Операција Трио (), позната и као циклус операција Трио (), прва је велика заједничка антипартизанска операција италијанских, њемачких и усташко-домобранских трупа у источној Босни током Другог свјетског рата. Спроведена је у двије етапе од 22. априла до 15. маја 1942, с циљем уништења партизанских и четничких групација. У првој етапи, операција Трио-1 (22—30. април), деблокиран је усташки и домобрански гарнизон у Рогатици, који је био под партизанском опсадом, а подручје источне Босне сјеверно од демаркационе линије је углавном чишћено од устаника. Током друге етапе, операције Трио-2/Фоча, враћена је контрола над територијом коју су претходно ослободили партизани, са средиштем у Фочи. Међутим, циљеви операције нису у потпуности постигнути. Партизански врховни штаб се повукао са главнином снага у Црну Гору. Четничке формације су такође избјегле ликвидацију и задржале своје присуство на подручју.
Пошто је операције изведена на подручју са обје стране демаркационе линије и захтијевала је концентрацију италијански група у њемачкој зони контроле у НДХ, припреме и спровођење били су оптерећени неслагањима и међусобним сумњама међу укљученим снагама, што је негативно утицало на координацију заједничких војних дејстава и завршило се међусобним оптужбама о узроцима неуспјеха. Као исход, на крају операције, односи између команди италијанске и њемачких снага на југоистоку достигли су најнижу тачку, а сарадња у борби против партизана је привремено обустављена до краја 1942. године.
У југословенској и совјетској историографији, циклус операције Трио сматра се првом етапом Треће непријатељске офанзиве.
Предисторија Устанички покрет у источној Босни
мини|лево|Партизани 1. пролетерске бригаде у Фочи, 5. марта 1942. године.
До прољећа 1942, источна Босна је била једно од главних жаришта оружаног устанка у Југославији. Међутим, устаничке снаге нису биле хомогене. Баш као у Србији и Црној Гори, били су подијељени на четнике и партизане. Устанички покрет у источној Босни настао је као спонтани или полуспонтани устанак. Пошто је утицај Комунистичке партије Југославије (КПЈ) у региону прије устанка био незнатан, руководство већине одреда долазило је углавном од представника бивше југословенске краљевске администрације. Најпознатији од њих био је жандармеријски мајор Јездимир Дангић, који је контролисао Власенички, Сребренички и дио Зворничког среза. Некомунистички устаници су себе традиционални називали четницима. Четници, консолидовани под Дангићевом командом, формално су се придружили Равногорском покрету Драгољуба Михаиловића, али су задржали своју самоуправу. Дакле, Дангић није послушао Михаиловићев позив у јесен 1941. да подржи његове трупе у Србији у грађанском рату који је почео са Титовим партизанима и неко вријеме је одржавао прихватљиве односе са мјесним партизанима. Главни учесници у устаничким одредима у региону били су сељаци — Срби, који су се наоружали не из идеолошких увјерења, већ због усташког терора. На преласку 1941. у 1942, након повлачења партизанске групације коју је предводио Тито из западне Србије у источну Босну, српски устанички покрет у региону постао је објекат борбе четника и партизана. Први борбени сукоб четника и партизана догодио се непосредно након образовања 1. пролетерске бригаде 22. децембра 1941. и означио је почетак оружаног сукоба између два антиокупациона покрета у источној Босни. Почетком јануара 1942, на војно-политичкој конференцији Врховног штаба и руководства народноослободилачког покрета, донијета је одлука о образовања одреда Народноослободилачке добровољачке војске Југославије, позване да у својим редовима уједине „оне родољубе који су спремни да се боре против окупатора и усташа, али не желе да се придруже ни партизански, ни четничким јединицама”. Оружане силе под руководством КПЈ преименоване су у Народноослободилачку партизанску и добровољачку војску Југославије (НОП и ДВЈ). Добровољачки одреди били су потчињени команди Врховног штаба (ВШ) и главним штабовима одговарајућих земаља. Истовремено, донијета је одлука о разоружавању устаника који нису дјеловали под контролом партизана, односно четника. Спровођење ове намјере спријечила је њемачко-хрватска антипартизанска операција Југоисточна Хрватска, али пораз устаника није довео до њиховог уједињења, већ је само погоршао међусобне оптужбе, сукобе и оружану борбу између партизана и четника. Након повлачења током операције Југоисточна Хрватска у италијанску зону војне одговорности у НДХ, партизанска групација предвођена ВШ преузела је почетком фебруара контролу над Фочом, која је постала војни-политичко средиште народноослободилачког покрета (НОП) током наредне три мјесеца. У марту 1942, ВШ је образовала оперативну групу под командом Коче Поповића, који су чиниле 2. и већи дио 1. пролетерске бригаде, и упутила је на сјевер, у подручје које су консолидовали четнички одреди под командом Дангића. Поповићева оперативна група нанијела је низ пораза четницима и 16. марта заузела њихово привремено средиште, Власеницу. Већина четника из поражених јединица прешле је на страну партизана. Међутим, акција је имала озбиљне посљедице по морал устаничког покрета и одвијала се упоредо са припремама Њемачке, Италије и Хрватске за још једну велику антипартизанску операцију у источној Босни.
„Лијева скретања” у НОП-у и посљедице
мини|десно|Вађење посмртних остатака из јаме Велета у селу Рсојевићи код Даниловграда, зима 1942/43.
