Потрага за историјским Исусом

Потрага за историјским Исусом обухвата академске напоре да се утврди које речи и дела, ако их има, можемо приписати Исусу, и да се ти налази употребе за стварање портрета историјског Исуса.. Од 18. века разликују се три научне потраге за историјским Исусом, свака са посебним карактеристикама заснованим на истраживачким критеријумима развијеним током сваке фазе. Ове потраге се разликују од ранијих приступа јер се ослањају на историјски метод за проучавање библијских наратива. Док се текстуална анализа библијских извора одвијала вековима, три потраге су увеле нове методе и технике како би утврдиле њихову валидност.

Ентузијазам показан током прве потраге је опао након критике Алберта Швајцера из 1906. у којој је истакао недостатке у приступима који су се тада користили. Друга потрага је започела 1953. и увела нове технике које су достигле врхунац 1970-их. Осамдесетих година 20. века научници су постепено уводили нове идеје, започињући трећу потрагу коју карактеришу најновија истраживања. Од касних 2000-их расте забринутост због корисности критеријума аутентичности и најављује се опсежнија и истински интердисциплинарна „Следећа потрага”.

Иако постоји широко распрострањена научна сагласност о постојању Исуса и основни консензус о општем току његовог живота, портрети Исуса конструисани током потрага често су се разликовали једни од других и од слике приказане у јеванђељима. Постоје преклапајући атрибути међу портретима и, док се парови научника могу сложити око неких атрибута, исти ти научници се могу разликовати у погледу других. Не постоји јединствен портрет историјског Исуса који задовољава већину научника.Ејми-Џил Левин у књизи „The Historical Jesus in Context” (уредили Ејми-Џил Левин и др.), Princeton University Press 2006 стр. 1: „ниједна појединачна слика Исуса није убедила све, па чак ни већину научника”

Потраге Конвенционално, од 18. века разликујемо три научне потраге за историјским Исусом, свака са посебним карактеристикама и засноване на различитим истраживачким критеријумима, који су често развијани током сваке специфичне фазе. Према Такеру Ферди, до сада је постало „уобичајено мишљење да је традиционална троделна подела потраге за Исусом [...] мањкава”. Троделна терминологија селективно користи литературу, поставља погрешну периодизацију истраживања која не примећује друштвено-културни контекст такозване прве потраге, која је започела критичким преиспитивањем хришћанских порекла пре Рајмаруса, за разлику од онога што је тврдио Алберт Швајцер.

Прва потрага

Животи Исусови thumb|upright=0.6|Књига Алберта Швајцера „Потрага за историјским Исусом” увела је тај термин Како се доба просветитељства завршавало, различити научници у Европи почели су да превазилазе текстуалну анализу и развој јеванђеоских хармонија и почели су да стварају биографије Исуса које се обично називају „Животи Исусови”. Ове биографије су покушавале да примене неке историјске технике на усклађене јеванђеоске извештаје и произвеле су нове прегледе Исусовог живота. Ови покушаји конструисања Исусове биографије постали су познати као прва „потрага за историјским Исусом”, термин који је ефективно сковао Алберт Швајцер у својој књизи, која је првобитно насловљена „Потрага за историјским Исусом: Критичка студија њеног напретка од Рајмаруса до Вредеа”.

До касног 19. века написано је на стотине „Живота Исусових”. Неки од њих су били чисто сензационалистички: нису настали зато што су се појавили нови подаци, већ зато што су неки људи читали и тумачили јеванђеља на нове начине. Ове приче о Исусовом животу често су биле романтизоване, високо психологизоване или су укључивале нове елементе који се нису појављивали ни у једном јеванђељу или другим историјским документима. На пример, Ернест Ренан је искористио инцидент када Исус јаше магарца током свог тријумфалног уласка у Јерусалим да изгради причу у којој је Исус дрводеља био благи пророк који је имао магарца у Галилеји и јахао га путујући између њених различитих градова. by Sean P. Kealy, Edwin Mellen Press )

