мини|десно|Пергамска краљевина око 200. п. н. е. Пергамска краљевина је била хеленистичка држава коју је основао краљ Атал I у 3. веку п. н. е. Краљевство се постепено ширило и достигло свој врхунац 188. п. н. е. после Апамејског мира. Године 133. п. н. е. краљ Атал III је завештао своје краљевство Римској републици.

Референце За историју Пергамске краљевине и за њену династију Аталида, постоји мали број добрих наративних извора. Разлог оскудности извора јесте тај да, и поред тога што је Пергамска краљевина играла значајну улогу старом медитеранском свету, ипак је била у сенци доста моћнијих и јачих држава. На самом почетку њене историје као самосталне државе постојала су јаче краљевине Селеукидског царства и Египта, а већ се полако почела успињати и Римска република. Наравно, и сама династија Аталида је била у сенци моћнијих и јачих династија Селеукида и Птолемејида. Према томе стари историчари су пишући о овим већим и јачим државама, пре свега о Риму, дотакли су се у својим делима и Пергама и његових владара јер би једна светска историја (Полибије), или какав опис региона (Страбон), тога времена, био немогућ без спомињања Пергама и његових владара, који су активно учествовали у политичким и културним приликама тога доба. Овај већ споменути недостатак извора, свакако представља проблем модерним историчарима, у расветљавању улоге и значаја старог Пергама.

Једини повећи историјски текст, који говори о Пергаму и Аталидима, додуше углавном успутно спомињући их, настао је из пера мање-више савременика Пергамске краљевине, грчког историчара Полибија. У Полибијевој „Општој историји“ тј. оно што је од ње сачувано, спомињања Пергама и Аталида су углавном епизодична, кроз неки догађај значајан за Римску републику, нпр. Македонске ратове (215-168), у којима су Аталиди били одани римски савезници. Можда и највише података од свих Аталида, Полибије пружа о Аталу I (241-197). Полибије је забележио да је краљ Атал живео 72 године, од тога на власти провео 44, извојевао значајну победу над Галатима, и на крају констатује да је умро на најлепшем послу у борби за хеленску слободу. И поред свега до сада наведеног, и фрагментарности и епизодичности Полибијевог дела, када је у питању Пергам и Аталидска династија, он ипак остаје као најзначајнији извор за један период пергамске историје.

Важне елементе у расветљавњу улоге Пергама и Аталида, даје нам у свом делу „Географија“ грчки географ Страбон. Пре свега његово се дело бави описом три континента, Европе, Азије и Африке, а у делу о којем говори о западној Малој Азији, он оставља нека прецизна сазнања о Аталидима, посебно о оснивачу ове династије Филетеру. На пример он за град Тиеум каже да није вредан помена, осим што је у њему рођен Филетер за кога каже да је и оснивач Аталидске династије.

Свакако значајне историјске изворе представљају и римски историчар Тит Ливије и грчки путописац и географ Паусанија. Овде је потребно нешто рећи и о епиграфским изворима који су знатно бројнији од наративних. Пергам је био развијен град хеленистичког периода и имао је бројне величанствене споменике античке културе. У Пергаму су се налазили Пергамски Акропољ, храм богиње Атене, Пергамска библиотека и многи други културни споменици. У њима су сачувани многи натписи који представљају сведочанство о пергамској култури, животу и историји.

Територија и уређење

Пергам је стари грчки град који се налазио у Мизији, у северозападној Анадолији, удаљен 25 km источно од Егејског мора, а свакако је господарио целом долином реке Каик у Мизији. Због овог свог изванредног географског положаја Пергам је играо веома важну улогу током хеленистичког периода. Пергам ће се временом територијално проширити и под династијом Аталида постати један од центара политичке, трговачке, и културне моћи хеленистичког истока.

