Стоунволска побуна () позната и као Стоунволска револуција, представља серију спонтаних, насилних демонстрација против полицијске рације које су започеле у раним јутарњим сатима 28. јуна 1969. године, у непосредној близини бара Стоунвол ин у њујоршкој четврти Гринич вилиџ. Овај догађај се често наводи у америчкој историји као први случај побуне припадника ЛГБТ+ заједнице против систематског прогона сексуалних мањина који је имао такође и подршку саме америчке владе. Овај догађај сматра се почетком организованог активизма и покрета за геј права у САД, као и у остатку света.
Амерички геј мушкарци, бисексуалне особе и лезбијке су у шестој и седмој деценији 20. века живели у правном систему са законима који су хомосексуалне активности стављали ван закона. Ране хомофилне групе покушавале су да докажу да се геј особе могу асимиловати у друштво, те су настојале да своје активности изводе ненасилним средствима. Међутим, шездесете године 20. века су биле, у погледу друштвеног активизма, веома бурне, због појачане делатности многих друштвених покрета, укључујући Афроамерички покрет за грађанска права, контракултуру тог времена, и антиратне демонстрације. Ови фактори, у комбинацији са либералним окружењем Гринич вилиџа, допринели су избијању побуне.
У то време је веома мали број угоститељских објеката давао отворен приступ геј особама. То су најчешће били барови, али власници тих барова углавном нису били геј особе. Стоунвол ин је тада био у власништву мафије, и био је популаран у најсиромашнијем и најмаргинализованијем слоју геј заједнице, као што су: трансродне особе и краљице, феминизирани млади мушкарци, мушкарци који су се бавили проституцијом и млади бескућници. Полицијске рације у геј баровима су тада биле рутинска појава, али су полицајци те ноћи изгубили контролу над ситуацијом у Стоунвол ину, и испровоцирали су групу људи која је била спремна на побуну. Тензије између њујоршке полиције и геј становника Гринич вилиџа ескалирале су у нове протесте који су почели наредне вечери и трајали су неколико дана. За неколико недеља, становници Гринич вилиџа су се организовали у активистичке групе како би концентрисали напоре на успостављање места на којима ће геј мушкарци и лезбијке моћи отворено испољавати сексуалну оријентацију без страха од хапшења.
После Стоунволске револуције, ЛГБТ+ особе у Њујорку суочиле су се са родним, класним и генерацијским препрекама у својим напорима да створе јединствену заједницу. У року од шест месеци у Њујорку су формиране две геј активистичке организације, а покренута су и три листа са циљем да промовишу права геј мушкараца и лезбијки. У року од неколико година организације за геј права основане су широм САД и света. Дана 28. јуна 1970. године одржане су прве параде поноса у Лос Анђелесу, Чикагу и Њујорку поводом годишњице немира. Слични маршеви организовани су и у другим градовима. Данас се параде поноса одржавају широм света, обично крајем јуна, у знак сећања на Стоунволску револуцију."Pride Marches and Parades", Encyclopedia of Lesbian, Gay, Bisexual, and Transgender History in America, Marc Stein, ed. (2004), Charles Scribner's Sons
Историјске околности Због великих друштвених промена које је проузроковао Други светски рат, многи људи у Сједињеним Америчким Државама осетили су, по речима историчара Барија Адама, ватрену жељу да „врате предратни друштвени ред и зауставе снаге промене“. Стављање акцента на борбу против комунизма, подстакло је сенатора Џозефа Макартија да организује саслушања у потрази за комунистима у америчкој влади, америчкој војсци, као и другим органима и институцијама које финансира влада, што је довело до националне параноје. Анархисти, комунисти и други на чије се понашање или ставове гледало као на неамеричке и субверзивне сматрани су безбедносним ризиком. Хомосексуалци су били укључени у ову листу коју је направио амерички Стејт департмент 1950. године, уз образложење да су подложни уценама. Државни подсекретар Џејмс Веб у једном свом извештају је написао: „Генерално се верује да онима који се упуштају у отворене акте перверзије недостаје емоционална стабилност нормалне особе“. Између 1947. и 1950, одбијено је 1.700 савезних пријава за посао, 4.380 људи је отпуштено из војске, а 420 је добило отказе у влади због сумње да су хомосексуалци.
