мини|Токугава Ијејасу Едо период ( — едо џидај), познат такође као и Токугава период, је део јапанске историје који тече од 1603. до 1868. године. Овај период означава владавину града Едо или владавину Токугава шогуната, који је успостављен 1603. године од стране Токугава Ијејасуа.
Владавина шогуна и даимјоа За време овог режима, променили су се 15 шогуна (војних владара). Јапан је од 1185. године усвојио војни режим, нешто слично милитаризму у Другом светском рату. Први шогун Едо периода био је Токугава Ијејасу, који је владао од 1603. до 1605. године, а живео до 1616. Последњи владар ове династије био је Токугава Јошинобу, који је био зван Кеики. Владао је од 1867. до 1868.
Токугава Ијејасу, први владар Едо периода, је у бици код Секигахаре потукао је Ишида војску, која је подржавала Тојотоми Хидејорија, првог генерала који је ујединио Јапан. Ова битка се одиграла 16. октобра 1600. године или по јапанском календару, на петнаести дан деветог месеца петнаесте године од Кеићо ере (Кеићо 15, 9. месец, 15. дан).
Наиме, Токугава Ијејасу је био владар источног Јапана, док је Тојотоми Хидејори био владар западног Јапана. Победивши његову војску, Ијејасу је постао владар целог Јапана и започео дугачку владавину за своју династију.
Ипак, Хидејори није био погубљен већ се венчао Ијејасуовом унуком како би доказао своју покорност Ијејасуу и остао да живи у Осаки, граду врло близу Еда. Ијејасу је и даље стрепео од Хидејорија, јер су и даље постојали људи који су подржавали Западну војску и Хидејорија. 1614. године Ијејасу је покушао да изврши атентат на Хидејорија, али тај напад није био успешан. Ипак, априла 1615. Ијејасу је добио дојаву да Хидејори скупља још већу војску него у бици код Секигахаре. У јуну 1615, две војске су се поново суочиле и Хидејоријева војска је изгубила. Вративши се у Осаку, Хидејори је извршио сепуку или обред који је познатији под називом харакири, традиционални јапански обред расецања стомака. Овај обред се сматрао часним умирањем када су све шансе изгубљене. За Јапанце тог времена, боље је било извршити харакири него пасти у руке непријатеља.
Одмах после победе, богати Ијејасу је пребацио своје седиште у град Едо, стратешки намештен град који ће касније постати данашњи Токио.
мини|лево|200п|Токугава ХидетадаКада је учврстио своју базу, и видно ојачао, Ијејасу је поставио свог сина Хидетаду на престо и повукао се са власти, и постао војни заповедник. Иако је Ијејасу сишао са власти и постао војни заповедник, вршио је свој утицај из сенке све до смрти 1616. године.
Од ове тачке Токугава режим је донео Јапану стабилност наредних 250 година. Због овога је Едо период један од најзначајнијих епиха у Јапану, због чињенице да је земља више од два века уживала у миру, без ратова како изнутра тако и споља. Јапан је у овом периоду доживео велике културне, економске, друштвене и политичке промене. Политички систем се развио у оно што политичари називају бакухан (систем шогуната и области у буквалном преводу) или скраћено бакуфу.
У бакухану политика је спровођена кроз две врсте политичких субјеката. Један је био сам шогун, као институција шогунове власти, а други су биле саме области (хан) које су се налазиле под феудалним господарима. Ови локални феудални господари, који су се такође називали и војним господарима звали су се даимјо од јапанске речи „даи“ што значи „велики“ и „мјо“ (скраћени облик од „мјооден“) што значи „приватна земља“. Ијејасу је за време свог живота организовао око 200 даимјоа и њихових територија. Такође их је разврстао према томе колико су блиски двору и Токугава породици.
Поделио их је у три категорије. Шинпан су били даимјои који су у родбинским односима са Токугава фамилијом, фудаи, даимјоi који су били Токугава вазали и који су само помагали у биткама, и на крају тозама даимјоi, који нису били уједињени са Токугавама пре битке, али нису се бунили против њих и придружили су се Токугава шогунату после битке код Секигахаре. Око 1800. године, у Јапану је било око 170 даимјоа.
