Вавилонија, касније и Вавилонско царство, била је некадашње краљевство у Месопотамији у раздобљу између 1900. п. н. е. или 1800. п. н. е. па до пропасти 539. п. н. е. Налазила се на доњем току река Еуфрат и Тигар, отприлике између данашњег ирачког града Багдада и Персијског залива. Културни центар подручја био је град Вавилон, а током постојања освајали су га и њиме владали владари више разних племена.
Историја
Историја Вавилоније започиње пропашћу сумерске цивилизације која се у то доба састојала од низа градова-држава, без неке снажније средишње власти, а била је обележена сталним борбама за превласт међу владарима. Уз то, били су суочени надирањем семитских народа. С једне стране су пристизали Аморејци, а с друге су их притискали Еламци.
Извори вавилонске цивилизације
мини|десно|250п|Сателитска снимка југа Месопотамије, с утоком Еуфрата и Тигриса у Персијски залив. Колевка сумерске, а потом и вавилонске цивилизације.
Вавилонска је цивилизација била мешавина култура и народа. Око 2000. п. н. е. најјачи печат том подручју давали су Акадијци, Аморејци и Сумерци. Сумерци и Акадијци били су већ дуго овде и у 3. миленијуму п. н. е. створили снажну цивилизацију, обично називану сумерском, чији је Вавилонија била директни баштиник. У то доба били је овде присутно и нешто Аморејаца, но велика миграција њихових племена око 2000. п. н. е. допринела је стварању заједничке, мешане вавилонске цивилизације.
Док су се Сумерци служили језиком који се не може сврстати ни у једну познату лингвистичку групу, Акадијци и Аморејци припадали су семитској језичној групи Око 2000. п. н. е. управо акадски језик, уз снажне аморејске утицаје, постаје снажнији од сумерског, те га сасвим надвладава и постаје темељом вавилонске верзије акадскога. Уз то, у употреби је био и асирски језик. Вавилонци су преузели и сумерски систем клинописа, а вавилонски су писари још дуго били способни читати и писати сумерски, иако није био у широкој употреби На том су се језику или на језику који био снажно њиме обележен писали су се религиозни и научни текстови, док је за трговину, државне послове и свакодневне потребе служио вавилонски акадски и то све до 700. или 600. п. н. е. кад га почиње замењивати арамејски језик, прво као говорни језик, а потом и у службеним списима. Акадски се ипак наставио користити у неким круговима све до 1. века.
Осим језика и писма, вавилонско је друштво и у другим подручјима било снажно под древним сумерским утицајима. То се односи на књижевност, законодавство, религију, друштвеноекономски и политички систем, а најочитије је било на југу Вавилоније, где је било и срце сумерске цивилизације. Право захваљујући наставку сумерске културе у Вавилонији, данас можемо нешто знати о сумерској књижевности и религији.
Рано старовавилонско раздобље (око 2017 — 1793. п. н. е.)
Пад града-државе под именом Ур, у јужној Вавилонији, око 2004. п. н. е. назначио је и крај сумерске цивилизације, док је оснивање аморејске династије у граду Исин, нешто северније од Ура, означио почетак вавилонске. У почетку је оснивач исинске династије, Ишби-Ера био вазал последњег урског владара Иби-Сина, но убрзо се осамосталио. Ово је раздобље обележено већим бројем мањих аморејских држава које су се међусобно сукобљавале, те је често једна од тих државица знала пасти у власт друге. У том су нереду најјачи такмаци били градови-државе Исин и Ларса, па се стога рано старовавилонско раздобље често назива и исин-ларшко доба.
Аморејци
Аморејци су били покретачка снага тога доба. То је име носио низ племена семитске лингвистичке групе, која су крајем 3. миленијума п. н. е. у великом броју пристигла из подручја од Сирије до Арабије. Били су полуномади, презирани од староседелаца Вавилоније због начина живота, али и узрок страха због ратничких вештина. Неки су од њих дошли на миран начин у ово подручје, преузимајући ниже послове, док су други продирали насилно. Поступно су прихватили вавилонску културу, језик и обичаје, па су каснији краљеви аморејских династија чак носили и вавилонска имена.
