Епископија струмичка је епархија Православне охридске архиепископије под јурисдикцијом Српске православне цркве. Архијереј администратор је епископ Давид (Нинов).Православна охридска архиепископија: Епископија струмичка, Приступљено 13. 5. 2019.
Историја мини|270п|Охридски архиепископ Константин Кавасила из средине 13. века, који је претходно био струмички епископ
Све до 2002. године, ово подручје се у оквиру епархијског устројства СПЦ сматрало делом упражњене Злетовско-струмичке епархије, чијим је администраторима још од избијања црквеног раскола (1967) било забрањивано (од стране држвних власти тадашње СР Македоније, односно БЈРМ) да обављају своју службу на том простору, на коме је тадашња расколничка Македонска православна црква у међувремену основала своју Струмичку епископију.
Непоседно након склапања Нишког споразума, СПЦ је током 2002. године донела неколико одлука о преуређењу јерархијских односа у циљу организовања аутономне Охридске архиепископије, у чијем саставу би се налазила и нова канонска Струмичка епископија. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ од 23. септембра 2002. године, тадашњи велешко-повардарски владика Јован (Вранишкоски) постављен је за патријаршијског егзарха над свим епархијама СПЦ на подручју тадашње БЈРМ, укључујући и Струмичку епископију.ПОА: Одлука од Соборот на Српската Православна Црква за поставување на Митрополитот Јован за Егзарх на Патријархот српски за сите епархии на Православната Охридска Архиепископија
Срварање канонске Струмичке епископије потврђено је 24. маја 2005. године када је Свети архијерејски сабор СПЦ усвојио Томос о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије, у коме је у склопу аутономне ПОА била назначена и ова епископија, а потом је 2008. године за администратора Струмичке епископије постављен титуларни епископ стобијски Давид (Нинов).ПОА: Биографија на Eпископот стобиски и Mестобљустител струмички г. Давид
У периоду од 2002. до 2022. године, Епископија струмичка је била једина канонска наследница древне православне епархије са средиштем у Струмици, која је постојала као посебна епархија све до 1920. године када је након прикључења Српској православној цркви ушла у састав нове Злетовско-струмичке епархије.
Питање о опстанку Струмичке епископије и целе ПОА покренуто је у пролеће 2022. године, након измирења између СПЦ и МПЦ. Услед велике сложености тог питања, које није могло бити решено одмах, архијереји ПОА нису присуствовали објављивању патријарховог томоса о аутокефалности МПЦ, који је био уручен 5. јуна у Београду. Решавање тих комплексних питања изнова је покренуто у пролеће 2023. године, када је постигнут коначни споразум о интеграцији ПОА са МПЦ, што је подразумевало и фактички престанак постојања ПОА и свих њених епископија.
Старија историја мини|250п|Представка народних првака из 1880. године, упућена струмичком митрополиту Агатангелу (1875-1887) мини|250п|Стари Вељушки манастир почетком 20. века, задужбина струмичког епископа Манојла из 1080. године, данас под управом расколничке "Македонске православне цркве" мини|250п|Струмички митрополит Григорије (1902-1908) мини|250п|Струмички митрополит Арсеније (1910-1913) мини|250п|Српски патријарх Варнава Росић, који је раније, од 1913. до 1920. управљао деловима Струмичке епархије под српском влашћу мини|250п|д|Област око Струмице, која је 1919. године припала Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца
Струмичка епархија је једна од најстаријих епархија Охридске архиепископије, којој је припадала у дугом временском раздобљу од 1018. до 1767. године. Струмица је 1334. године, за време владавине српског краља Стефана Душана потпала под српску власт и остала је у саставу српских средњовековних држава све до турског освајања 1395. године. Након пропасти Охридске архиепископије (1767), Струмичка епархија је потпала под управу Цариградске патријаршије, у чијој се надлежности налазила званично све до 1920. године.
Међутим, већ током 1912. и 1913. године услед ратних збивања, последњи грчки митрополит је напустио Струмицу, која је 1913. године припала Бугарској заједно са већим делом епархије, док је мањи део припао Краљевини Србији. Тај део Струмичке епархије прикључен је областима које су стављене под привремену управу епископа Варнаве Росића. Тек након Првог светског рата, и сама Струмица је 1919. године припала Краљевини СХС. Ускоро потом окончани су и преговори са Цариградском патријаршијом, тако да је ово подручје 1920. гоине званично ушло у састав Српске православне цркве и тада је прикључено новоствореној Злетовско-струмичкој епархији.
Струмички епископи и митрополити
Под управом Охридске архиепископије (1018-1767)
+ Име Године Манојло око 1080-1086 Климент око 1152 Константин Кавасила прва половина 13. века Данило око 1376 Јоаким око 1532 Ананије I око 1565 Теодул в 1578/79 Висарион пре 1661 Симеон око 1668 Јефтимије око 1671 Максим око 1676 Митрофан око 1683-1688 Никодим око 1688 Леонтије око 1695-1706 Никифор око 1714-1718 Калиник 1718-1746 Теодосије 1746-1752 Теофан 1752-1756 Серафим 1759-1764 Ананије II 1764-1789
Под управом Цариградске патријаршије (1767-1920) (Στρωμνίτσης)
+ Име Године Филотеј око 1800 Григорије 1818-1830 Константије 1830-1846 Антим 1846-1853 Неофит 1853-1861 Јеротеј 1861-1875 Агатангел 1875-1887 Калиник 1887-1892 Јован 1892-1899 Панарет 1899-1900 Софроније I 1900-1901 Софроније II 1901-1902 Григорије 1902-1908 Герман 1908-1910 Арсеније 1910-1913
Види још Православна охридска архиепископија Давид Нинов Злетовско-струмичка епархија
Референце
Литература
Иван Снегаров, Охридската патриаршия (Нейният произход, граници и епархии), София 1919. Иван Снегаров, История на Охридската архиепископия. Том 1. От основаването й до завладяването на Балканския полуостров от турците, София 1924. (Дигитална верзија). Иван Снегаров, История на Охридската архиепископия – патриаршия. От падането й под турците до нейното унищожение (1394-1767), София 1932. Радослав Грујић, Струмичка епархија, у: Народна енциклопедија, књ. 4, стр. 484-485.
Спољашње везе Званична страница Православне охридске архиепископије: Струмичка епископија
Категорија:Епархије Српске православне цркве Категорија:Православна охридска архиепископија