Шинпан даимјо су чинили двадесет три даимјо породице које су се налазиле на границама са Токугава поседима. Они су имали част да добијају највеће титуле на двору, били су у сродству са Токугава породицом.
Фудаи или наследни вазали, којима су дате земље близу Токугава поседа и они су водили доста главних послова на двору. Било је 145 породица фудаи даимјоа.
Деведесет седам области су припали групи која се називала тозама. Тозома су били лоцирани највише на ивици јапанског архипелага. Само име им говори да су спољни владари. Тозоме нису уживала велико поверење од стране шогуна, због тога су искључени из централне владе.
мини|Данашња царска породица. Слева надесно: принцеза Масако, принц Нарухито, цар Акихито, царица Мичико, принц Акишино (или Фумихито), принцеза КикоСве време за време Токугава периода постоји цар, који има врховну власт, али нису се мешали у политику од Камакура периода (1185—1333) у коме је влада постала војна, на челу са шогунима, и та влада је одлучивала о свему. Шогуни су владали Јапаном, све до Меиџи обнове (1868—1889) када се царска власт враћа на престо.
Администрација Јапана је у Камакура периоду дала задатак шогунима да воде власт, док је цар пребивао у Кјоту. Цареви су се смењивали, и једино цар је могао да има власт над шогунима. Већину времена су уживали на својим дворовима, потпуно независни од света. Тек су се у Едо периоду побунили и збацили шогуне са власти. Овакав сличан случај имамо и данас, када је најновијим Уставом Јапана цар проглашен „симболом државе и уједињења са народом“ а јапанска Влада има власт.
Токугава није успоставила власт само у Јапану, већ су имали огромну власт над царем, судом, свим даимјоима и над религијом. Цар је био држан као главни извор политичке санкције за шогуне, који су били царски владари. Једино тако је шогуну могуће рећи „вето“. Токугава је помогао царској породици да постигне стару славу тако што је подизао палате и давао им нове земље. Да би обезбедио блиску везу са царском породицом, Хидетада је венчао своју ћерку, Ијејасуову унуку, за члана царске породице 1619. Токугава шогун, као најмоћнија личност овог војног режима, нагледао је локалне господаре и верске храмове, утврђивао војну и финансијску политику, и тако је држао целокупну територију земље под својом влашћу. У надлежности шогуна је било спровођење мера спољне политике као што су преговори са другим земљама, забрана хришћанства, контрола спољне трговине и ограничавање одласка Јапанаца у иностранство. Његово најзначајније право састојало се у томе што је био врховни власник целокупне територије.
Уведен је закон да би се организовали даимјои. Ови закони су обухватали приватне уговоре, бракове, одећу, тип оружја и број трупа који су дозвољени. Забрањивали су прављење бродова за дуга путовања преко океана, изгнали су хришћанство и тражили су да се бакухан закони и државно уређење сматрају националним законима. Даимјои нису плаћали порез за време овог периода, али су имали обавезу према војсци и према изградњи објеката као што су замкови, путеви, мостови и палате и били су обавезни да сваке године долазе у град Едо са својим породицама на састанке и да искажу шогуну своје поштовање. Породице неких даимјоа су морале да бораве у граду Едо, а ти даимјои су једну годину били у Еду, а другу у својој области којом су господарили. То су најчешће били тозома даимјои, који нису уживали поверење шогуна.
Од отворености до затварања мини|Даимјо посећује цара - јапанска сликаПочетак Едо периода се поклапа са последњом деценијом трговине са Европљанима за време које је утицај Европљана јачао, на економској и религијској области.