Марк Пауел наводи да је продукција ових „Живота Исусових” обично била вођена са три елемента: 1. наметањем велике схеме (нпр. Исус као реформатор) која је диктирала тему дела и у складу са којом су јеванђеља тумачена; 2. искључивањем оних делова јеванђеоских извештаја који се нису уклапали у схему; 3. додавањем новог материјала који се није појављивао ни у једном јеванђељу како би се попуниле празнине у причи. Андреас Ј. Кестенбергер је изјавио да су у многим случајевима ове приче приказивале Исуса „попут самих трагалаца”, а не као јеврејску фигуру из првог века.: „Неизбежан резултат прве потраге био је да је Исус више личио на саме трагаоце него на Јеврејина из првог века што је Исус био”

Основна тема коју су користили аутори различитих „Живота Исусових” током прве потраге варирала је. У неким случајевима је имала за циљ да велича хришћанство, у другим да га нападне. Једна од најранијих значајнијих публикација у овој области била је публикација Хермана Рајмаруса (1694–1768) који је приказао Исуса као мање успешну политичку фигуру која је претпостављала да му је судбина да постави Бога за краља Израела. Рајмарус је написао трактат који је одбацивао чуда и оптуживао библијске ауторе за превару, али га није објавио."Reimarus, Hermann Samuel." Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005 Касније је Готхолд Лесинг (1729–1781) постхумно објавио Рајмарусову тезу."Historical Jesus, Quest of the." Cross, F. L., ed. . Барон д'Олбах (1723–1789) који није имао интерес да открије историјског Исуса већ да критикује религију, написао је „Ecce Homo! Or, A Critical Inquiry into the History of Jesus Christ; Being a Rational Analysis of the Gospels” и објавио је анонимно у Амстердаму 1769. године. by Dale C. Allison Jr., Bloomsbury T&T Clark by Martin Fitzpatrick, Peter Jones et al., Routledge Књигу је на енглески превео Џорџ Хјустон и објављена је 1799. и затим 1813. године, због чега је Хјустон (који је признао да је аутор) осуђен за богохуљење на две године затвора. by David Lawton, University of Pennsylvania Press

Потрага за историјским Исусом thumb|left|Ернест Ренан, чија је књига била један од најпопуларнијих „Живота Исусових” 19. века Давид Штраус (1808–1874), са 27 година, утемељио је потрагу за „историјским Исусом” одбацујући све натприродне догађаје као митске разраде. Његово дело из 1835. године, „Живот Исусов”, било је једна од првих и најутицајнијих систематских анализа Исусове животне приче, са циљем да се заснује на непристрасном историјском истраживању. Штраус је посматрао чудесне извештаје о Исусовом животу у јеванђељима као митове који су настали као резултат маште заједнице док је препричавала приче и представљала природне догађаје као чуда. by Michael J. McClymond, Eerdmans Алберт Швајцер је написао у „Потрази за историјским Исусом” (1906; 1910) да су Штраусови аргументи „испунили смртовнице читавом низу објашњења која на први поглед изгледају као да су жива, али то заправо нису”. Додао је да постоје два широка периода академског истраживања у потрази за историјским Исусом, наиме, „период пре Давида Штрауса и период после Давида Штрауса”. Међу делима која су се појавила после Штрауса, књига Ернеста Ренана „Vie de Jesus”, која је комбиновала ученост са сентименталном и романескном психолошком интерпретацијом, била је веома успешна и имала је осам реиздања за три месеца. Ренан је спојио јеванђеоске наративе са сопственим психолошким интерпретацијама, нпр. да је Исус проповедао „слатку теологију љубави” у Галилеји, али се претворио у револуционара када се сусрео са естаблишментом у Јерусалиму.

Јоханес Вајс (1863–1914) и Вилијам Вреде (1859–1906) скренули су пажњу академског света на есхатолошке аспекте Исусовог служења.. by Paul F. M. Zahl, Eerdmans ) И Вајс и Вреде били су страствено антилиберални и њихове презентације су имале за циљ да нагласе необичну природу Исусовог служења и учења. Вреде је писао о теми месијанске тајне у Јеванђељу по Марку и тврдио да је то била метода коју су рани хришћани користили да објасне зашто Исус није тврдио да је Месија. by Kelly R. Iverson, Christopher W., Skinner, Society of Biblical Literature )

