мини|200п|десно|Академик Александар Белић, један од водећих креатора Новосадског договора
Новосадски договор је био лингвистички споразум који је склопљен 10. децембра 1954. године у Новом Саду. У преговорима који су довели до склапања споразума учествовали су истакнути лингвисти из тадашњих југословенских федералних јединица: Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Споразумом су уређена разна питања из области стандардизације заједничког језика, који је према усвојеном лингвонимском решењу био именован као српскохрватски, односно хрватскосрпски. По слову споразума, народни језик Срба, Хрвата и Црногораца означен је као јединствени језик са два равноправна изговора (екавски и ијекавски) и два равноправна писма (ћирилица и латиница), а такође је договорено да ће заједнички језик имати и јединствени правопис. Иако је у првом периоду примењиван у целини, договор је након 1967. године постепено напуштан, али важност је у потпуности изгубио тек након распада Југославије (1990-1992).
Историја мини|200п|десно|Милош Московљевић, један од потписника Новосадског договора
Процес изградње заједничког језичког стандарда на српском и хрватском говорном подручју започет је 1850. године склапањем Бечког књижевног договора. Као основа за заједнички књижевни језик је узет народни говор Босне и Херцеговине, карактеристичан по штокавском наречју и ијекавском изговору.Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић (стр. 320), НОЛИТ, Београд, 1987. Под утицајем таквих идеја, српски и хрватски језички корпуси су реформисани у правцу међусобног приближавања. Већ у том периоду, постављено је и питање статуса чакавског и кајкавског наречја, по чему се хрватски језички корпус разликовао од српског, али та проблематика је потуснута у други план ради снажења тезе о постојању јединственог језика, чија је норма сведена на штокавско наречје.Хрватски и српски један језик? , Приступљено 17. 4. 2013.
десно|мини|200п|Правопис српскохрватског језика (1960)
Након стварања Краљевине СХС (1918), језичка политика је наставила да се развија под све изразитијим утицајем идеологије интегралног југословенства, тако да је већ приликом доношења Видовданског устава (1921) дошло до озваничења ширег "српско-хрватско-словеначког језика" (3. члан Устава: Службени језик Краљевине је српско-хрватско-словеначки). Иако је таква формулација била потпуно ненаучна, знатан део тадашњих лингвиста је из идеолошких или каријеристичких побуда пристао да саучествује у стварању политичког привида о постојању заједничког језика не само Срба и Хрвата, већ и Словенаца, што је правдано постојањем кајкавског наречја као прелазног између штокавског и словеначког.
Распадом прве Југославије у априлу 1941. године и преузимањем власти у Хрватској од стране усташа, дошло је до редефинисања хрватског језика као посебног. Након стварања друге Југославије (1945), званично је призната потпуна посебност словеначког језика, док је питање обједињавања и стандардизације српског и хрватског језичког корпуса постало предмет даљих лингвистичких и политичких анализа и договора. У првом поратном Уставу Србије (1947) службени језик је у члану 115. поменут као српски,Устав Народне Републике Србије (Службени гласник НР Србије, бр. 3/1947) а исте године основан је и Институт за српски језик у Београду. Током наредних година, на подстицај политичких чинилаца, предузети су кораци као формулисању другачије језичке политике.
У циљу за језичког зближавања, српска страна је преко Летописа Матице српске расписала анкету о језичним и правописним питањима и до септембра 1954. године Летопис је објавио одговоре четрдесетак учесника. По окончању анкете, у Новом Саду је од 8. до 10. децембра 1954. године одржан скуп лингвиста из четири југословенске федералне јединице, што је довело до постизања договора о заједничком језику.
Садржај договора На скупу у Новом Саду, учесници су донели следећих десет закључака: Народни језик Срба, Хрвата и ЦрногорацаУ тексту се не помињу Бошњаци, односно Муслимани, јер тада нису били признати као посебна нација. један је језик. Стога је и књижевни језик који се развио на његовој основи око два главна средишта, Београда и Загреба, јединствен, са два изговора, ијекавским и екавским. У називу језика нужно је увек у службеној употреби истаћи оба његова саставна дела (и хрватски и српски). Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су; зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом. Оба изговора, екавски и ијекавски, такође су у свему равноправна. Ради искоришћавања целокупног речничког блага нашег језика неопходно је потребна израда приручног речника савременог српскохрватског књижевног језика. Стога треба поздравити иницијативу Матице српске која је у заједници са Матицом хрватском приступила његовој изради. Питање израде заједничке терминологије такође је проблем који захтева неодложно решење. Потребно је израдити терминологију за све области економског, научног и уопште културног живота. Заједнички језик треба да има и заједнички правопис. Израда тога правописа данас је најбитнија културна и друштвена потреба. Нацрт правописа израдиће споразумно комисија српских и хрватских стручњака. Пре коначног прихватања нацрт ће бити поднет на дискусију удружењима књижевника, новинара, просветних и других јавних радника. Треба одлучно стати на пут постављању вештачких препрека природном и нормалном развитку хрватскосрпског књижевног језика. Треба спречити штетну појаву самовољног »превођења« текстова и поштовати оригиналне текстове писаца. Комисију за израду правописа и терминологије одредиће наша три универзитета (у Београду, Загребу и Сарајеву), две академије (у Загребу и Београду) и Матица српска у Новом Саду и Матица хрватска у Загребу. За израду терминологије потребно је ступити у сарадњу са савезним установама за законодавство и стандардизацију, као и са стручним установама у друштвима. Ове закључке Матица српска ће доставити Савезном извршном већу и извршним већима: НР Србије, НР Хрватске, НР Босне и Херцеговине, НР Црне Горе, универзитетима у Београду, Загребу и Сарајеву, академијама у Загребу и Београду и Матици хрватској у Загребу, те ће их објавити у дневним листовима и часописима.
