десно|мини|Усклађивање сексуалне оријентације, родног идентитета и родне улоге, за хомосексуалце је сложен психички процес понекад сличан „илузији“ Развој идентитета ЛГБТ особа је сложен психички процес усклађивања сексуалне оријентације, родног идентитет и родне улоге, једног са другима, током живота ЛГБТ особа.Amiot, C. E., de la Sablonnie`re, R., Terry, D. J., & Smith, J. R. (2007). Integration of social identities in the self: Toward a cognitive-developmental model. Personality and Social Psychology Review, 11, 364–388. Из природе хомосексуалности произлази и право на хомосексуално понашање. Сва права и уступци које хомосексуалне особе захтевају од данашњег друштва заправо проистичу из њиховог трагања за сопственим идентитетом, и у ширем смислу „борбе“ са хомофобијом, која доминантно простиче пре свега из традиционализама, посебно оних његових елемента везаних за традиционално поимање породице и родних улога, као и виђење основне сврхе брака у продужењу лозе.Jane Connor i Alison Thomas-Cottingham, Homophobia, na internet adresi Приступљено 27.8.2013.Deklaracija SZO iz Alma Ate, (1974) Зато права опасност у данашњем друштву хомосексуалцима прети, од стварања опште свести индиферентности друштва према њиховим правим животним вредностима, а не од њиховог трагања за сопственим идентитетом. Сексуални идентитет У 21. веку као популарно али и „политички коректно“ прихвата се објашњење да се настанка сексуалног идентитета засниваа на есенцијалистичкој теорији: по којој су људи по рођењу хетеросексуалци или хомосексуалци, односно њихово хомосексуално или хетеросексуално понашање је ствар природе, а не социјализације. Према: Деламатеру и Шибл Хајду и Ешчофиру,.J. Eschoffier, 1998. American Homo: Community and Perversity, Berkeley, Los Angeles and London, University of California Press. каузални ланац, који карактерише овакву интерпретацији сексуалности је овај:
Према овим поставкама друштво је у обавези да тај идентитет поштује и да му омогући да се до краја изрази, укључивши и кроз борбу за заштиту колективних права и интереса групације са јасним идентитетом.Мршевић З, 2009: Ка демократском друштву: истополоне породице, Београд, Институт друштвених наука.
Међутим, оваква интерпретација настанка сексуалног идентитета вишеструко је проблематична, јер она апсолутизује само једну групу фактора узрочног деловања, па је као опис реалности једнострана, а као генерализација погрешна. Зато се за настанак саме хомосексуалности, уз наследни (биолошки) чинилац, као важан фактор морају узети у обзир и бројни други етиолошки чиниоци: средински (социјални и психолошки).АPА, Answers to Your Questions: For a Better Understanding of Sexual Orientation and Homosexuality, The American Psychological Association, Washington, DC, 2008; rientation.pdf
Објашњење настанка хомоеротских жеља и понашања, у озбиљној научној литератури, заснива се на мултидимензиoналном развојном моделу који, уз наследност и пренатални развој, укључује и догађаје у детињству (childhood experiences), као и културни миље.M. R. Kauth, True Nature: A Theory of Sexual Attraction, New York, Boston, Dordrecht, London, Moscow, Kluwer Academic/Plenum Publishers. 2000.J. Terry, An American Obession: Science, Medicine, and Homosexu- ality in Modern Society, Chicago and London, The University of Chica- go Press. 1999. Сексуалне жеље, понашања и идентитети нису фиксирани и могу варирати током животног циклуса.J. Stacey, and T. Biblarz, (How) Does the Sexual Orientation of Parents Matter?, American Sociological Review, 66, 2001. 159– 183.B. J. Cohler, and R. M. Galatzer-Levy, The Cour- se of Gay and Lesbian Lives: Social and Psychoanalytic Perspectives, Chicago and London, The University of Chicago Press, 2000.
