Миланска скала, најчешће само (Ла) Скала (), је чувена оперска кућа у Милану, Италија. Позориште је свечано отворено 3. августа 1778. и првобитно је било познато као Nuovo Regio Ducale Teatro alla Scala (Нови краљевско-војводски театар ала Скала). Име је добило по цркви Санта Марија дела Скала, на чијем је месту изграђено.

Већина највећих италијанских оперских уметника, као и многи најбољи певачи из целог света, наступали су у Скали. Позориште се сматра једном од водећих светских оперских и балетских кућа. У њему су смештени Хор Миланске скале, Балет Миланске скале, Оркестар Миланске скале и Филхармонија Скале. Позориште има и придружену школу, познату као Академија театра Ла Скала (), која нуди професионалну обуку за музику, плес, сценски рад и менаџмент.

Преглед мини|300п|Миланска скала ноћу Оперска сезона у Миланској скали традиционално почиње 7. децембра, на дан Светог Амброзија, заштитника Милана. Све представе се морају завршити пре поноћи; дуже опере почињу раније увече ако је потребно.

У оквиру зграде налази се и Музеј театра Ла Скала (), који садржи богату колекцију слика, скица, статуа, костима и других докумената везаних за историју Скале и опере уопште.

мини|лево|300п|Унутрашњост оперске куће 1900. године Изнад ложа, Скала има галерију — која се назива loggione — где мање имућни могу пратити представе. Ова галерија је обично испуњена најкритичнијим љубитељима опере, познатим као лођонисти (loggionisti), који могу бити екстатични или немилосрдни према успесима или неуспесима певача. За своје неуспехе, уметници добијају "ватрено крштење" од ових афиционада, а фијасци се дуго памте. На пример, 2006. године, тенор Роберто Алања је напустио сцену након звиждука током извођења Аиде, приморавши своју замену, Антонела Паломбија, да га брзо замени усред сцене, без времена да се пресвуче у костим.

Историјат

Прва зграда (1778—1943) мини|лево|300п|Приказ трга Пјаца дела Скала у 19. веку Пожар је уништио претходно позориште, Teatro Regio Ducale, 25. фебруара 1776. године. Група од деведесет богатих Миланеза, који су били власници ложа у том позоришту, писала је надвојводи Фердинанду од Аустрије-Есте тражећи нову зграду.

Неокласични архитекта Ђузепе Пјермарини је припремио први пројекат, који је одбијен. Други план је 1776. прихватила царица Марија Терезија. Ново позориште изграђено је за две године на месту цркве Санта Марија дела Скала, која је срушена. Позориште је свечано отворено 3. августа 1778. првом изведеном опером Europa riconosciuta Антонија Салијерија.

Скала је убрзо постала место окупљања племства и богате буржоазије. У традицији тог времена, партер (главни под) није имао столице, а публика је стојећи гледала представе. Оркестар је био у пуном погледу, јер "оркестарска рупа" још није била изграђена. Као и већина позоришта у то време, Скала је била и казино, са коцкарима у фоајеу.

Првобитно је била осветљена са 84 уљане лампе на сцени и још хиљаду у остатку зграде. Касније су уљане лампе замењене гасним, а 1883. године и електричним светлом.

Обнова након рата (1943—1946) мини|лево|300п|Обновљена унутрашњост позоришта Зграда је тешко оштећена у бомбардовању Милана 1943. током Другог светског рата. Обновљена је и поново отворена 11. маја 1946. године, незаборавним концертом којим је дириговао Артуро Тосканини, уз соло наступ сопрана Ренате Тебалди.

Однос са Вердијем Миланска скала је имала посебан однос са композитором Ђузепеом Вердијем. Међутим, Верди годинама није дозвољавао да се његова дела овде изводе, јер је сматрао да је оркестар "кварио" (corrupted) његову музику. Овај сукоб је настао око продукције његове опере Јованка Орлеанка 1845. Ипак, композитор је касније, 1874, лично дириговао извођење свог Реквијема у Скали. Године 1886. објавио је да ће Скала бити домаћин премијере његове претпоследње опере, Отело, а ту је одржана и премијера његове последње опере, Фалстаф.

Оснивање Филхармоније (1982) Године 1982, основана је Филхармонија Скале () како би се развио симфонијски репертоар као додатак оперској традицији.

Реконструкција (2002—2004) мини|300п|Спољашњост Скале 2005. након обнове Позориште је прошло кроз велику реконструкцију од почетка 2002. до краја 2004. Оперска компанија је привремено пресељена у нови Teatro degli Arcimboldi. Реновирање, које је пројектовао архитекта Марио Бота, показало се контроверзним, јер су се конзерватори плашили губитка историјских детаља.

