Алберт Ајнштајн (; Улм, 14. март 1879 — Принстон, 18. април 1955) био је теоријски физичар и универзитетски професор. Ајнштајн је један од највећих умова и најзначајнијих личности у историји света.
Алберт Ајнштајн је формулисао специјалну и општу теорију релативности којима је револуционисао модерну физику. Поред тога, допринео је напретку квантне теорије и статистичке механике. Иако је најпознатији по теорији релативности (посебно по еквиваленцији масе и енергије -{E=mc}-²), Нобелова награда за физику му је додељена 1921. године за објашњење фотоелектричног ефекта (рада објављеног 1905. у -{Annus Mirabilis}- или „Години чуда”) као и за допринос развоју теоријске физике. У народу, име „Ајнштајн” је синоним за човека високе интелигенције или за генија.
Предмет његових истраживања су биле капиларне силе, специјална теорија релативности (којом је ујединио законе механике и електромагнетике), Општа теорија релативности (уопштење Специјалне теорије којим обухваћено убрзано кретање и гравитација), космологија, статистичка механика, Брауново кретање, критична опалесценција, вероватноћа електронских прелаза у атому, проблеми пробабилистичке интерпретације квантне теорије, термодинамика светлости при малој густини зрачења, фотоелектрични ефекат, фотолуминисценција, фотојонизација, Волтин ефекат, секундарни катодни зраци, закочно зрачење, стимулисана емисија зрачења, обједињене теорије поља, унификација базичних физичких концепата преко њихове геометризације итд.
Биографија Детињство и средњошколско доба
Алберт је рођен 14. марта 1879. године, отприлике у 11.30 часова пре подне, у јеврејској породици, настањеној у граду Улм у области Виртемберг, Немачко царство, што је око 100 -{km}- источно од Штутгарта. Његов отац био је Херман Ајнштајн, по занимању трговац, који се касније бавио електрохемијским пословима, а мајка му је била Паулина Ајнштајн, девојачко Кох. Они су се венчали у Штутгарт-Бад Канштату (). По Албертовом рођењу, његова мајка наводно је била заплашена, јер је мислила да је глава њеног новорођенчета превише велика и да је лоше обликована. Пошто је величина његове главе, чини се, била мање вредна запажања како је он бивао старији, (што је очигледно са свих Ајнштајнових фотографија на којима се види да му је глава била пропорционална величини тела у свим периодима живота), ову његову „особину” на даље су третирали као неку врсту „бенигне макроцефалности” односно сматрали су да „пропорције његове главе” нису ни у каквој вези са неком евентуалном болешћу, нити да имају било каквог утицаја на његове когнитивне-сазнајне способности.
Још један, познатији, аспект Ајнштајновог детињства представља чињеница да је он проговорио касније него већина просечне деце. Ајнштајн је сам тврдио да није проговорио пре своје треће године и да је и тада то невољно чинио све до узраста од девет година (видети део „Спекулације и контроверзе”). Због овог Ајнштајновог закаснелог развоја говорних способности и његове касније дечачке склоности да избегава сваку тему у школи која му је досадна, а да се интензивно концентрише само на оно што га интересује, неки од његових познавалаца из тог времена, као на пример једна породична кућна помоћница, сугерисали су чак да је он можда „ретардиран”. Ово последње запажање није, међутим, било и једино у Ајнштајновом животу које је ишло за тим да му се прикаче некакви контроверзни епитети или да се етикетира неком „патолошком налепницом” (видети опет „Спекулације и контроверзе”). Пошто се нико од чланова Албертове породице није строго придржавао јеврејских верских обичаја, и за њега је било дозвољено да похађа Католичку основну школу. Иако му се у почетку нису баш свиђале све лекције које је чуо у тој школи, а неретко их је и прескакао, он је касније, на пример, често налазио велико задовољство и утеху у Моцартовим виолинским сонатама.
Када је Ајнштајну било пет година, његов отац му је показао мали џепни компас и Ајнштајн је тада схватио да нешто у „празном” простору делује на магнетску иглу компаса, да би касније овај доживљај описао као највећи откривачки догађај његовог живота. Он је, забаве ради, правио моделе и механичке справице показујући тако одмалена велике техничке и математичке способности.
