Надреализам () је књижевни и уметнички покрет који настаје у Француској после Првог светског рата. Наставља дадаизам и његов бунтовнички дух, побуну против традиције, устаљених навика и обичаја, презир према друштвеним нормама, али за разлику од негаторског духа дадаизма, истиче и своју позитивну и конструктивну страну и има одређени програм. И дадаизам и надреализам су пре свега авангардни покрети. Оба покрета су делила уверење да друштвени и политички радикализам мора ићи руку под руку са уметничком иновативношћу.
Надреализам Иако је једна од основних одлика надреализма прекид са традиционалном књижевношћу и уметношћу, надреализам ипак има своје претходнике. То су писци који стварају атмосферу страха, тајанствену страну људске природе као што су Маркиз де Сад, Артур Рембо, Гијом Аполинер. Почетак надреализма везује се за име Андреа Бретона и објаву његовог „Манифеста надреализма“ 1924. године. Око Бретона се затим групишу и писци попут Арагона, Елијара, Переа и других. Покрету је припадао и сликар Салвадор Дали.
Гласило надреализма био је часопис „Littératuré“ („књижевност“ на српском), који су 1910. основали Бретон, Аргон и Супо. Овај часопис најпре је био дадаистички, да би од 1922. године, након одвајања Бретона и његове групе од Тристана Царе, постао часопис надреалиста -{„La révolution surréaliste“}- („надреалистичка револуција“). Тај часопис је издавао Бретон од 1924. до 1929. године. Бретон је објавио три манифеста надреализма, као и више чланака и списа, где је изразио главну концепцију покрета: „Манифест надреализма“ (1924), „Други Манифест надреализма“ (1930), „Политички положај надреализма“ (1935), „Увод у Трећи манифест надреализма или не“ (1942). Своја схватања је применио у делима попут „Изгубљени Кораци“ (1924), „Нађа“ (1928) и други.
Аутоматско писање постаје главно техничко средство надреалиста. Бретон у првом манифесту преузима Ревердијеву дефиницију слике „повезивања двеју мање или више удаљених реалности“. Салвадор Дали је развио теорију о „параноично-критичком делиријуму“, што значи „ултрасвешћу открити подсвест“. Од краја 1925. године настаје нова етапа у развоју надреализма који се приближава марксизму.Речник књижевних термина и појмова, Нолит, 1985.година
Српска књижевност Културно-историјски контекст Почетним међашем у развоју српског надреализма може се сматрати деловање београдског часописа „Сведочанства“ који је излазио у Београду од новембра 1924. до марта 1925. године. На трагове којима је надреализам био наговештен наилази се и нешто раније, у новој серији београдског часописа „Путеви“ (1923, број 1-2, секретар и уредник Марко Ристић), мада је тај часопис био ревија са изразитим обележјима експресионистичког стила. У простору деловања југословенских књижевности није постојао дадаизам, али се у предузимљивости Драгана Алексића и акцијама Мони Булија назирао дадаистички експеримент. Српски надреализам настајао је ослоњен на француски надреализам: Бретона, Арагона и друге и текао је упоредо с њим.Ђорђевић, Љубица, Песничко дело Десанке Максимовић, Београд, Монографије, књига XLV, Филолошки факултет београдског универзитета, 1973, http://digifil.fil.bg.ac.rs/Home/Read/124168, приступљено 18. 03. 2013. године.
Поетичке одлике Надреализам је откривао подсвест, сан, ирационалне изворе људског бића као нову реалност. „Чињеница да су надреалисти изашли са потпуном негацијом освештаног, од логике до морала, и да су им се за то одрицање чинила допуштена сва средства до скандала, скандализовала је са своје стране грађански менталитет, и овај је свим средствима реагирао на те перверзне провокације. Надреализам је вређао утврђени начин мишљења, и онда је на увреду вређањем реагирао. Надреалистичко инсистирање на несвесноме, које је надреалисте упутило на сан и одвело их аутоматском писању, ојачало се и оплодило у сусрету са психоанализом и фројдизмом. У тој неминовности треба, можда, гледати и разлог даљем развоју надреализма, који се из, првобитног, индивидуалистичког и идеалистичког инсистирања у области ирационалнога само ради откривања ирационалнога као сврхе за себе, постепено преобратио у акцију која тежи да своја искуства колективно примени и стави у службу једном одређеноме циљу. Према томе, надреалистичко ослобођење човека одговарало би свему социјалистичком ослобођењу друштва: једна паралелна и по истим принципима револуција, само на два разна плана, социјални микрокосмос и социјални макрокосмос.“Богдановић, Милан, „Стари и нови“, књ.3 - Социјализација надреализма, Просвета, Београд, 1961.