Територија на којој се налазила и развијала Пергамска краљевина, због свог веома значајног стратешког положаја на месту где се додирују Азија и Европа, имала је буран историјски развој и била поприште бројних сеоба и освајања. Анадолијом су кроз историју владали Хетити, па се ту касније налазило Фригијско краљевство. Ово подручје било је и под влашћу, у једном периоду, веома јаког Лидијског краљевства до његовог последњег владара Креза.

У 6. веку п. н. е. персијска династија Ахеменида је завладала овим подручјем да би га Александар Велики покорио 334 године п. н. е. У Пергаму су од тада владали грчки тирани који су Персијском царству док је постојало плаћали данак. Након пропасти Персијског царства, Александар Велики ће завладати овим подручјем, а после његове смрти освојиће га његов генерал Лизимах, који ће ту сместити и своју ратну касу са доста блага. Филетер коме је Лизимах одраније поверио чување тврђаве и блага у Пергаму, искористиће Лизимахову смрт да се прогласи независним и да приграби његово благо. Од те 281. п. н. е. Пергам се може сматрати самосталним (не и потпуно независним), а Филетер оснивачем династије Аталида, која ће Пергамом владати непрекидно од 281-133 године. Аталиди су од Пергама направили чврсту државу монархистичког облика, са својом неограниченом влашћу. Прва два владара, с обзиром да нису имали синове су усвојили своје рођаке. Атала I, наследиће његов најстарији син Еумен II, али Еумена II, због малолетности Атала III, сина Еумена II, наследиће његов брат Атал II. Што се тиче наследства Полибије поводом смрти краља Атала I каже „што је најважније оставио је четворицу одраслих синова и тако добро уредио питање наследства, да је деци његове деце власт предата без икаквих борби“.

Пергам је свакако имао проблема због свог географског положаја па је тако често морао да се брани са истока од експанзије Селеукида, а у другом веку п. н. е. са запада се све више осећао утицај ојачале Римске републике. То је и био разлог што ће последњи пергамски краљ Атал III целокупну територију своје државе завештати Римској републици. У каснијим вековима после слабљења моћи Римског царства ова територија, је претрпела инвазије контингената разних војски и народа да би од 15. века дошла под контролу Османског царства. Од 1923. године ова територија поклапа се са историјом модерне Турске, а некадашњи град Пергам, данас је Бергам североисточно од Измира.

Почеци стварања самосталне државе

Историја и успон Пергамске краљевине везују се за период хеленизма и настанак хеленистичких држава, након смрти Александра Великог. Иако није спадао у први ред хеленистичких држава Пергам је у хеленистичком периоду играо веома битну улогу у западном Средоземљу, под династијом Аталида која је од Пергама поред важног центра политичке, начинила центром пре свега културне моћи. Наравно, захваљујући свом географском положају Пергам се временом развио и у економско-трговачком смислу.

Постанак и развој Пергамске краљевине, је уско повезан са ратовима који су вођени међу дијадосима (реч дијадох на грчком има значење наследник) дословно наследницима Александра Великог, али не и фактички, јер су њихове намере биле дезинтегративне, без икаквих озбиљних намера да очувају огромно царство. У том смислу почело је дељење државне територије Александровог царства међу дијадосима, што је фактички означило и почетак распада царства. Један део Александрове државе са центром у Египту добио је Птолемеј, Селеук је у почетку без већег значаја остао у Вавилону, Кратер и Антипатер су најпре заједнички владали Македонијом. Ту ће се касније развити велике хеленистичке државе, које ће бити центри ширења хеленистичког утицаја и културе.

