детета. Око 1870.
Често се јављају тврдње да Прокламација о еманципацији није одмах ослободила ниједног роба. Као резултат Прокламације многи робови су ослобођени током рата, почев од дана кад је ступила на снагу. По изјавама сведока, у местима као што су Хилтон Хид, Јужна Каролина, и Порт Ројал, Јужна Каролина, 1. јануара је слављено када је хиљаде црнаца обавештено да је постало слободно.
Процене броја црнаца који су ослобођени одмах по ступању Прокламације на снагу нису прецизне. Једна савремена процена наводи бројност 'контрабанд' становништва у деловима Северне Каролине које је била окупирала Унија на 10.000, а Морска острва Јужне каролине су такође имала значајну црначку популацију. Тих 20.000 робова је ослобођено тренутно по ступању Прокламације на снагу." Област под окупацијом Уније, на којој су црнци ослобођени тренутно по ступању Прокламације на снату је укључивала делове источне Северне Каролине, долину Мисисипија, северну Алабаму, долину Шенандоу у Вирџинији, велики део Арканзаса и Морска острва Џорџије и Јужне Каролине.Harris, "After the Emancipation Proclamation". pp. 45 Иако су неки окрузи територије Вирџиније која је била под окупацијом били изузети из Прокламације, доња долина Шенандоу и област око Александрије су били покривени њом.
Букер Т. Вошингтон, се као деветогодишњи дечак у Вирџинији сећао дана почетком 1865Up from Slavery
Еманципација је спроведена без насиља било од стране бивших господара, било од стране бивших робова. Прокламација је представљала измену ратних циљева Севера - поновно уједињење државе више није био једини циљ. То је био велики корак ка коначном укидању робовласништва у Сједињеним Државама и ново рођење слободе.
Одбегли робови који су пребегли на страну Уније су раније 'контрабандима' по Законима о конфискацији; када је Прокламација ступила на снагу, у поноћ им је речено да су слободни да иду. Морска острва код обале Џорџије је морнарица Уније окупирала раније током рата. Белци су побегли на копно док су црнци остали. Рани програм Реконструкције је успостављен за бивше робове. Он је укључивао школе и обуку. Морнарички официри су прочитали Прокламацију и рекли им да су сада слободни.