Исин
Зачетник исинске династије, Ишби-Ера, био је Аморејац из Марија, града на средњем току Еуфрата, а с читавом групом имиграната доселио је у Исин. За своје дуге владавине (око 2017 — 1985. п. н. е.) није само постао самосталним владаром Исина, него је завладао и над Нипуром и Ларсом, па чак и Уром. Притом је преузео и ефикасни управни систем какав је постојао у Уру. Ипак, постојале су и разлике: државни службеници у Исину били су изразито подложни владару. То је видљиво и из њихових имена: „Ишби-Ера-је-живот-земље“, „Ишби-Ера-је-бог-своје-земље“ или „Ишби-Ера-је-мој-бог“.
Након смрти Ишби-Ере започиње раздобље несигурности и сталне борбе с околним градовима-државама. Управо то користи Асирија за свога првог упада у Вавилонију. Упркос томе, културна је делатност у то доба била изузетно снажна. У овоме се раздобљу обнављају и граде храмови, настају књижевна дела, те збирке закона. Уз то, успоставља се обичај да владар издаје уредбе којима исправља друштвене и економске злоупотребе.
Ларса
мини|250п|Темељна плочица храма с натписом Кудур-Мабука и Рим-Сина из Ларсе. Вапненац, око 1820. п. н. е.
И династија из Ларсе такође је била аморејска и установљена отприлике истовремено с исинском, око 2025. п. н. е., али њени владари су, у односу на оне из Исина, били слабији, све док око 1834. п. н. е. власт не преузме Кудур-Мабук. Он и његово племе дотад су били плаћеници Еламаца, но кад је Кудур-Мабук освојио Ларсу, постао је независан. Његова је политика била амбициозна и далекосежна. Чини се да је његов однос према домаћем ларшанском становништву био доста добар. Свога је сина, Варад-Сина, поставио за владара Ларсе (око 1834 — 1823), а он је сам ратовао у околини.
Након Варад-Синове смрти Кудур-Мабук је још био жив, но убрзо је за владара поставио свога другог сина, Рим-Сина, чија је владавина била и најдужа у историје Вавилоније (око 1822 — 1763. п. н. е.). То је раздобље обележено правим процватом Ларсе. Кроз војне походе (између 1822. и 1804. п. н. е.) Рим-Син је освојио готово читаву Вавилонију, осим крајњег севера, а 1804. п. н. е. осваја и Исин, што означава врхунац његова владања. Ова победа је имала толики значај, да је Рим-Син, почевши од ње, датирао све остале догађаје у својој владавини, тако да је у краљевским списима већ за следећу годину писало: „Ово је прва година откако је краљ заузео Исин“. Уз то, то је и први пример у историје да се користи систем календара који зависи о некој ери. У овом случају, то је исинска ера. Ипак, она се након Рим-Синове смрти више није користила.
Крај старовавилонског раздобља
Крај овог раздобља обележен је значајним појавама. Културално, вавилонска је цивилизација прошла кроз године свога обликовања и сада је била спремна за процват. Политички, социјално и привредни, призориште је било још увек у приличном нереду. Будући да се такво стање није могло дуго одржати, све је било спремно за ступање на сцену једног од највећих вавилонских владара - Хамурабија.
Хамурабијево раздобље (око 1792 — 1750. п. н. е.)
мини|250п|Диск с натписом Јахдун-Лима, краља Марија. Terracotta, око 1800. п. н. е.
Врхунац старовавилонског раздобља представљала је без сумње владавина краља Хамурабија који се успео издићи изнад својих такмаца, већ споменутог Рим-Сина из Ларсе, краљеве Марија и Шамши-Адада I.
Мари
Откриће „Архива из Марија“ с око 20.000 плочица исписаних клинописом 30-их година 20. века, било је најзначајнији догађај који је расветлио Хамурабијево доба. Већина докумената из Марија, смештеног око 300 км узводно од Вавилона, писма су и административни текстови из којих можемо упознати служено политичко стање тога доба, испуњено заверама и савезима.
Пре ступања на сцену Хамурабија, Мари је био један од многих самосталних градова-држава у северној Месопотамији и Сирији, а њиме је управљала династија аморејских корена. Међу најјачим владарима Марија био је Јахдун-Лим који је имао под својом власти подручја све до Средоземља, а успео је закључити споразуме с полуномадским племенима дуж Еуфрата, која су иначе била сталан проблем за Мари Ипак град је ускоро пао под власт Шамши-Адада I.
