Фудбалска репрезентација Марока () национални је фудбалски тим који представља Мароко на међународним такмичењима и под контролом је Фудбалског савеза Марока.
Мароко се сматра једном од најуспешнијих националних селекција у Африци. Освојили су пет континенталних титула, укључујући 1976. и 2025. годину на Афричком купу нација. Такође су тријумфовали на Првенству афричких нација 2018., 2020. и 2024. године. Мароко се седам пута квалификовао за Светско првенство. Године 1986. ушли су у историју као први афрички тим који је заузео прво место у групи на Светском првенству и пласирао се у нокаут фазу. На Светском првенству 2022. године, Мароко је постао прва афричка и прва арапска репрезентација која је стигла до полуфинала Мундијала. Такође су били тек трећи полуфиналиста Светског првенства ван конфедерација УЕФА (Европа) или Јужна Америка. Године 2025. Мароко је поставио светски рекорд за најдужи победнички низ у међународном фудбалу, остваривши 19 узастопних победа у свим такмичењима.
Мароко је у априлу 1998. године заузимао 10. место на Фифиној ранг-листи. Била је то најбоље рангирана афричка репрезентација три године узастопно, од 1997. до 1999. године, а ту позицију поново заузима од децембра 2022. године. На дан 19. јануара 2026. године, Мароко се налази на 8. месту на свету, што је највиши пласман неке афричке селекције још од Нигерије 1994. године.
Мароко ће постати друга афричка нација, друга земља МЕНА региона и прва држава из Северне Африке која ће угостити Светско првенство у фудбалу, након што је изабран за суорганизатора издања 2030. године заједно са Португалијом и Шпанијом.
Историја Оснивање и ране године мини|Фудбалска репрезентација Марока 1942. године, са Ларбијем Бенбареком.|десно Национални тим Марока основан је 1928. године, а своју прву утакмицу одиграо је 22. децембра те године против Б селекције Француске, претрпевши пораз резултатом 2:1. Овај тим, састављен од најбољих фудбалера Мароканске фудбалске лиге (ЛМФА), био је активан у пријатељским мечевима против других северноафричких селекција, као што су Алжир и Тунис.
Земљотрес који је 9. септембра 1954. године погодио алжирску регију Орлеансвил (данас Шлеф) потпуно је уништио град и однео 1.400 живота. Недуго затим, 7. октобра 1954. године, Фудбалски савез Француске и становници Магреба организовали су хуманитарни меч за прикупљање средстава за породице жртава. На тој утакмици, одиграној на стадиону Парк принчева у Паризу, селекција састављена од мароканских, алжирских и туниских фудбалера суочила се са репрезентацијом Француске. Предвођена великом звездом Ларбијем Бенбареком, селекција Магреба је успела да тријумфује са 3:2, само месец дана пре напада које је извео Алжирски национални ослободилачки фронт, чиме је означен почетак Алжирског рата за независност.
Године 1955. основан је Фудбалски савез Марока, пред сам крај Француског протектората у Мароку, који је трајао још од 1912. године.
На другом издању Панарапских игара у Либану, Мароко је 19. октобра 1957. године забележио свој деби као независна земља у мечу против Ирака, одиграном на стадиону Камил Шамун, који је завршен ремијем 3:3. На овом турниру Мароко је остварио и своју прву историјску победу савладавши Либију са убедљивих 5:1, а потом је победио и Тунис са 3:1 и пласирао се у полуфинале. Након што је меч против Сирије завршен резултатом 1:1, жребом је одлучено ко ће проћи у финале, а срећа је била на страни Сиријаца. Мароко је потом одлучио да се повуче из меча за треће место против Либана, завршивши тако такмичење на четвртој позицији.
Током 1957. и 1958. године, Мароко је одиграо бројне пријатељске утакмице са тимом Националног ослободилачког фронта, који је представљао Алжир пре званичног стицања независности 1958. године. Национални тим је 1959. године по први пут узео учешће у једном међународном такмичењу — квалификацијама за Олимпијске игре 1960. године у Риму. Нашавши се у групи са Тунисом и Малтом, Мароко је због слабије гол-разлике заузео друго место и остао без пласмана. Исте године, Фудбалски савез Марока званично је постао члан ФИФА.