Надреализам је покушао да, ослоњен на психоаналитичка открића, учини разумљивијом личност модерног човека. Померао је искуствену представу о свету. Приказивао је непоузданост очигледне истине и логичког закључивања, доводећи у везу, у својим колажима, на пример предметну појавност са евокативним силуетама из прошлости. Круг српских надреалиста у својим трагањима, већ у часопису „Сведочанства“ (1924/1925), преко тумачења снова, или обелодањивањем представа света померених личности, „стварања“ умоболних, глувонемих, самоубица, лажљиваца, злочинаца, откривао је домаћој литератури до тада непознати „континент“. Надреалисти верују у снове, у њихове предсказивачке моћи. Често наглашавају примат снова над секундарношћу будног стања. Надреалистичка поезија подразумева ослобађање људског живота, зато што омогућава бекство од робовања уму и границама које се намећу реалношћу.Новаковић 2007: Новаковић, Јелена. Надреализам у свом и нашем времену: Филолошки факултет, Београд: Друштво за културну сарадњу Србија-Француска. pp. 273. Ирационализам који је величао надреализам може се схватити као целовито прихватање сила које делују испод глазуре цивилизације.Хопкинс 2005: Хопкинс, Давид. Дада и надреализам, Сарајево: Шахинпашић. pp. 1.
Надреалистички подухват двадесетих и тридесетих година се развио у кругу београдских интелектуалаца. Године 1930. у аламанаху „Немогуће“, тринаест писаца је писало прокламацију о конституисању надреалистичког покрета. То су били: Александар Вучо, Оскар Давичо, Милан Дединац, Младен Димитријевић, Ване Живадиновић Бор, Радојица Живановић Ное, Ђорђе Јовановић, Ђорђе Костић, Душан Матић, Бранко Миловановић, Коча Поповић, Петар Петровић и Марко Ристић. Као група они нису били јединствени. Већ у првом збирном делу, после „Немогућег“, „Позиција надреализма“, 1931. године, изостала су двојица од тринаест надреалиста. Српски надреализам достиже најширу могућност утицаја у часопису „Надреализам данас и овде“ . Од нарочитог значаја у том часопису био је критички осврт на експресионизам у српској књижевности. Најзад, у часопису „Надреализам данас и овде“ учињене су умесне критичке примедбе на скученост литерарног концепта „социјална литература“. То је био крај надреализма.
Српски надреализам у периоду свог деловања, 1924-1932. увео је српску књижевност у врх европског авангардизма. Много касније, у интервалу 1952- 1956. године појединачно су неки од бивших надреалиста (Оскар Давичо, Марко Ристић, Душан Матић и Александар Вучо) настојали да оживе и актуелизују надреализам, али то више није био надреализам већ само чежња за њим.
Први аутоматски текст у српској књижевности, „Пример” (1924) Марка Ристића, настао одмах по објављивању Бретоновог првог „Манифеста надреализма”, требало је да послужи као очигледан доказ о применљивости новог метода писања. Сасвим у складу са Бретоновом поставком, та поетичка иновација је била лишена било каквих тежњи ка естетизацији језика или ка обликовању семантичких структура. Зато ће Ристић, у краткој уводној напомени, рећи да је дати текст „пример надреалистичког писања, без икакве тежње за лепим, за разумљивим, само је један чист документ о току непримењене мисли”.Ристић, Марко, “Сведочанства” број 3, “Песничко стваралаштво”, 11. 12. 1924. pp. 13.