Резолуцију је потписало 25 писаца и лингвиста (7 из Хрватске, 15 из Србије, 3 из БиХ), међу којима су Иво Андрић, Александар Белић, Мирко Божић, Милош Ђурић, Марин Франичевић, Крешимир Георгијевић, Јосип Хам, Мате Храсте, Људевит Јонке, Јуре Каштелан, Михаило Стевановић и многи други. Њима се потом придружило још 64 културна и научна радника, међу којима и Мирослав Крлежа.
На темељу ових одлука израђен је заједнички правопис који је 1960. Матица хрватска издала ијекавски и латиницом под насловом Правопис хрватскосрпског књижевног језика с правописним речником, а Матица српска екавски и ћирилицом под насловом Правопис српскохрватског књижевног језика са правописним речником.
Новосадски договор је утицао и на уставно нормирање језика, тако да је у Уставу СФРЈ (1963) био назначен српскохрватски, односно хрватскосрпски језик (131. члан), а таква терминологија примењена је и у уставима федералних јединица који су донети током исте 1963. године.
Реакције
мини|200п|Објава Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика (1967)
Неки српски аутори су критиковали овај договор на основу тога што је наводно потискивао ћирилицу у корист латинице.Звати се Вук Караџић , Приступљено 17. 4. 2013.КАКО ЈЕ СИСТЕМАТСКИ УНИШТАВАНО СРПСКО ПИСМО , Приступљено 17. 4. 2013. Слични аргументи о фаворизовању ћирилице и потискивању латинице чули су се и са хрватске стране.
Новосадски договор није био по вољи делу хрватских лингвиста, па чак и неких потписника, који су били незадовољни објављеним речницима и правописима у којима се језик називао хрватскосрпским. Већ 1967. године, деветнаест најистакнутијих културних институција СР Хрватске потписало је Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика којом се дистанцирају од Новосадског договора, уз образложење да се иза њега крије намера да се Хрватима наметне српски књижевни језик.Нови језици: Говорите ли нашили , Приступљено 17. 4. 2013. Потписници су тражили да се уставом гарантује равноправност хрватског, српског, словеначког и македонског језика и да се у званичну употребу врати назив хрватски или српски језик.Причај српскохрватски да те цео свет разуме , Приступљено 17. 4. 2013. Ово је у југословенској јавности проглашено испољавањем „хрватског национализма“. Године 1971, излази популарно названи „Лондонац”, односно Хрватски правопис Стјепана Бабића, Божидара Финке и Милана Могуша, који је у фототипском облику тада објављен у Лондону. У земљи није објављен, делећи тако судбину Хрватскога пролећа.
Прекретница је означена 1972. године, доношењем амандмана бр. 5 на Устав СР Хрватске, по којем је као службени језик у тој федералној јединици био означен "хрватски књижевни језик", који је у контесту етничке припадности говорника био додатно дефинисан као језик "хрватски или српски", а поменути амандман је у целини гласио: "U Socijalističkoj Republici Hrvatskoj u javnoj je upotrebi hrvatski književni jezik - standardni oblik narodnog jezika Hrvata i Srba u Hrvatskoj, koji se naziva hrvatski ili srpski".Amandmani na Ustav Socijalističke Republike Hrvatske (Narodne novine, br. 9/1972) Такво решење је потом задржано и у новом Уставу СР Хрватске из 1974. године (138. члан),Ustav Socijalističke Republike Hrvatske (Narodne novine, br. 8/1974) који је остао на снази све до 1990. године, упркос одлуци Уставног суда СФРЈ од 7. децембра 1988. године о неуставности спорне одредбе о језику у Уставу СР Хрватске. Покушај оживљавања Новосадског договора путем склапања новог Загребачког договора (1986) доживео је неуспех 1989. године, пошто је Сабор СР Хрватске одбио уставни амандман бр. 41 којим су била регулисана кључна језичка питања.
Иако су водећи српски лингвисти у СФРЈ дуго истрајавали у спровођењу кључних начела Новосадског договора, након распада Југославије (1990-1992), Новосадски договор је у целини напуштен.
Неки бошњачки писци, попут Алије Исаковића, такође су критиковали Новосадски договор који каже да је заједнички језик — језик Срба, Хрвата и Црногораца, док Бошњаци-муслимани нису били поменути. Исаковић је подсећао да је Босна и Херцеговина учествовала у изградњи заједничког језика и да је то требало уважити.Варијанте на поправном испиту , Приступљено 17. 4. 2013.
Види још
Бечки књижевни договор Српскохрватски језик Речник САНУ Декларација о заједничком језику
Референце
Литература
Спољашње везе
Снимци изворног документа: прва страница (са заглављем Матице српске) и друга страница (са потписима). Објава садржаја документа (на ћирилици) са придодатим титулама и звањима потписника: Наш језик, књ. 6, св. 3-4 (1954): стр. 87-90.
Категорија:Историја српског језика Категорија:Историја хрватског језика Категорија:Историја српскохрватског језика Категорија:Историја Југославије Категорија:Књижевне норме Категорија:Југославија у 1954. Категорија:Споразуми Категорија:Историја Новог Сада