Убрзо након пропасти устанка у Србији, на састанку Политичког бироа Централног комитета КПЈ 7. децембра 1941, одржаном у селу Дренова код Пријепоља, усвојена је резолуција којом се актуелни сукоб, који је ескалирао у свјетски рат, проглашава класном борбом под руководством Совјетског Савеза. У то вријеме, руководство КПЈ претпоставило је брзи слом нацистичког поретка у Европи након успјеха Црвене армије код Москве и закључило да ће уједињење „реакционих снага империјалистичких земаља” почети у борби против револуционарних народноослободилачких покрета, изражено у југословенским околностима у сарадњи четника са окупаторима и формација колаборационистичких режима. Посљедица тога био је закључак о потреби јачање „класне базе” и „радничко-сељачког језгра” НОП-а, као и његове радикализације. Курс КПЈ ка класно-револуционарном нагласку, касније назван „лијево скретање” у НОП-у, пратили су масовне репресије против појединаца, који су категорисани као „капиталистички елементи”, „кулаци”, „непријатељски настројени” и осумњичени да су стварни или потенцијални учесници „пете колоне”. Репресија партизана допринијела је јачању утицаја четника међу Србима Црне Горе, Херцеговине и источне Босне, као и на српске устаничке јединице које су дјеловале на том простору, а које нису биле под контролом партизана, представљале су све веће потешкоће за НОП. Смањење базе регрутовања, недостатак стабилних извора снабдијевања оружјем, муницијом и храном, заједно са четничком пропагандом, неповољно су утицали на борбених дуг партизанских одреда.
Колаборација четника Ситуација у покрету отпора на територији НДХ обиљежио је не само грађански рат између двије војно-политичке силе, већ и четника. Начелник Команде Источне Босне и Херцеговине ЈВуО мајор Дангић, водио је преговоре са командантом њемачких снага у Србији генералом Паулом Бадером, од јануара до априла 1942. и тајно договорио сарадњу четника са Нијемцима у борби против партизана. Њемачка страна је признала одређене прерогативе четника у сјевероисточној Босни и снабдијевала их оружје и муницијом. Овај пројекат је изазвао приговоре усташких власти и њемачког руководства, док је италијанска команда прихватила сарадњу са четницима и пружила им свестрану помоћ у Босни и Херцеговини, као и у Црној Гори. Сарадња Италијана и четника почела је на прелазу прољеће на љето 1941, када су Срби почели да бјеже од усташког терора на територију коју је анектирала Италија и тамо пронашли извјесну заштиту код мјесне администрације. Тенденција у корист Срба, који су били изложени усташком терору, развила се након што је Италија увела своје трупе у Другу и Трећу зону војне одговорности. Да би зауставила устанак и осигурала контролу над овим територијама, италијанска команда је ступила у контакт са устаничким формацијама које су дјеловале на националној, некомунистичкој основи, као и са четницима, и почела је с њима да склапа споразуме о ненападању. Истовремено, Италијани су дјеловали као фактор у обуздавања усташког режима и спрјечавању терора над Србима и постепено су прешли на пребацивање дијела оружја, материјала и хране четницима. Заузврат, четници су координисали своје акције против партизана са италијанском командом.
Окупационе силе У првим мјесецима након проглашења НДХ у источној Босни није била хрватских оружаних формација. До новембра 1941, бројност јединица Домобранства била је око 55.000 припадника, а формација Усташке војнице око 15.000 људи. У Сарајеву је био стациониран 7. пјешадијски пук. На територији Тузланског и Кладањског среза био је стациониран 8. пјешадијски пук. У зону одговорности 6. пјешадијског пука спадала је Бијељина и околина. Границу са Србијом и Црном Гором чувала су четири домобранска батаљона, који су у просјеку имали по 832 припадника. Трупе НДХ нису биле у стању да самостално ликвидирају устанак у Босни и била им је потребна помоћ савезника — Њемачке и Италије. Међутим, након пораза код Москве зиме 1941/42, Њемачка није имала капацитете да пребаци додатне дивизије у окупирану Југославију ради борбе против партизана, као што је то био случај током гушења устанка у Србији у јесен 1941. године. Због тога је њемачка команда била приморана да се у Србији и НДХ задовољи ограниченим војним контингентом од четири окупационе дивизије и да се обрати савезнику Италији за подршку у борби против устаника. Италијанска 2. армија, стационирана у НДХ, бројала је 226.770 људи подијељених у дванаест дивизија закључно са 1. децембром 1941. и имала је највећи војни контингент на југословенском тлу. Истовремено, италијанско-хрватски односи на прелазу 1941. у 1942. постали су затегнути због територијалних несугласица, ограничавања власти усташког режима у италијанског зони војне одговорности, као и тенденција команда 2. армије да сарађује са непријатељем НДХ — четницима. У тим условима, Италија је настојала да прошири свој утицај у региону источног Јадрана, а усташки режим је настојао да се супротстави италијанским намјерама.
Плашећи се раста устанка на прољеће, њемачке, италијанске и хрватске команде почеле су у марту 1942. да планирају заједничку операцију с циљем сузбијања устанка у источној Босни..
Припрема, план операције и сукобљене стране мини|лево|Демаркациона линија између италијанске и њемачке сфере војске контроле у НДХ.