Мароко се 1960. године по први пут укључио у квалификације за Светско првенство. У првој рунди противник му је био Тунис; Мароко је добио први меч код куће са 2:1, док је Тунис идентичним резултатом славио у реваншу. Мајсторица одиграна у Палерму у Италији завршена је нерешено, па је путника у наредну рунду одлучивало бацање новчића. Срећа је поново погледала Мароканце, који су потом у двомечу савладали Гану са укупних 1:0 и изборили пласман у међуконтинентални плеј-оф. Тамо их је чекала Шпанија, од које су поражени са укупних 4:2, чиме су остали без Мундијала.
Већ следеће године, Мароко је био домаћин Панарапских игара и суверено освојио фудбалски турнир, забележивши свих пет победа. У трећем колу, против Саудијске Арабије, Мароканци су остварили највећу победу у историји свог националног тима, тријумфовавши са чак 13:1. Такође, тада су уписали и своје прве две победе против једне европске селекције, савладавши Источну Немачку са 2:1 и 2:0.
У квалификацијама за Афрички куп нација 1963. године, Мароко је био на корак од пласмана; у одлучујућем двомечу против Туниса претрпели су тежак пораз у Тунису од 4:1, а победа од 4:2 на домаћем терену у реваншу није била довољна за prolaz. На Медитеранским играма 1963. године у Напуљу, заузели су четврто место након пораза од 2:1 у мечу за бронзану медаљу против Б тима Шпаније.
1963—1976: Прва међународна такмичења мини|Мохамед Масун, селектор Марока током 1960-их|десноМароко је по први пут учествовао у завршној фази једног међународног такмичења на Олимпијским играма 1964. године у Токију. Након што су обезбедили пласман под вођством селектора Мохамеда Масуна, Мароканци су смештени у групу од три тима услед повлачења Северне Кореје. Мароко је претрпео поразе у оба меча, прво од Мађарске (6:0, што је уједно и најтежи пораз у историји овог националног тима), а потом и од Југославије (3:1, иако је Мароко повео већ у другом минуту голом Алија Буашре).
Године 1966. Фудбалски савез Марока званично је постао члан Афричке фудбалске конфедерације (КАФ), а репрезентација је узела учешће у квалификацијама за Светско првенство 1970. у Мексику. На почетку су елиминисали Сенегал (1:0) и Тунис након мајсторице. У финалној рунди квалификација, у конкуренцији Судана и Нигерије, Мароко је освојио пет бодова и завршио на првом месту испред Нигерије. Недуго након тога, Мароко је изгубио одлучујући меч против Алжира за пласман на завршни турнир Афричког купа нација.
Мароко је на тај начин постао прва афричка репрезентација која је изборила пласман на Светско првенство кроз систем елиминационих квалификација. Марокански тим, који је са клупе предводио југословенски стручњак Благоје Видинић, био је у потпуности састављен од играча из домаће лиге, међу којима су предводници били Дрис Бамус и Ахмед Фарас.
Мароко је 3. јуна 1970. године, у мечу против Западне Немачке, отворио анкету поготком у 21. минуту који је постигао Хуман Џарир. Ипак, Немци су у другом полувремену постигли два гола и славили са 2:1. „Лавови са Атласа” су потом играли против Перуа, где су примили три гола у размаку од десет минута и претрпели пораз од 3:0. Већ елиминисани Мароканци су 11. јуна 1970. године ремизирали са Бугарском 1:1. То је био први бод који је једна афричка репрезентација освојила на Светским првенствима.
У квалификацијама за Афрички куп нација 1972. године, Лавови са Атласа су елиминисали Алжир, а потом се суочили са Египтом, ког су савладали са 3:0 у првом мечу, док су у реваншу претрпели пораз од 3:2. Међутим, захваљујући бољем укупном резултату, по први пут су се пласирали на завршни турнир континенталног шампионата. У групној фази су забележили три идентична ремија (1:1) против Конга, Судана и Заира, услед чега су елиминисани већ у првој рунди. Сва три гола за Мароко на том турниру постигао је Ахмед Фарас.