Почев од године 1889, студент медицине по имену Макс Талмуд, који је четвртком увече посећивао Ајнштајнове у току шест година, је упознавао Ајнштајна са кључним научним и филозофским текстовима, укључујући Кантову Критику чистог ума. Двојица од његових ујака на даље ће „хранити” ову његову интелектуалну радозналост, током његовог каснијег детињства и периода ране адолесценције, набављајући му или му препоручујући за читање књиге из области науке, математике и филозофије. Ајнштајн је похађао Луитполд гимназију (-{Luitpold Gymnasium}-), где је стекао релативно напредно и за то време модерно образовање. Са учењем математике започео је негде око дванаесте године, 1891, учећи самостално из школских уџбеника Еуклидову геометрију у равни, а инфинитезимални рачун почео је да изучава четири године касније. Ајнштајн је схватио колика је моћ аксиоматског, дедуктивног, размишљања проучавајући Еуклидове „ Елементе”, које је он називао „светом геометријском књижицом” (према тврђењу Макса Талмуда). Док је био у гимназији, Ајнштајн се често сукобљавао са школским ауторитетима и вређао управу, верујући да је дух учења и креативног размишљања изгубљен услед настојања на чистој меморизацији градива.
Године 1894, након пропасти електрохемијских послова његовог оца Хермана Ајнштајна, Алберт се сели из Минхена у Павију, италијански град близу Милана. Ајнштајнов први научни рад, под називом Истраживање стања етра у магнетском пољу, био је уједно тада написан и за једног од његових ујака. Алберт је остао у Минхену желећи да заврши школу, али је завршио само један семестар, пре него што је напустио гимназију у пролеће 1895, да би се придружио својој фамилији у Павији. Он напушта школу годину и по дана пре завршних испита, не говорећи о томе ништа својим родитељима, уверавајући школску управу да му дозволе одлазак уз помоћ лекарског уверења добијеног од једног пријатељски настројеног доктора. Али то је уједно значило и да неће добити сведочанство о завршеној средњој школи. Те године, у узрасту од 16 година, он предузима мисаони експеримент познат као „Ајнштајново огледало” (-{”Albert Einstein's mirror”}-). Зурећи у огледало, он је покушавао да докучи шта би се десило са његовом огледалском сликом ако би он почео да се креће брзином светлости. Његов закључак, да је брзина светлости независна од брзине посматрача (брзине њеног извора), који је, између осталог, био подстакнут и овим размишљањем, касније ће постати један од два постулата специјалне релативности.
Мада је показао одличан успех на математичком и научном делу пријемног испита за упис на Савезни политехнички институт у Цириху, данашњи ЕТХ Цирих, његов неуспех у делу испита из слободних вештина осујетио је ове његове планове. Његова породица шаље га тада у Арау у Швајцарској да заврши средњу школу, тако да постаје јасно да он неће бити инжењер електротехнике, као што се његов отац дотада надао. Тамо, он слуша повремена предавања из Максвелове електромагнетске теорије и коначно прима своју диплому септембра месеца 1896. године. У то време он је био на становању у породици професора Јоста Винтелера (-{Jost Winteler}-) где се заљубљује у Софију Марију-Јану Аманду Винтелер (-{Sofia Marie-Jeanne Amanda Winteler}-), обично помињану као Софија или Марија, ћерку професора Винтелера и Ајнштајнову прву драгану. Ајнштајнова сестра Маја, која је вероватно била њему најближа особа од поверења, касније ће се удати за Винтелеровог сина Пола, а Ајнштајнов пријатељ Мишел Бесо (-{Michele Besso}-) ожениће Винтелерову другу кћерку, Ану. Ајнштајн се затим уписује на Савезни политехнички институт, у октобру месецу, и прелази у Цирих, док Марија одлази у Олсберг у Швајцарској где је чека посао учитељице. Исте године, он обнавља своје виртембершко држављанство.