Ренесансни Европљани су веома поштовали далеку земљу Јапан. Јапан је сматран за веома богату земљу пуну драгоцених метала. Такође је сматран и за софистицирано феудално друштво са високом културом и са јаком пре-индустријском технологијом. Био је више насељен и урбанизован од било које Западне земље. У XVI веку, Јапан је имао 26 милиона становника док је у Француској било само 16 милиона, а у Енглеској 4,5 милиона. Ранији Европљани су били такође запањени квалитетом Јапанског умећа са металима, нарочито гвожђем. Један цитат из путописа једног европског трговца то ће најбоље описати:
Они никад не дирају храну рукама, већ користе два мала штапића које држе са три прста. Дувају нос у мекане свилене папире величине руке, које никад не користе двапут, и када их баце на земљу после употребе, били су очарани да виде како наши људи трче да покупе папир који је био тако мекан. Њихови мачеви секу тако добро да могу исећи папир само дувајући у њега док је постављен на сечиво мача.
Били су толико очарани да су за јако кратко време имали велике трговинске уговоре са овом далеком земљом. Трговином су доносили западњачку културу, религију, схватања и тако је настао „хришћански проблем“.
мини|200п|десно|Јапанско представљање Исуса„Хришћански проблем“ је био, заправо, проблем контролисања даимјоа који су прихватили хришћанство и контролисања трговине са Европом. Ијејасу је у почетку чак охрабривао трговину са странцима, али је увек био сумњичав. Није им веровао. Сматрао је да кваре становништво. Покушао је, безуспешно да пребаци главну трговинску луку у Едо, али је увидео да је то немогуће јер су странци преферирали луке у Кјушуу које су биле приступачније. То га је навело да покрене санкције. До 1612, присталице шогуна и становници Токугава земаља, су морали да одбаце хришћанство. Ову санкцију је расписао шогун Ијеајасу лично. Још санкција је дошло у 1616, које су се састојале у забрањивању трговине са странцима у Нагасакију и Хираду, острву на северозападу од Кјушуа. 1622. године је погубљено 120 мисионара из Европе, 1624. јапанска влада је искључила Шпанце из трговине, 1629. и осталих хиљаду хришћана. На крају, сами врхунац ових санкција је био едикт о затварању државе 1635. Овај едикт је забрањивао Јапанцима да путују изван Јапана, и ако је неко отишао, није му било дозвољено да се врати. Ово „закључавање државе“ се називало сакоку (鎖国), што у буквалном преводу значи „држава у ланцима“. Ово закључавање је трајало све до 1853. године када је дошао Метју Пери.
Јапан је трговао у ово време преко четири „капије“. Преко луке Мацумае у Хокаиду, који се тада звао Езо. Езо је тада био скоро независна држава. Они су трговали са Аину људима. Самим тим што је био независна држава није био обавезан да поштује бакухан систем. Клан Со, који је био контролисан од стране даимјоа од Цушиме имали су трговинске односе са корејском династијом Јосеон. Холанђанима је било дозвољено да тргују преко Нагасакија, заједно са Кинезима и то само преко луке Деђима. Кинези су такође трговали и са Рјукју острвима, који се налазе на југу јапанског архипелага. Рјукју је тада такође био независна држава, иако јапанског порекла.
Токугава шогунат је сматрао католичке хришћане као веома велики фактор дестабилизације Јапана. Ово је довело до прогона католика. Побуна код Шимабаре је избила 1637. године. У овој побуни су се незадовољни католички самураји и сељаци побунили против бакухан система и Едо је затражио од холандских бродова да бомбардују упориште побуне. Ово је означило крај хришћанског покрета, иако су неки католици преживљавали тако што су гајили веру илегално. Називали су се Какуре Киришитан. Киришитан је јапанска реч за хришћане, потиче из португалског, јер су они први дошли на јапанско тло.
До 1650, хришћанство је било скоро истребљено, и спољна политика, економски и религијски утицај су постали јако ограничени. Само су Кина, Холандија, Кореја, и за кратак период, Енглези уживали право да посећују Јапан за време Едо периода, али само за комерцијалне сврхе. Остали Европљани који би се искрцали на јапанско тло били би погубљени.
Друштво у бакухан систему