Током педесетих и шездесетих година 20. века, Федерални истражни биро (ФБИ) и полиција правили су спискове познатих хомосексуалаца, њихових омиљених локала и пријатеља, а Пошта САД је водила евиденцију о адресама где је послат материјал који се односи на хомосексуалност. Савезне државе и локалне владе су чиниле исто: барови у којима су се окупљали хомосексуалци су затварани, а њихови клијенти су били хапшени, а њихове слике би биле објављиване у новинама. Градови су спроводили „чистке“ како би уклонили хомосексуалце из насеља, паркова, барова и плажа. Забрањено је било ношење одеће супротног пола, а универзитети су отпуштали предаваче за које се сумњало да су хомосексуалци. На хиљаде геј мушкараца и жена било је јавно понижавано, физички малтретирано, отпуштано са посла и затварано у затворе или институције за менталне болеснике. Многи су живели двоструки живот, држећи у тајности своју сексуалност.
Године 1952, Америчко удружење психијатара уврстило је хомосексуалност у Дијагностички и статистички приручник (), као социопатолошки поремећај личности. Студија о хомосексуалности из 1962. оправдала је укључивање хомосексуалности као поремећаја, закључивши да је то „патолошки скривени страх од супротног пола који је изазван трауматским односом између родитеља и детета“. Овај став је био веома утицајан у медицинској струци. Међутим, 1956. године Евелин Хукер спровела је истраживање у којем је упоредила срећу и друштвену прилагођеност мушкараца хомосексуалаца с једне, и хетеросексуалаца с друге стране, и није пронашла никакве разлике. Њено истраживање запањило је медицинску заједницу, а она се претворила у хероја за многе геј мушкарце и лезбијке, међутим, хомосексуалност је остала у Дијагностичком и статистичком приручнику све до 1973. године.
Хомофилни активизам и инцидент у Комптоновој кафетерији Као одговор на овакво стање формиране су независно једна од друге, две организације, како би се бориле за права хомосексуалаца и обезбедиле друштвене услове у којима би се геј мушкарци и лезбијке могли дружити без страха од хапшења. Хомосексуалци из области Лос Анђелеса формирали су 1950. године у кући комунистичког активисте Харија Хеја организацију Друштво маташин (). Њихови циљеви су били да уједине хомосексуалце и да их образују, да обезбеде руководство, и помогну „сексуално девијантним особама“ са правним проблемима. Наишавши на огроман отпор због свог радикалног приступа, Маташин је 1953. своје циљеве преоријентисао са радикалне борбе на асимилацију и углед. Закључили су да ће лакше променити ставове друштва о хомосексуалности ако докажу да су геј мушкарци и лезбијке нормални људи, и да се не разликују од хетеросексуалаца. Убрзо након тога, неколико жена у Сан Франциску које су се састајале у својим дневним собама, основале су удружење Ћерке Билитис (). Иако је првобитан циљ ових жена био да обезбеде неко сигурно место где би могле да плешу, ово удружење је расло и развило сличне циљеве као и Маташин, апелујући на своје чланове да се асимилују у ширу друштвену заједницу.
Једна од првих правних борби против владине репресије почела је 1953. Организација под називом -{ONE, Inc}- почела је објављивати часопис под називом -{ONE}-. Пошта Сједињених Америчких Држава одбила је да дистрибуира августовско издање часописа које је за тему имало живот хомосексуалаца у хетеросексуалним браковима, под изговором да се ради о опсценом материјалу, упркос томе што су паковања у којима се налазио часопис била покривена смеђим папиром. Случај је на крају дошао до Врховног суда који је 1958. пресудио да -{ONE, Inc}- може да шаље часопис путем поште.
