Торонто мејпл лифси (), званично Хокејашки клуб Торонто мејпл лифс (), професионални је амерички тим у хокеју на леду из Торонта у Онтарију. Клуб се такмичи у Атлантик дивизији Источне конференције Националне хокејашке лиге (НХЛ). Клуб је у власништву компаније -{Maple Leaf Sports & Entertainment (MLSE)}-, а своје домаће утакмице игра у Скошабенк арени.
Основани 1917. године као Торонто аренас, Мејпл лифси су један од чланова „Оригиналне шесторке” (). Током своје дуге историје, два пута су мењали име: прво у Торонто Сент патрикси (1919), а затим у данашње име 1927. године након што је контролу над клубом преузео Кон Смајт. Са освојених 13 Стенли купова, Торонто је други најуспешнији тим у историји НХЛ лиге, одмах иза Монтреал канадијанса. Међутим, последњу титулу су освојили 1967. године, што је тренутно најдужи низ без трофеја у лиги.
Боје клуба су плава и бела. Иако су кроз историју имали бројне успехе у дивизији, Лифси још увек нису освојили Председнички трофеј од његовог увођења 1985. године. Данас се сматрају једном од највреднијих спортских франшиза на свету и имају једну од најлојалнијих база навијача.
Историја Торонто аренас и Сент Патрикс мини|усправно|Корб Денени је наступао за Аренасе, Сент Патриксе и Мејпл лифсе. Током Првог светског рата, Национална хокејашка асоцијација (НХА) из источног дела Канаде нашла се у великим проблемима: са једне стране, комплетан састав једног тима, 228. батаљона из Торонта, организовано је отишао на фронт. Поред тога, избили су оштри сукоби између власника клубова, посебно са Едијем Ливингстоном, власником Торонто блуширтса. Како би побегли од његовог утицаја, тимови из Монтреала, Отаве и Квебека су 1917. године основали Националну хокејашку лигу (НХЛ). Пошто Блуширтси нису били део ове нове лиге, у Торонту је основан потпуно нови тим. У почетку је био без званичног имена, јер је Ливингстон поседовао права на бројне бивше називе тимова из Торонта, али је екипа касније постала позната као Торонто аренас.NHL.com zum 92-jährigen Jubiläum der NHL: NHL dropped the puck 92 years ago Аренаси су већ у својој дебитантској сезони освојили Стенли куп, али су већ пред крај наредне такмичарске године потпуно остали без новца.
Након што Аренаси 20. фебруара 1919. године нису изашли на лед, регуларни део сезоне је превремено прекинут. Дана 26. новембра 1919. године, група инвеститора предвођена Фредом Хамблијем преузела је замрзнуту лиценцу Аренаса. Тим је првобитно требало да буде преименован у Текумсехс, али је на крају ипак донета одлука да се назове Торонто сент патрикс, што је званично објављено 7. децембра 1919. године. Именом ирског националног свеца заштитника желела се привући бројна ирска заједница у Торонту на домаће утакмице тима.Maple Leafs History: 1920’s Клупске боје су у складу са ирским симболима промењене у зелену и беж. У оквиру сезоне 1921/22., Сент Патрикси су у великом финалу савладали Ванкувер милионере и освојили Стенли куп. Током финалне серије, тим је задобио огроман број повреда, па им је менаџер Милионера Лестер Патрик пре четврте утакмице џентлменски дозволио да као замену у састав доведу било ког одбрамбеног играча из источне Канаде. Сент Патрикси су изабрали Едија Жерара из Отава сенаторса и са њим тријумфовали у четвртом мечу. Жерар је притом одиграо толико кључну улогу да су Милионери повукли своју дозволу за одлучујућу пету утакмицу — међутим, Сент Патрикси су овог пута славили и без Жерара и тако подигли шампионски пехар.legendsofhockey.net: Eddie Gerard
Ера Кона Смајта mini|усправно|Програм за прву званичну утакмицу одиграну у Мејпл лиф гарденсу. Године 1926. једна група инвеститора је покушала да пресели тим у Филаделфију. Међутим, уместо тога, 14. фебруара 1926. године Кон Смајт, један од најпознатијих функционера у историји НХЛ-а, откупио је Сент Патриксе за 160.000 долара и преименовао их у Торонто мејпл лифс. Инспирација за име био је симбол јаворовог листа на амблемима канадских трупа из Првог светског рата, у оквиру којих је и сам Смајт служио војску. Током прве сезоне, тим је задржао зелено-беле боје, како би уз нове дресове, који су сада носили јаворов лист и натпис Торонто, играчи могли да наставе да користе преостали део већ постојеће опреме. Уочи сезоне у Националној хокејашкој лиги 1927/28., тим је званично прешао на плаво-белу комбинацију боја. Разлози за овај избор су остали делимично неразјашњени: једна теорија каже да су се Смајту изузетно свидели плаво-бели дресови тима Блус са Универзитета у Торонту, док према другом тумачењу плава и бела боја симболизују небо и снег.Mike Ulmer: History of the Leafs Sweater. Упркос тешкој економској рецесији, Смајт је 1931. године започео изградњу чувене дворане Мејпл лиф гарденс, а 12. новембра 1931. године Лифси су у њој одиграли свој први званични меч. Већ у првој години у новој арени успели су да освоје Стенли куп.