Према томе људска сексуалност се не може сводити само на биолошке факторе („генетичке“), већ су фактори средине и те како важни за уобличавање различитих сексуалних оријентација. А у срединске чиниоце свакако спада и доминантна култура. Наиме, из истополне еротичности, или из повременог или редовног упражњавања неког сексуалног чина, не мора да аутоматски следи никакав посебан, а још мање трајан идентитет, ка што се то у медијима шесто форсира:J. Weeks, Sexuality and Its Discontents Meanings: Myths and Modern Sexualities. London, Routledge and Kegan Paull. 1995. Поготово не следи припадност друштвеном и политичком покрету центрираном око тог идентитета.
Физиолошко–анатомске основе идентитета Своје припаднике људско друштво након њиховог рођења дели на категорију дечак или девојчица - у зависности од видиљивих естетских и анатомских карактеристика, на мушко или женско. Не само наши репродуктивни органи, већ и наш мозак, има изразито различите мушке и женске карактеристике. Оне предиспониру да ли ће новорођено дете у будућности испољити несклада између родног идентитета и сексуалног изгледа.
Приписане/психосоцијалне променљиве (род) <center> {| class="wikitable" |- ! !! Женско !! Мушко |- | Приписани пол ||<center> Девојчица ||<center> Дечак |- | Полни идентитет ||<center> Ја сам девојчица ||<center> Ја сам дечак |- | Родна улога ||<center> женска || мушка |- | Сексуална оријентација || Хетеросексуална: преферира мушкарца Хомосексуална: преферира жене
Хетеросексуална: преферира жене Хомосексуална: преферира мушкарце |} Док физичке (анатомске) разлике дефинишу наше сексуалне, репродуктивне, особине, дотле родни идентитет описује наш унутрашњи осећај да ли смо мушкарци или жене, и нашу родну улогу коју карактерише наше понашање у друштву. Он се разликује од сексуалне оријентације, односно, да ли неку особу сексуално привлаче мушкарци или жене, или особе оба пола или веома ретко, ниједна.
Наш сексуални изглед, родни идентитет и родне улоге се током живота све време нашег телесног и психичког развоја усклађују један са другима, тако да, чим пол бебе постане очигледан на рођењу, претпоставља се да је и њен родни идентитет усклађен.
А да ли је то тако? Сваки појединац је јединствен: сваки од њих ће доживети варијатете пола различитог облика, и различито ће реаговати на истоветне друштвене околности. Повремено, људи се не идентификују ни као мушкарци или жене, али осећају да имају карактеристике оба пола и живе негде између.
Свака прича ЛГБТ особа је индивидуална и јединствена. Пратећи многе студије али и наводе ових особа субјективна реалност коју доживљавају у нашој култури указује на постојање више фаза једног идентитета у процесу формирања сексуалности. При томе је важно схватити и не заборавити да људи не бирају своју сексуалну оријентацију и интелигенцију.
У највећем броју случајева откриће "Ја сам геј „или“ Ја сам лезбијка, не само да може деловати шокантно на њихове родитеље и средину у којој живе већ и на њих саме. Откриће полне оријентације ни њима није лако јер сазнају да им живот није поплочан, већ трновит пун истраживања, личних искуства и прилагођавања. Зато у свим фазама развоја хомосексуалног идентитета присуство разумевање и прихватања, у непосредној средини у којој живе, може умногоме да помогне и олакша младим ЛГБТ особама у правилном развоју хомосексуалности.
Ми се сви рађамо и одрастамо као хетеросексуалци. Тек након, друге до пете године живота (зависно од аутора истраживања), сва деца улазе у сталнан процес „тражења“ свог полног идентитета и идентификују се са другима. Већина људи одраста у хетеросексуалном друштву које их све време примарно усмерава на хетеросексуално понашање, однос, човек - жена. Хетеросексуалност није само сексуално понашање и идентитет, већ и друштвени и организациони систем, већег дела (око 95%) људске популације.