Број хомофилних организација (како су се звале геј групе) растао је и ширио се и на Источној обали. Постепено, припадници ових организација су постали одважнији. Франк Камени је основао Маташин у Вашингтону. Камени је отпуштен из Службе за мапе Војске САД због тога што је био хомосексуалац, те је безуспешно тужио војску тражећи да буде враћен на посао. Камени је написао да се хомосексуалци не разликују од хетеросексуалаца, често усмеравајући своје напоре према стручњацима за ментално здравље, од којих су неки учествовали на састанцима Маташина и ДОБ-а говорећи члановима да су ненормални. Камени је 1965, инспирисан покретом за грађанска права, организовао скуп код Беле куће и других владиних зграда у знак протеста због дискриминације у запошљавању. Овај скуп шокирао је многе геј људе и узнемирио руководства Маташина и ДОБ-а.У исто време, демонстрације покрета за грађанска права и протести против рата у Вијетнаму постајали су све чешћи и масовнији, те је долазило до честих сукоба са полицијом.
Потпуно маргинализоване, чак и унутар малих геј заједница, биле су особе које су излазиле из оквира традиционалне родне улоге. То су били феминизирани мушкарци и мушкобањасте жене, као и мушкарци и жене који су стално или повремено живели и облачили се као особе супротног пола. Наука их је класификовала као трансвестите, и они су били највидљивији представници сексуалних мањина. Они су кварили пажљиво изграђену слику коју су стварали Маташин и ДОБ а која је слала поруку друштву да се хомосексуалци не разликују ни по чему од хетеросексуалаца.Stryker, Susan (Winter, 2008). , Маташин и ДОБ су сматрали да су проблеми ових особа и њихова борба нешто што је слично борби хомофилних организација, али да ипак није исто. Геј и трансродне особе организовале су мање побуне у Лос Анђелесу 1959, као одговор на полицијска малтретирања.Faderman и Timmons,
У августу 1966, трансвестити, драг квинсице и проститутке седели су у Комптоновој кафетерији у Сан Франциску. Менаџмент кафетерије позвао је полицију која је дошла и покушала да ухапси мушкарце који су били обучени као жене. Уследили су нереди у којима је поразбијан инвентар кафетерије и оштећено једно полицијско возило, а неколико дана касније прозори на кафетерији су поново разбијени након што су били постављени нови.. Ed. Marc Stein. . Charles Scribner's Sons. Професорка Сузан Страјкер сврстава нереде у Комптоновој кафетерији у догађаје проузроковане „дискриминацијом трансродних особа а не дискриминацијом на основу сексуалне оријентације“ и повезује побуну са питањима рода, расе и класе чији су значај хомофилне организације настојале да умање. Овај инцидент означио је почетак активизма трансродних особа у Сан Франциску.
Гринич вилиџ мини|десно|Вашингтон сквер парк у Гринич вилиџу Велики број хомосексуалаца доселио се после Првог светског рата у њујоркшке четврти Гринич вилиџ и Харлем, када су многи мушкарци и жене који су служили у војсци искористили прилику да се населе у већим градовима. У енклавама где су живели геј мушкарци и лезбијке у следеће две деценије развијена је посебна поткултура. Забране су на неки начин ишле на руку геј локалима, јер је конзумирање алкохола гурнуто у подземље, заједно са другим понашањима која су се сматрала неморалним. Град Њујорк донео је законе против хомосексуалности у јавном и приватном сектору, али пошто је алкохол био веома тражен, импровизовани барови и локали где се точило пиће толико су се намножили да власти нису биле у могућности да у свима врше инспекције.
Друштвена репресија између 1950. и 1960. године довела је до културне револуције у Гринич Вилиџу. Генерација младих књижевника, који су касније названи бит генерацијом, писали су о анархији, дрогама и хедонистичким задовољствима. Међу њима су били и Ален Гинсберг и Вилијам С. Бароуз, обојица становници Гринич вилиџа, који су писали и о хомосексуалности. Њихово писање привукло је симпатије либерално оријентисаних људи, као и хомосексуалаца који су били жељни заједнице.