Међутим, управа је била задовољна побољшањима структуре и квалитета звука, који је побољшан уклањањем тешких црвених тепиха из сале. Сцена је у потпуности поново изграђена, а повећани backstage омогућава складиштење више сценографија. Седишта сада укључују мониторе за електронски либрето систем.

Позориште је поново отворено 7. децембра 2004. истом опером којом је и отворено 1778. – Europa riconosciuta Антонија Салијерија, којом је дириговао Рикардо Мути.

Новија историја (2005—данас) Карло Фонтана, генерални директор од 1990, отпуштен је у фебруару 2005. због сукоба са музичким директором Рикардом Мутијем. Ово је изазвало штрајкове особља. Мути је убрзо дао оставку, наводећи "непријатељство" особља.

У мају 2005. Стефан Лиснер је именован за генералног директора, поставши први не-Италијан на тој функцији. Године 2007. Данијел Баренбојм је именован за Maestro Scaligero (главног гостујућег диригента), а од 2011. је постао музички директор. Рикардо Шајли је именован за новог музичког директора 2015.

Музички директори / Главни диригенти

Антонио Карлос Гомес (1836–1896) Франко Фачо (1871–1889) Артуро Тосканини (1898–1903) Клеофонте Кампанини (1903–1905) Леополдо Муњоне (1905–1906) Артуро Тосканини (1906–1907) Едоардо Витале (1907–1910) Тулио Серафин (1910–1914) Ђино Маринуци (1914–1917) Тулио Серафин (1917–1918) (Скала затворена 1918–1920) Артуро Тосканини (1921–1929) Виктор де Сабата (1929–1953) Карло Марија Ђулини (1953–1956) Гвидо Кантели (1956)Кантели је погинуо у авионској несрећи недељу дана након именовања. Антонино Вото (1956–1965) Ђанандреа Гавацени (1965–1968) Клаудио Абадо (1968–1986) Рикардо Мути (1986–2005) (Позиција упражњена 2005–2007) Данијел Баренбојм (2007–2014) Рикардо Шајли (2015–данас) Мјунг-Вун Чунг (именован, од 2027)

Значајне премијере

1778: Europa riconosciuta - Антонио Салијери 1794: Demofoonte - Маркос Португал 1800: Idante, ovvero I sacrifici d'Ecate - Маркос Португал 1812: La pietra del paragone - Ђоакино Росини 1813: Аурелијан у Палмири - Ђоакино Росини 1814: Турчин у Италији - Ђоакино Росини 1820: Маргарита Анжујска - Ђакомо Мејербер 1827: Il pirata - Винченцо Белини 1829: La straniera - Винченцо Белини 1831: Норма - Винченцо Белини 1833: Лукреција Борџија - Гаетано Доницети 1835: Марија Стјуарт - Гаетано Доницети 1839: Оберто - Ђузепе Верди 1840: Један дан власти - Ђузепе Верди 1842: Набуко - Ђузепе Верди 1843: Ломбардијци - Ђузепе Верди 1845: Јованка Орлеанка - Ђузепе Верди 1868: Мефисто - Ариго Боито 1870: Il Guarany - Антонио Карлос Гомес 1876: Ђоконда - Амилкаре Понкијели 1885: Марион Делорм - Амилкаре Понкијели 1887: Отело - Ђузепе Верди 1889: Едгар - Ђакомо Пучини 1892: La Wally - Алфредо Каталани 1893: Фалстаф - Ђузепе Верди 1904: Мадам Батерфлај - Ђакомо Пучини 1924: Нерон - Ариго Боито 1926: Турандот - Ђакомо Пучини 1957: Дијалози кармелићанки - Франсис Пуланк 1981: Donnerstag aus Licht - Карлхајнц Штокхаузен 1984: Samstag aus Licht - Карлхајнц Штокхаузен 1988: Montag aus Licht - Карлхајнц Штокхаузен 2007: Тенеке - Фабио Ваки 2011: Quartett - Лука Франческони 2025: Il nome della rosa - Франческо Филидеи

Референце

Литература

Спољашње везе

Званични веб-сајт Академије Театра Ла Скала Виртуелна тура унутрашњости

КаTegorija:Музика у Милану Категорија:Грађевине завршене 1778. Категорија:Неокласична архитектура у Милану Категорија:Историја опере Категорија:Оперске куће у Италији Категорија:Позоришта завршена 1778. Категорија:Позоришта у Милану Категорија:Туристичке атракције у Милану Категорија:Зграде Ђузепеа Пјермаринија Категорија:Настало 1778. Категорија:Обновљене зграде и структуре у Италији