У јесен 1896, Српкиња Милева Марић започиње своје студије медицине на Универзитету Цирих, да би се већ после првог семестра пребацила на Савезни политехнички институт где, као једина жена уписана те године, студира на истом смеру као и Ајнштајн. Милевино дружење са Ајнштајном развиће се у праву љубавну романсу током следећих пар година, и поред повике његове мајке којој је сметало то што је она превише стара за њега и што није Јеврејка., РТ, 14. март 2024. Приступљено 16. марта 2024.
У 1900. години, Ајнштајн је стекао диплому Савезног политехничког института која му је омогућавала да се бави наставним радом. Исте године он пријављује за објављивање свој први рад о капиларним силама, под насловом -{Folgerungen aus den Capillaritätserscheinungen}-, или у преводу Резултати посматрања капиларних појава (може се наћи у „Аналима физике” том 4. pp. 513). У овом свом раду, он покушава да уједини различите законе физике, дакле чини покушај у ономе што ће без прекида настојати да чини током целог свог живота. Преко свога пријатеља, инжењера Мишела Бесоа, Ајнштајн ће се упознати са делом Ернста Маха, којег ће касније називати „најбољом резонаторском кутијом Европе” за физичке идеје. Током тог времена, Ајнштајн размењује и дели своја научна интересовања са групом блиских пријатеља, укључујући Бесоа и Марићеву. Они тада сами себе називају „Олимпија Академијом”. Ајнштајн и Марићева добијају у то време ванбрачну ћерку, Лизерл Ајнштајн (-{Lieserl Einstein}-), рођену јануара 1902. Судбина овога детета до данас је непозната. Неки верују да је она умрла одмах по рођењу, док други верују да су је родитељи дали на усвајање.
Запослење и докторат Ајнштајн после дипломирања није могао одмах да нађе наставничко запослење, понајвише зато што је као младић својом дрскошћу очигледно иритирао већину својих професора. Отац пријатеља са класе зато му је помогао да се домогне запослења као помоћни технички испитивач у Швајцарском бироу за патентеOfficially named "Federal Office for Intellectual Property" at the time, and now the See also their 1902. године. Ту је Ајнштајн процењивао вредност патената разних проналазача, који су се пријављивали у овај биро, као и могућности примене тих патената у техничким уређајима, радио је дакле посао који је ипак захтевао познавање његове струке, физике. А посебно је био задужен да оцењује патенте који су у некој вези са електромагнетским уређајима., on 368. Он је такође морао овде да научи како да распозна суштину примене патента упркос понекад веома штуром опису, а и његов директор поучио га је како „самог себе да изрази коректно”. Док је оцењивао практичност њиховог рада он је повремено и исправљао грешке у њиховим дизајнима.
Ајнштајн се оженио са Милевом Марић 6. јануара, 1903. Ајнштајнова женидба са Марићевом, која је била математичарка, представљала је у исто време и лично али и интелектуално партнерство и везу. За Милеву Ајнштајн је говорио: „Она је створење једнако мени самом и које је једнако независно и јако као што сам и ја”. Роналд Кларк (Ronald W. Clark), Ајнштајнов биограф, тврди да дистанца која је постојала у Ајнштајновом браку са Милевом, за њега била преко потребна, јер да би употпунио свој рад он је морао да постигне неку врсту интелектуалне изолације. Абрам Јофе (Abram Joffe), совјетски физичар који је познавао Ајнштајна, у једној смртовници пише о њему „Аутор радова из 1905 био је... бирократа у Патентном бироу у Берну, Ајнштајн-Марић”, и ово је недавно било узето као доказ сарадничке стране њихове везе. Међутим, према Алберту Мартинезу (Alberto A. Martínez) из Центра за студије Ајнштајна Универзитета Бостон, Јофе је једино тиме приписао ауторство Ајнштајну, јер, како он мисли, био је то уврежени швајцарски обичај да се додаје женино презиме иза мужевљевог имена. Ипак, размере Милевиног утицаја на Ајнштајново дело још увек су контроверзно и дискутабилно питање.