Епархија за Америку и Канаду или Америчко-канадска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве од 1921. до 2009.

У периоду од 1921. до 1963. била је под јурисдикцијом Српске патријаршије, а затим подијељена на три нове епархије: Средњозападноамеричку, Западноамеричку и Источноамеричку и канадску. Дотадашњи епископ америчко-канадски Дионисије Миливојевић није прихватио подјелу и одвео је Епархију за Америку и Канаду у раскол који је трајао до 1991. када је Новограчаничка митрополија (тзв. Слободна српска православна црква) враћена под јурисдикцију Српске православне цркве.

Историја Оснивање

Срби су се почели досељавати у Сјеверну Америку већ око 1850. године. Досељавали су се из крајева обухваћених Хабзбуршким царством и из Црне Горе, а већина исељеника потицала је са територија западно од ријеке Дрине. Према записима, прва српска православна црквено-школска општина у САД је основана 1893. у Џексону (Калифорнија), а сљедеће године саграђен је и први српски храм, захваљујући ангажовању архимандрита Севастијана (Дабовића). Послије петнаестак година на америчком тлу било је нешто више од двадесет црквено-школских општина са десет свештеника. Први манастир, посвећен Светом Сави, подигнут је 1917. у Либертивилу. У почетку су Срби на богослужења одлазили у бројне руске храмове јер су Руси тада имали своју црквену организацију са архијерејима. На Црквено-народном сабору (1913) донесена је одлука о иступању из организације Руске православне цркве и стављању под управу Српске митрополије у Краљевини Србији. Остварење је услиједило послије обнове Српске патријаршије (1920). Епархија америчко-канадска, са сједиштем у Чикагу, основана је 1921. Организацију је спровео епископ жички Николај Велимировић у својству администратора. Велику помоћ пружио му је Михајло Пупин.Амерички раскол, проф. др Вељко Ђурић Мишина (из књиге „Герман Ђорић: Патријарх у обезбоженом времену“, Београд, 2012, стр. 595—645) , Приступљено 19. 8. 2014.

Епископ Николај је о својим активностима упознао надлежне руске епископе. Био је администратор до 1923. када га је наслиједио патријарх српски Димитрије, који је за свог замјеника поставио архимандрита Мардарија Ускоковића. Епархија америчко-канадска је 1928. добила свој Устав, чији текст је измијењен 1939. (за вријеме епископа Дамаскина Грданичког). Први епископ Америчко-канадске епархије био је Мардарије Ускоковић (1926—1935). Послије администрирања патријарха српског Варнаве и епископа далматинског Иринеја Ђорђевића, за епархијског архијереја је 1940. изабран Дионисије Миливојевић.

Раскол

Након подјеле Америчко-канадске епархије (1963) дошло је до суспендовања епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића који није прихватао одлуке Светог архијерејског сабора о стварању три нове епархије (Средњозападноамеричке, Западноамеричке и Источноамеричке и канадске). Наиме, епископ Дионисије је сазвао Десети Црквено-народни сабор који је одржан од 10. до 14. новембра 1963. године. На њему је одлучено да се не примају никакве одлуке, рјешења, наређења и упутства од стране Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода из Београда док у Југославији влада комунистички режим. Одбачене су све одлуке о суспендовању епископа Дионисија и о подјели Америчко-канадске епархије на три нове. Донесена је одлука да се Епархија америчко-канадска прогласи за слободну и независну и за епископа је изабран архимандрит Иринеј Ковачевић. Затим, марта 1964. године Свети архијерејски сабор Српске православне цркве лишио је чина епископа Дионисија и вратио га у ред световњака под именом Драгољуб Миливојевић.Настанак раскола на северноамеричком континенту, Историја Српске православне цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци, Станимир Спасовић и Србољуб Милетић („Светосавље“, 2. јануар 2010) , Приступљено 17. 8. 2014.

Јединство

Раскол је трајао до 1991. када је дошло до помирења између Српске православне цркве и Слободне српске православне цркве (од тада познате као Новограчаничка митрополија). Призната је ваљаност архијерејске хиротоније епископа Епархије за Америку и Канаду и митрополита Слободне српске православне цркве Иринеја Ковачевића који је од тада постао митрополит новограчанички. Након његове смрти, 2. фебруара 1998, за новог сталног епископа за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке је изабран Лонгин (Крчо), дотадашњи епископ далматински.

Сходно одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве од 21. маја 2009. извршена је арондација тадашњих епархија Српске православне цркве: Средњозападноамеричке, Источноамеричке, Западноамеричке и Канадске Српске православне цркве у САД и Канади, као и Епархије за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке. Тада су конституисане сљедеће епархије: Митрополија либертивилско-чикашка, Епархија новограчаничко-средњозападноамеричка, Епархија источноамеричка, Епархија западноамеричка и Епархија канадска.Одлука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве о арондацији епархија („СПЦ“, 4. јун 2009) , Приступљено 5. 6. 2019.

Овом саборском одлуком су укинуте дотад постојеће епархије: Митрополија средњозападноамеричка и Епархија за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке. Дотадашњи епископ за Америку и Канаду Лонгин (Крчо) постао је епископ новограчаничко-средњозападноамерички.

Епископи Епископи Епархије за Америку и Канаду од 1921. до 2009. године:

ПортретИме и презимеВреме службе 50px Николај Велимировић 1921—1923 (администратор) 50px Патријарх српски Димитрије 1923—1926 (администратор) 50px Мардарије Ускоковић 1926—1935 50px Иринеј Ђорђевић 1935—1938 (администратор) 50px Дамаскин Грданички 1938—1939 50px Дионисије Миливојевић 1939—1964 50px Иринеј Ковачевић 1964—1998 50px Лонгин Крчо 1999—2009

Види још Новограчаничка митрополија Епархија за Америку и Канаду против Миливојевића Српска православна црква у Сјеверној и Јужној Америци Епархија канадска Америчка српска епархија

Референце

Литература

Српска православна црква у Америци и Канади (Каленић, број 4/1985, стр. 6-8) Српска православна епархија америчко-канадска (Каленић, број 5/1985, стр. 8-11)

Категорија:Новограчаничка митрополија