мини|усправно|Сил Апс са Стенли купом 1942. године. Године 1932. Лифси су освојили полуфиналну серију против Бостон бруинса са 3:2 у победама, при чему је одлучујући гол постигнут тек у шестом продужетку. Међутим, велико финале су изгубили од Њујорк ренџерса. У наредних седам година, Мејпл лифси су чак пет пута стизали до великог финала, али ниједном нису успели да подигну шампионски пехар.
Дана 14. фебруара 1934. године у Торонту је одржан први, историјски НХЛ Ол-стар меч у част Ејса Бејлија, који је услед тешке повреде задобијене на утакмици против Бостон Бруинса био приморан да превремено оконча каријеру.Maple Leafs History: 1930’s Утакмица, у којој су Лифси одмерили снаге са селекцијом најбољих играча лиге, завршена је тријумфом Торонта резултатом 7:3. Након овог сусрета, Мејпл лифси су званично повукли Бејлијев дрес са бројем 6 из употребе, и он више никада није додељен ниједном хокејашу Торонта. Тиме је по први пут у комплетној историји НХЛ-а један клуб званично повукао број неког играча.
Свој следећи Стенли куп Лифси су освојили у оквиру доигравања 1942. године. У финалној серији која се играла на четири победе против Детроит ред вингса, Лифси су успели да надокнаде невероватан заостатак од 0:3 у укупном резултату и преокрену серију на 4:3 у своју корист. То је био први пут у историји НХЛ лиге да је један тим успео да тријумфује у плеј-оф серији након почетног заостатка од три меча.Maple Leafs History: 1940’s Наредни шампионски наслов уследио је у оквиру доигравања 1945. године, поново тријумфом од 4:3 против Ред вингса.
У периоду између 1947. и 1949. године, тим је везао чак три шампионске титуле заредом, савладавши у финалним окршајима Монтреал канадијансе и Детроит ред вингсе. Тиме су Мејпл лифси постали први тим у историји НХЛ лиге коме је пошло за руком да три пута узастопно освоји Стенли куп. За главног тренера Хапа Деја, који је предводио Лифсе од 1941. године, тријумф из 1949. био је укупно пети тренерски наслов.
Лифси су тријумфовали и у великом финалу у оквиру доигравања 1951. године. Бил Барилко је постигао златни одлучујући гол у петој утакмици финалне серије. Свега три месеца касније, млади дефанзивац је трагично изгубио живот у авионској несрећи, а његово тело је пронађено тек десет година касније. Током педесетих година 20. века лигом су потпуно доминирали Детроит ред вингси и Монтреал канадијанси, а Лифси су тек 1959. и 1960. године поново успели да досегну велико финале, где су оба пута претрпели поразе од Канадијанса.
Шездесете године 20. века: Последњи велики успеси Године 1961. Кон Смајт је продао клуб тријумвирату који су чинили Харолд Балард, Џон Басет и његов син Стафорд Смајт. У наредне три године, Мејпл лифси су под вођством тренера Панча Имлака и предвођени звездама као што су Френк Маховлич, Дејв Кион, Ред Кели, Џони Боуер, Енди Батгејт и Тим Хортон везали три узастопне титуле Стенли купа.