Шамши-Адад I (око 1813 — 1781. п. н. е.)
И Шамши Адад I био је аморејског порекла, а након војних похода сместио се у граду Шубат-Енлил у источној Сирији. На врхунцу своје моћи освојио је град Ашур и читаво подручје Асирије. Након погубљења Јахдун-Лима осваја и Мари, те онде као управитеља поставља свога млађег сина, Јасмах-Адада, док му је старији син, Ишме-Даган, управљао Екалатумом, јужно од Ашура. Тако је Шамши-Адад I, скупа са својим синовима, владао већим делом северне Месопотамије. Но, у то доба у Вавилону преузима власт Хамураби
Хамураби (око 1792 — 1750. п. н. е.)
мини|десно|200п|Стела с натписом који садржи „Хамурабијев законик“.
Хамураби је био шести владар из своје династије у Вавилону, такође аморејског порекла, а град Вавилон био је тек једна од градова-државица. Већ су његови претходници ударили чврсте темеље које је Хамураби знао добро искористити, освајајући друге државе, омогућивши тако почетак златног доба Вавилона. Под његовом се влашћу први пута може говорити о Вавилонији као јединственој политичкој стварности.
Није био само ратник и освајач, већ се обилно користио и могућностима дипломатије, као што је то видљиво и из „Архива из Марија“. Имао је добре односе са Шамши-Ададом I, као и с Рим-Сином којему чак шаље упомоћ своју војску у борби против номада. То се мења након смрти Шамши-Адада, кад се почиње стварати савез Елама и града Ешнуне, док у Марију власт преузима син убијенога Јахдун-Лима, Зимри-Лим. Хамураби помаже Зимри-Лиму, те с њим остаје у добрим односима кроз много година, о чему сведоче бројна писма што су их разменили.
мини|лево|200п|„Хамурабијев законик“, детаљ.
Хамураби се тада окреће према Ларси у рату који ће трајати пет година. На крају Ларса постаје део вавилонске државе, а Хамураби је добио под своју контролу читаву јужну Месопотамију. Након тога креће и против Зимри-Лима и брзо осваја Мари на Еуфрату, а кроз следеће године и Ашур на Тигру, те подручје између та два града. Тако је постао владарем, не само вавилонске низине, него и читавог подручја које ће се касније звати Асирија.
Но, Хамурабијева владавина не сме бити гледана само кроз војна освајања. Његов законик говори и о напорима око устројства ефикасне и државне управе. У записима нађеним у Ларси, налазе се и писма у којима владар одговара на упите својих поданика и решава захтеве у вези права на земљу и сличних проблема. Чини се да је Хамураби био врло доступан сваком поданику који је имао неку жалбу. Колико се из сачуваних докумената може видети, као што је био успешан дипломат и војсковођа, био је и успешан управитељ.
Иако је и даље превладавала сумерска религија, у Хамурабијево доба одређену предност добија бог сунца Шамаш, а очито је и настојање око смањивања економске добити храмова у корист владарева двора. У Хамурабијево доба цвате и књижевност на акадском језику.
Пад Вавилона (око 1750 — 1595. п. н. е.)
Хамурабијев син и наследник Самсу-илуна (око 1749 — 1712. п. н. е.) успео је одржати власт над већином територија што га је наследио, но већ су се тада појавили озбиљни проблеми и борбе за превласт. У томе су предњачили Касити, приморски народ, те Рим-Син II из Ларсе. Управо је то поступно довело до слабљења вавилонске моћи.
Касити се први пут спомињу у документима из раздобља Самсу-илуне, а чини се да су били опасност за Вавилонију кроз читава ова два века. Истовремено, у приморском делу, уз обалу Персијског залива, јачала је снага владара Илиамаиле, који је полако освајао јужна вавилонска подручја. Илиамаила није имао снажних наследници, а владари приморја све су више слабили, док и они, попут Вавилона, нису пали под власт Касита. У Ларси је Рим-Син II, нећак Рим-Сина I, успео придобити независност, но након пет година је побеђен и убијен, те су као једине три силе на том подручју остали Вавилонија, Касити и приморске земље.