Међутим, за ову тему највећи значај, свакако има развој и ширење оног дела територије који је добио још један међу дијадосима, Александров генерал Лизимах. Лизимах је након Александрове смрти добио на управу Тракију, али ће његов утицај међу дијадосима временом расти, а раст утицаја пратиће и повећање територије под његовом управом. Током борби дијадоха против Антигона Једнооког, Лизимах ће заузети Пергам и претворити га у своју базу, а његову одбрану поверити једном свом официру по имену Филетер. У Пергаму је била смештена и ратна каса генерала Лизимаха, и његово нагомилано благо, које је по сведочењу Страбона износило девет стотина талената у сребру. У каснијем периоду Лизимаху ће се наметнути проблеми са ојачалим Селеуком, и њих двојица као најјача два преостала дијадоха, сукобиће се у бици код Корупедије у Малој Азији 281. п. н. е. Лизимах је у овој борби поражен, а до тада верни Лизимахов саборац Филетер постао је након битке код Корупедије, исто тако веран и одан присталица Селеука. Филетер је свакако био способан да процени ситуацију, до битке код Ипса 301. п. н. е., он је подржавао Антигона, после његовог пораза Лизимаха, а после 281. победника код Корупедије Селеука, стајући увек на страну најјачег дијадоха.

Прилика се указала веома брзо јер је већ 281. п. н. е. Селеук страдао од руке египатског принца Птолемеја Керауна. Апијан сведочи како је Филетер тада за „много новца“ откупио Селеуково тело, спалио га и пепео послао Антиоху. После ових догађаја Пергам се може сматрати независном краљевином, а Филетер оснивачем династије Аталида. Међутим, Пергам је у почетку ипак плаћао данак Селеукидима и на тај начин, макар био и номинално под њеном контролом.

Филетер ће владати Пергамом непрекидно од 281. до 263. п. н. е. Филетер је, нарочито након Селеукове смрти, пажљиво учвршћивао аутономију, а захваљујући великом Лизимаховом богаству, које је присвојио након његове смрти, постао је добротвор многих суседних градова и храмова. Такође, помагао је и неке градове у Малој Азији за време инвазије Гала, а за време његове владавине изграђен је и Акропољ на Пергаму. Све ово је као резултат имало повећање Филетерове споствене моћи, а самим тим и утицај Пергама се веома брзо ширио.

Филетер се никада није женио, а с обзиром да је био евнух, што је чињеница коју потврђују и Страбон и каснији пергамски краљ Атал I, није могао имати деце. Он је због тога усвојио свог нећака Еумена, који ће га наследити на месту владара Пергама, након његове смрти 263. године.

Еумен I (263. п. н. е.-241. п. н. е.) је био син Филетеровог брата Еумена и Сатире, ћерке Посејдонија. На престо је ступио као усвојени Филетеров син и одмах му се указала прилика да својој држави издејствује потпуну независност. Наиме после Филетерове смрти, Антиох I Сотер је одлучио да учини крај полунезависном положају Пергама. Њему је сметао брзорастући значај овог града, па је одлучио да га потпуно освоји. Међутим, његови планови претворили су се један велики крах и он је поражен од стране пергамског краља Еумена I близу Сарда 262. п. н. е., а само годину дана касније 261. п. н. е.сам Антиох ће умрети. Након ових догађаја Пергам ће постојати као потпуно независна краљевина.

Еумен I је проширио своје поседе успостављајући гарнизон на северу, проширио се на исток, на североисток до близу извора реке шшЛикусђђ, а на југ до извора реке Каик. Постоји још један битан показатељ, недвосмислене и јасне пергамске независности од времена Еумена I, а то је новац. Наиме, док је у претходним годинама кован новац са ликом Селеука Никатора, Еумен I је исказујући своју независност почео да кује новац са ликом Филетера. После ослобођења од sелеукидске власти, Пергам се за време Еумена I није мешао у сукобе између Птоломеида и Селеукида. У то време су и Гали веома учестало, пљачкали и пустошили регион. Еумену је успевало да од овог девастирајућег елемента, сачува слободу и територију Пергама, највероватније плаћајући им данак. Не зна се поуздано да ли је Еумен имао деце. Можда је имао једног сина који је умро пре њега. Еумен I је због тога усвојио свог рођака Атала, који ће га и наследити на престолу након његове смрти 241 године п. н. е.

Пергам на врхунцу моћи: Атал I и Еумен II