Године 1967. одиграо се до сада последњи велики финални окршај између Канадијанса и Мејпл лифса. Сви водећи стручњаци су улогу великог фаворита доделили Монтреалу, будући да су Лифси сматран тимом прекаљених ветерана чије је најбоље време давно прошло.Maple Leafs History: 1960’s Међутим, Лифси су приредили прворазредну сензацију и савладали Монтреал са 4:2 у серији. То је до данашњег дана остао последњи пут да се ова франшиза пласирала у велико финале. Већ 1968. године Мејпл лифси су остали без доигравања, а 1969. су комплетно почишћени већ у првој рунди од Бостон Бруинса са 0:4, претрпевши притом два катастрофална пораза у Бостону резултатима 0:10 и 0:7. Одмах након ове бламаже, дугогодишњи успешни тренер Панч Имлак је добио отказ.
Седамдесете и осамдесете године 20. века Током седамдесетих година — када је Харолд Балард у међувремену постао једини власник клуба — Лифси су редовно успевали да осигурају пласман у доигравање, али без икаквог значајнијег резултата у борби за Стенли куп. Почетком деценије главни ослонци тима били су Дејв Кион и Норм Улман. Путем редовног аматерског драфта 1970. године у клуб је стигао сјајни голгетер Дарил Ситлер, а 1973. године и изврсни нападач Лени Мекдоналд. Из Шведске је стигао и легендарни дефанзивац Борје Салминг, који је постао први Европљанин који је стекао статус суперзвезде у НХЛ лиги.Borje Salmings Eintrag auf legendsofhockey.net Када је основана Светска хокејашка асоцијација (ВХА) као директна конкуренција НХЛ-у, управа Мејпл лифса је потпуно потценила нову лигу: за разлику од других клубова, Торонто је пропустио да благовремено потпише чврсте уговоре са својим кључним играчима, услед чега су изгубили неколико веома важних носилаца игре и младих талената који су прешли у ВХА тимове.Maple Leafs History: 1970’s
Резултатска агонија Лифса настављена је и током осамдесетих година: главни тренери и генерални менаџери су се мењали као на траци, а 1982. године је и прва звезда Дарил Ситлер на сопствени захтев трејдован у Филаделфија Флајерсе.Maple Leafs History: 1980’s Иако су Лифси економски били један од најпрофитабилнијих тимова у лиги — при чему су приходи компаније Maple Leaf Gardens Ltd (где је Балард био већински власник) у периоду између 1966. и 1985. године порасли са 6,5 на чак 30,6 милиона долара — спортски резултати су били катастрофални. У првој половини осамдесетих, поред Салминга, у саставу готово да није било звучнијих имена. Доигравање је ретко досезано, а у оквиру сезона 1980/81., 1983/84., 1984/85. и 1988/89. Мејпл лифси су заузимали последња места у својим дивизијама.
Једина позитивна страна ових неуспеха била је та што је тим захваљујући лошим пласманима имао право на ране изборе на редовним НХЛ улазним драфтовима: тако је 1983. године изабран Рас Кортнол, а 1984. изузетно ефикасни дефанзивац Ал Иафрате. Године 1985. на драфту је уписан и будући дугогодишњи капитен Вендел Кларк, а 1986. године уследио је сјајни плејмејкер Винсент Дамфус. мини|Утакмица на отварању доигравања у сезони 1993/94.
Боља времена и промена дворане Са почетком деведесетих година 20. века, клуб је коначно кренуо узлазном путањом. Године 1991. Даг Гилмор је стигао из Калгари Флејмса и убрзо израстао у истинског вођу ове генерације Лифса. Млади чувар мреже Феликс Потвен се успешно етаблирао на голу, а 1992. године ангажован је и искусни Дејв Андрејчук из Бафало Сејбрса.
Године 1993. тим се пласирао у велико финале Кларенс Кембел конференције, али је тамо заустављен од Лос Анђелес Кингса предвођених Вејном Грецким. Главни тренер Пат Бернс је за овај велики резултат добио Џек Адамс награду за најбољег тренера у НХЛ лиги. Годину дана касније, Лифси су поново играли финале конференције (која је у међувремену преименована у Западну конференцију), али су овог пута поражени од Ванкувер Канакса. Харолд Балард је у међувремену преминуо, а 1994. године бизнисмен Стив Ставро је откупио управљачку компанију Лифса. Финансијску подршку у овој трансакцији Ставру је пружио Пензиони фонд наставника Онтарија, који је тиме постао власник 49% укупног удела.Forbes.com: Timeline: Toronto Maple Leafs 1994.