Након што је изборио пласман на Олимпијске игре 1972. године у Минхену уз две победе и два ремија, Мароко је дебитовао у групи А ремијем без голова против Сједињених Америчких Држава. Потом је уследио пораз од домаћина Западне Немачке са 3:0, а у последњем колу групне фазе савладана је Малезија са убедљивих 6:0, уз хет-трик Фараса, чиме је обезбеђен пролаз у наредну рунду. У другој фази такмичења Мароканци су доживели три пораза — од СССР-а (3:0), Данске (3:1) и Пољске (5:0), па су као последњепласирани у групи завршили учешће на турниру.
У квалификацијама за Светско првенство 1974. Мароко је успешно пребродио три елиминационе рунде и пласирао се у финалну фазу квалификација заједно са Замбијом и Заиром. Након тешког пораза на гостовању Замбији (4:0), Мароканци су узвратили у другом мечу и победили истог противника на домаћем терену са 2:0. Потом су у оквиру трећег кола гостовали Заиру где су изгубили са 3:0, примивши сва три гола у другом полувремену након што је Фарас напустио терен због повреде. Фудбалски савез Марока је уложио жалбу ФИФА-и, тражећи да се овај меч понови, али је она одбијена. У знак протеста, Мароко се повукао из даљег такмичења, па Лавови са Атласа нису одиграли свој последњи меч код куће против Заира (који је већ био обезбедио пласман), услед чега је ФИФА службеним резултатом 2:0 доделила победу Заиру. Из истог разлога, Мароко је донео одлуку да не учествује ни у квалификацијама за Афрички куп нација 1974. године. Као последица тога, Мароко је током читаве 1974. године одиграо само два меча, оба пријатељска против Алжира, остваривши победу од 2:0 и реми без голова. Након тога, Мароко је наставио да наступа у такмичењима под окриљем ФИФА и КАФ, пласиравши се на Афрички куп нација 1976. године након што је у последњој рунди елиминисао Гану, али није успео да избори визу за Олимпијске игре исте године, пошто их је у квалификацијама зауставила Нигерија.
1976—1986: Успеси и неуспеси Мароко, који је са клупе предводио Румун Виржил Мардареску, а као капитен предводио Фарас, попео се на континентални трон на Афричком купу нација 1976. године, што је било тек друго учешће ове земље на том такмичењу. Ахмед Макру је постигао погодак у финалној фази за изједначење на 1:1, што је Мароку донело први, и до данас једини, трофеј шампиона у историји националног тима.
Након неуспеха у квалификацијама за Светско првенство 1974. године, репрезентација је пропустила и турнире одржане 1978. и 1982. године. На Афричком купу нација 1978. елиминисани су већ у првој рунди, док су 1980. године заузели треће место, савладавши у утешном мечу Египат резултатом 2:0. Након тога су освојили златну медаљу на Медитеранским играма 1983. године на домаћем терену, пошто су у финалу победили Б селекцију Турске са убедљивих 3:0.
Мароко није успео да избори пласман на Афрички куп нација 1982. и 1984. године. Две године касније, такмичење су завршили на четвртом месту, након што су у мечу за треће место поражени од Обале Слоноваче резултатом 3:2.
1986—1998: Успех на Светском првенству и златна генерација Мароко се квалификовао за Светско првенство 1986. године у Мексику, где је заузео прво место у групи у којој су биле селекције Португалије, Енглеске и Пољске, захваљујући ремијима без голова против Енглеза и Пољака и тријумфу над Португалијом резултатом 3:1. Ипак, у првој рунди нокаут фазе минималним резултатом их је елиминисала Западна Немачка, поготком који је Лотар Матеус постигао минут пре краја регуларног тока меча. Мароко је тако постао прва афричка и прва арапска репрезентација која је успела да прође прву рунду такмичења на Светском првенству.
Две године касније, марокански тим је наступао на Афричком купу нација 1988. године као домаћин, уз веома висока очекивања јавности. Након што су заузели прво место у својој групи, у полуфиналу их је елиминисао Камерун. Такмичење су завршили на четвртом месту, пошто су у мечу за бронзану медаљу поражени од Алжира — након 1:1 у регуларном току и продужецима, Алжирци су славили извођењем пенала резултатом 4:3.