У тој краткој напомени српски надреалиста је истакао две чињенице важне за разумевање праве природе аутоматског текста. С једне стране, наглашава како је добијени текст јединствен и непромењив. Тиме је, рекло би се, демонстрирао како је моћ креативне маште, тачније аутоматског писања, толико изнад рационалне контроле, да ова друга није имала никаквих могућности да на добијеном тексту интервенише и бар мало га измени. С друге стране, Ристић истиче како је семантички учинак аутоматског текста могуће одредити тек накнадно, у акту читања, будући да га у акту стварања није било, односно да аутор ништа одређено и смислено није хтео да каже. Ако нема интенционалног значења, онда има, или може да има, рецептивног значења. У аутоматском тексту као „непримењеној мисли”, Ристић, очигледно, препознаје занимљиво и неочекивано низање слика, тј. сведочанствоНоваковић 2007: Новаковић, Јелена. Надреализам у свом и нашем времену: Филолошки факултет, Београд: Друштво за културну сарадњу Србија-Француска. pp. 186.“о њеној игри сликама којима се тек а постериори може наћи симболички смисао и могућност поетске деформације стварности”."Сведочанства", бр.3, "Песничко Стваралаштво",11.12.1924. pp. 13.
У поезији, као и у поетици Гијома Аполинера и његових надреалистичких наследника, изражен је један облик темпоралности: реч је о ониричком времену, које вуче корене из античког орфизма. Феномен времена, баш као и феномен сна, фундаменталан је и за аполинеровски и за надреалистички симболизам: сусрећу се у идеји привилегованог тренутка, названог каирос по хеленистичком божанству. У каиросу, психичка трансценденција постаје иманенција песме – ониричка стварност, фантазмагорична стварност, стварност у којој жеље укидају линеарно време и емпиријски простор.Новаковић 2007: Новаковић, Јелена. Надреализам у свом и нашем времену: Филолошки факултет, Београд: Друштво за културну сарадњу Србија-Француска. pp. 112.
У релативно кратком периоду, од краја 1924. до 1926. године, изграђена су два модела надреалистичког аутоматског текста. Примарна поетичка интенција надреалистичког аутоматског писања била је, неоспорно, усмерена ка разоткривању нових могућности самог језичког израза као основног вида ослобађања модерног човека. Необично је, међутим, то што писци српског аутоматског текста у великој мери поштују синтаксу сопственог језика. Синтакса је, наиме, најочигледнији простор у коме се очитава деловање логике, мисли и смисаоног поретка уопште. У сваком случају, без обзира како разоткривали унутрашње финесе аутоматског текста, јасно је да његов ефекат не треба примарно да буде мерен естетским вредностима: његова сврха, коначно, није ни била да изгради релевантну књижевну праксу него да, пре свега пробуди скривене креативне потенцијале човека модерног доба. Ако је српска књижевност у дугом временском низу стекла ствараоце попут Васка Попе, Миодрага Павловића, Бранка Миљковића, Борислава Радовића, Милорада Павића, Алека Вукадиновића, Милутина Петровића, Вујице Решина Туцића, Бранка Алексића, Небојше Васовића, Ласла Блашковића и других, који су препознали и реактуелизовали надреалистичко наслеђе, па посредно и поступак аутоматског писања, као и читав низ разноврсних типова дискурса, укључујући и дискурс лудила, онда можемо установити постојање довољне временске и креативне дистанце да се у свим сегментима надреалистичког наслеђа може дистинктивно говорити.Новаковић 2007: Новаковић, Јелена. Надреализам у свом и нашем времену: Филолошки факултет, Београд: Друштво за културну сарадњу Србија-Француска. pp. 195-198.
У часопису „Стожер“ 1931. године почела је дискусија између социјалних писаца и београдских надреалиста. Додирне тачке у друштвеним ставовима истиче Јанко ЂоновићМарковић, Ж. Слободан, Реферат за Шести међународни конгрес слависта у Прагу, августа 1968, http://digifil.fil.bg.ac.rs/Home/Read/110941, приступљено 18.03.2013. године.: „Све Ваше шибе које се односе на прошлост, на друштво и дух око нас дијелим. Све што постоји у Вашем рушењу постоји и у мојему. Значи, ми смо ипак данас најближи једни другима.“Јанко Ђоновић, „Једном надреалисти“, „Стожер“, 1931, 3-4, 108. стр.