Алберт Калтоф (1850–1906), у поглављу „Да ли је постојао историјски Исус?” свог дела из 1904. године, „Како је настало хришћанство. Нови прилози Христос-проблему” (објављено на енглеском 1907. као „Успон хришћанства”) написао је: „Син Божји, Господар света, рођен од девице, и васкрсао после смрти, и син малог грађевинара са револуционарним идејама, два су потпуно различита бића. Ако је један био историјски Исус, други то сигурно није био. Право питање историчности Исуса није само да ли је икада постојао Исус међу бројним претендентима на месијанство у Јудеји, већ да ли треба да признамо историјски карактер овог Исуса у Јеванђељима, и да ли га треба сматрати оснивачем хришћанства.”

Алберт Швајцер (1875–1965), историчар теологије, представио је важан критички преглед историје потраге за Исусовим животом у делу „Потрага за историјским Исусом – од Рајмаруса до Вредеа” (1906, 1. изд.), осуђујући субјективност различитих писаца који су у Исусов лик уносили сопствене склоности. Постоји једно поглавље (Погл. 10) о хипотези два извора Кристијана Хермана Вајсеа и Вилкеовој хипотези Кристијана Готлоба Вилкеа и три поглавља о Давиду Штраусу (Погл. 7, 8 и 9), као и цело поглавље о Бруну Бауеру (Погл. 11). Бруно Бауер (1809–1882) био је први академски теолог који је тврдио да Исус није историјска личност. Међутим, његов рад је био затрт од стране немачке академске заједнице, и остао је изопштеник, све док Алберт Калтоф није спасио његова дела од заборава и нејасноће. Швајцер је високо хвалио Бауеров рани рад, пре његовог каснијег периода и закључка о аисторичности Исуса.

Теорија Христовог мита Директан изазов првој потрази био је „Мит о Христу”, први пут објављен 1909. године од стране Артура Древса, о теорији Христовог мита и порицању постојања историјског Исуса. Древс је, проширујући и објављујући тезу коју је првобитно изнео Бруно Бауер,"Bruno Bauer", by Douglas Moddach, 2009, Stanford Encyclopedia of Philosophy (SEP) стекао међународну славу због међународне контроверзе коју је изазвала његова књига. Године 1912, Ширли Џексон Кејс је приметио да су се у последњој деценији сумње у Исусово постојање јављале на више страна, али нигде тако упорно као у Немачкој где је скептични покрет постао редовна пропаганда: „Његов главни заговорник је Артур Древс, професор филозофије на Техничкој високој школи у Карлсруеу. Од појаве његове књиге 'Christusmythe' 1909. године, тема се одржава пред јавношћу путем дебата одржаваних на разним местима, посебно у неким важним универзитетским центрима као што су Јена, Марбург, Гисен, Лајпциг, Берлин.”

Да би расправљао о Древсовој тези, Швајцер је додао два нова поглавља у другом издању свог дела из 1913. године, „Потрага за историјским Исусом” (, 2. издање, 1913). , 2d ed. 1913, Ch. 22, Погл. 22, (стр. 451–499), „Ново порицање историчности Исуса” () анализира Древсову тезу, плус осам писаца који подржавају Древсову тезу о непостојању Исуса: Џ. М. Робертсона, Питера Јенсена, Анџеја Њемојевског, Кристијана Паула Фурмана, В. Б. Смита, Томаса Витакера, Г. Ј. П. Ј. Боланда, Самуела Лубинског. Тројица од њих фаворизују митско-астрална објашњења. Погл. 23 (стр. 500–560), „Дебата о историчности Исуса” (), даје преглед публикација 40 теолога/научника као одговор Древсу и помиње учеснике јавне дебате из фебруара 1910. године. Већина публикација је критична и негативна. Швајцер наставља своје систематско излагање проблема и потешкоћа у теоријама „оспоритеља” () и „порицатеља” () – холандских радикала, Џ. М. Робертсона, В. Б. Смита и Древса – као и аутентичности Павлових посланица и Павлове историчности.

Сам Швајцер је такође тврдио да су све презентације Исуса из 19. века или минимизирале или занемаривале апокалиптичку поруку Исуса, и развио је сопствену верзију профила Исуса у јеврејском апокалиптичком контексту.

Завршни чин прве потраге