Стога се чини прихватљивим Гиденсово мишљење: „Ништа није јасније него то да је род ствар учења и сталног рада, а не једноставни продужетак биолошки датих полних разлика“. Идентитет транссексуалних особа Транссексуалност је трајни осећај нелагодности и неприпадања полу у којем је особа рођена уз тежњу да се живи и буде прихваћен као особа супротног пола. Оне себе доживљавају и осећају као припаднике или припаднице супротног пола од оног у којем су рођене.Jokić-Begić, N. (2008). Psihosocijalne karakteristike transseksualnih osoba u Hrvatskoj, Socijalna psihijatrija, 36(3).
Ако имају ту могућност, велика већина трансексуалних особа у неком тренутку одлучиће да хируршки променити свој полни изглед. Без обзира на то хоће ли или не променити пол, транссексуалне особе имају право јавно да се идентификују водећи се сопственим осећајем припадности одређеном полу.
Транссексуалци у већини земаља могу, након поступка прописаних Правилником о начину прикупљања медицинске документације о промени пола, променити пол и име у личним документима. Епидемиолошки подаци говоре како се трансексуалност јавља код најмање једног од 30 000 мушкараца и код једне од 150 000 жена..
Негативна искуства Право, што знамо да тежимо у нашем друштву је хетеросексуална љубав, хетеросексуална породица и хетеросексуални однос. Чак и неко ко је хомосексуалац пронађе одређену фазу живота, он или она у којој их привлачи своја врста, повезана са хетеросексуалним идентитетом и интернализовању овог модела њихових будућих слика о свом идентитету: „Кад порастем бићу као моји родитељи.“
Ми живимо у хомофобичном друштву која емитује отворене и прикривене негативне поруке о хомосексуалности и зато у младости чак и већина ЛГБТ особа - наког неког времена схвате да су и сами хомосексуалци.... или лезбијка - и усвајају и испољавају јака осећања одбијања хомосексуалности, због страха од ње и мржње према њој. Оваква стварност пружа полазну основу у проблематичном, тешком и сложеном процесу позитивног формирања хомосексуалног идентитета.
... То је дуг процес који је трајао годинама и укључивао губитке, страхове, конфузију и страх од одбацивања. Овај процес такође прати...велика усамљеност, а понекад са њом чак и самомржња, да би тек касније настала фазе самоприхватања која почиње у комбинацији са делимичним упознавањем и контактом са пријатељима и људима од значаја за њих... Негативна искуства на Балкану На основу досадашњих искустава из модернистичко-индивидуалистичких образаца родних односа, улога и идентитета, који значе, између осталог, уважавање индивидуалности и другости, комплементарних радних и породичних улога, висок степен професионалних амбиција, прихватање вредности једнакости – још увек на балканском простору су у другом плану.
Хомосексуални идентитет и религија У већини култура и друштава у свету религија је, ако не главна, онда свакако једна од најјачих снага које успостављају и контролишу ставове према сексу и регулишу сексуално понашање. Како тај „божански ауторитет“ има контролу над судбинама појединаца на овом свету, па их затим награђује, односно кажњава, према заслузи на неком другом свету, она им и објашњава шта је то што је према Богу дозвољено или не;
„Даје упутства за сексуално понашање у којима се наводи ко се сме упуштати у сексуално сједињење, под којим условима, када, како и у коју сврху. Ове упутства за сексуално понашање се тумаче од стране мушких свештеника, рабина, имама, шамана, као и од других појединаца који тврде да се налазе у непосредном контакту са божанским, или да су одређени од стране Бога као његови представници и тумачи. Пол ових тумача сексуалног понашања по Богу није случајно наведен, јер не постоји баш толико религија у којима жене (или они који су пенетрирани, односно они у које је нешто угурано током телесног споја двоје људи) врше ту функцију тумача ... Оваква тумачење којим се уместо прихватања хетеросексуалности као облика сексуалног односа између партнера, а не модел којим се штити све што постоји, можда чини да хомосексуалност, хетеросексуалност и бисексуалност, као феномени, заправо ни не постоје“Бесмир Фидахић, Изгубљено у преводу, Ревија Одјек, Сарајево, пролеће 2008.