Јован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, 7. април 1943) био је српски и југословенски песник-дипломата и академик.
У дипломатији је био активан преко три деценије (1909–1941) у десет градова. Први је српски и југословенски дипломата са титулом амбасадора. Био је један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.Избијање далекосежне анексионе кризе: Талас ватрених протеста у Београду против аустроугарског присаједињења Босне и Херцеговине 1908. године
Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Такође је дао значајан допринос српској есејистици. Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.
Читавог живота је промовисао и радио на побољшању културе у родном Требињу. Граду је поклониo велику уметничку збирку, књиге и личне предмете.
Биографија мини|Дучић са члановима породице (стоји у средини) мини|Јован Дучић као амбасадор Не зна се поуздано ни дан, ни мјесец, ни година рођења Јована Дучића, због животних и историјских прилика тог доба. У литератури се често наводе 1871. и 1872. које се користе као година Дучићевог рођења. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. године у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. године. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул. САНУ као датум рођења наводи 5/17. фебруар 1871. Према скорије пронађеним документима сматра се да је рођен 15. фебруара 1874.Пронађен докуменат који разрешава мистерију Дучићевог рођења
Дучићев отац Андрија био је скроман трговац и патриота. Био је рањен у Херцеговачком устанку, умро од упале плућа 1878. Сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка је умрла 1900. године.Јованка Дучић - читуља, Босанска вила, август 1900. године Поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу похађао је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893.
Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини. У Бијељини је радио и верио се са ћерком богатог локалног трговца. Он је концпирао и већински извео прославе Дана Светога Саве у хотелу „Дрина” 28. јануара 1894. Због тога су му аустроугарске власти претресле стан и одузеле 2 песме за које су тврдили да су српске патриотске: Отаџбина („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и Ој Босно. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протерују из града. Његова вереница се удала наредне године, због чега је патио. Одмах након прогонства, Дучић је имао проблема да оствари нову учитељску службу, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.
Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Био је члан друштва Гусле. У Гуслама је глумио, рецитовао, беседио. На првој светосавској прослави у Мостару 1887. остварио је прву глумачку улогу у Суботићевој драми Крст и круна, био је Пролог, обучен у народну ношњу. Као сaрадник и уредник Зоре писао је о позоришту и глуми. Сматрао је да три писца: Софокле, Шекспир и Ибзен представљају целу светску драму.
У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Сматрао је да је Мостар скучен град у коме се не може довољно напредовати. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет.
Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Када је 1908, како је касније писао у Политици, „избачен из Министарства у интересу штедње”, запослио се у том листу. Уређивао је књижевну хронику, умешно писао и ликовне критике, пратио дневне токове позоришног живота, али и писао уводнике попут ратног прогласа ”Београђани, отаџбина је у опасности!”, када је 23. септембра 1908. позвао на велики збор против аустроугарске анексије Босне и Херцеговине.
Дучић је неколико деценија изучавао живот и рад високорангираног руског дипломате, грофа Саве Владисавића Рагузинског. Доживљавао га је као свог двојника из прошлости.
Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926—1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру.
Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.
Његова пјесма „Крила” имала је велику популарност током периода Првог светског рата. Тада пише једну од својих најбољих родољубивих пјесама „Ave Serbia” и објављује је прво у Српским новинама.
Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931.
Био је посланик у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, где је 1939.Политика, Београд 14. фебруар 1939. годинеГ. Јован Дучић први амбасадор Југославије. Време, 2. феб. 1939, стр. 1 и 3 -{digitalna.nb.rs}- године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора. У Букурешту је постао почасни члан Друштва румунских књижевника и објављено му је неколико књига на румунском. До распада Југославије био је посланик у Мадриду.
Поред бављења поезијом, Јован Дучић је дао озбиљан допринос развоју српског есеја и контемплативне прозе, ослањајући се превасходно на француску традицију.
У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису, која је представљала српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада. У чланку Велика Србија и Србија Велика Дучић објашњава да нико од Србија није желео Велику Србију која би тлачила друге народе, већ Србију велику, значајну и успешну државу, без Хрвата у сваком јарму или срцу. Сматрао је да би у случају остварења другачијег сценарија српски народ чекале нове капитулације, проблеми и упропашћење свих илузија потребних народу који увек мора да верује.
Пред смрт је објавио Лирику 1943, за коју многи стручањи наводе да је његова најбоља пјесничка књига. мини|десно|Свечано амбасадорско одело Јована Дучића, Музеј Херцеговине у Требињу
Умро је 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског православног манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000. када је поново сахрањен у Херцеговачкој Грачаници.
О Дучићевој поезији Он је одбацио велики део својих песама из младости као неуспеле. Захваљујући строгости према себи, спремности да одбаци све што није достојно књиге и пјесника, Дучић је стално напредовао као песник, све до саме смрти.
Шест главних Дучићевих лирских тематских кругова су: жена (љубав), Бог, смрт, отаџбина, природа (односно херцеговачки и јадрански пејзажи) и пјесма (поезија).
Његово поетско дело је словито и сложено, Дучићеве песме доносе нове драматиче садржаје у спрском песништву те представљају најбоље из једне епохе, која се затвара његовим делом.
Један је од највећих песника српског језика.
Као песник он нема јединствену, нити кохерентну поетику. Његова поетика се мењала и развијала током више деценија стваралаштва. Одлика Дучићеве поетике је динамичност.
У свом песничком опусу, Дучић има више пјесама које се могу сматрати ремек-дјелима.
Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.
Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.
Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради је надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, јак је у изразу, отмен, дискретан, духовит и љубак.
Основни тон целе поезије Јована Дучића има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста она коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове Романсе без речи. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део Дучићевих песама.
Задужбинарство Дучић је имао визију да од Требиња учини град-музеј на отвореном. Током 1934. и 1935. Дучић је послао неколико сандука са артефактима и уметнинама за градски музеј у Требињу. Највећи део збирке чине саркофази и скулптуре. Дао је нацрт за споменик "Херојима за слободу" 1938."Политика", 6. авг. 1938 Библиотеци града Требиња поклонио је 5000 књига, од којих многе имају посвете значајних српских књижевника које је Дучић познавао.
Целог живота је сакупљао уметничке слике. У свом тестаменту све слике и намештај је завештао Музеју града Требиње. Након његове смрти организована је аукција на којој је главница збирке распродана на аукцијама са циљем да се сакупе средства за изградњу гробне цркве у Требињу и преношење посмртних остатака. Од читаве колекције тек две слике из 16. и 17. века се данас налазе у требињском музеју.
Приватни живот десно|мини|Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу десно|мини|Иван Мештровић - Јован Дучић, део колекције Народног музеја Србије