Велика кнегиња Олга Александровна (; Петерхоф, 1/13. јун 1882 — Торонто, 24. новембар 1960) била је најмлађа ћерка руског цара Александра III Александровича и млађа сестра цара Николаја II.
Олга је одрасла у дворцу Гатчињски изван Санкт Петербурга. Њен однос са мајком, царицом Маријом, ћерком данског краља Кристијана IX, био је напет и удаљен од детињства. Насупрот томе, са оцем је била блиска. Њен отац, цар Александар III, умро је када је она имала 12 година, а престо је наследио њен брат Николај. Године 1901, са 19 година, удала се за војводу Петра Александровича од Олденбурга, за кога су породица и пријатељи приватно веровали да је хомосексуалац. Њихов петнаестогодишњи брак био је неконзумиран, а Петар је првобитно одбио Олгин захтев за развод. Пар је водио одвојене животе и њихов брак је у октобру 1916. године поништио цар. Већ следећег месеца Олга се удала за коњичког официра Николаја Куликовског, у кога се заљубила неколико година раније. Током Првог светског рата, Олга је служила као медицинска сестра и одликована је медаљом за личну храброст. Након пада Романових у Руској револуцији 1917. године, побегла је са мужем и децом на Крим, где су живели под претњом атентата. Њеног брата Николаја и његову породицу убили су револуционари.
У фебруару 1920. Олга је са мужем и њихова два сина побегла из Русије. Придружили су се њеној мајци, царици удовици, у Данској. У егзилу, Олга је била сапутница и секретарица својој мајци и често је била мета превараната који су тврдили да су потомци Романових, односно њени (тада већ мртви) рођаци. Године 1925. у Берлину је познала и најпознатију преваранткињу Ану Андерсон. Након смрти царице удовице 1928. године, Олга и њен муж су купили фарму крава у Балерупу, у близини Копенхагена. Водила је једноставан живот: одгајала је своја два сина, радила на фарми и сликала. Током свог живота, насликала је преко 2.000 слика, што је обезбедило додатни приход и за њену породицу и за добротворне послове којима се бавила.
Године 1948, осећајући се угрожено од режима Јосифа Стаљина, Олга и њена ужа породица преселили су се на фарму у Кембелвилу у Онтарију (Канада). У каснијим годинама Олга и њен муж су се преселили у бунгалов у близини Куксвила у Онтарију, где је пуковник Куликовски умро 1958. Две године касније, како јој се здравље погоршало, Олга се са пријатељима преселила у мали стан у Источном Торонту. Умрла је у 78. години, седам месеци после своје старије сестре Ксеније. Пред крај живота и касније Олга је у најширој јавности била називана последњом великом кнегињом царске Русије.
Рани живот мини|Олга (у средини напред) са оцем, Александром III, 1888. године. Задњи ред (с лева на десно), њена браћа и сестре и мајка: велики кнез Михаил, царица Марија, велики кнез Николај (касније Николај II), велика кнегиња Ксенија и велики кнез Георгиј . Олга је била најмлађа ћерка цара Александра III и његове супруге, царице Марије, некадашње данске принцезе Дагмар. Рођена је у пурпуру (тј. за време владавине свог оца) у палати Петерхоф, западно од централног Санкт Петербурга, 13. јуна 1882. године. Њено рођење најављено је традиционалним поздравом из 101 пушке са бедема Петропавловске тврђаве и сличним поздравима широм Руског царства. Њена мајка, коју је саветовала њена сестра, Александра, принцеза од Велса, дала је Олгу на чување енглеској дадиљи Елизабети Френклин.
Руска царска породица била је честа мета атентатора, па је из безбедносних разлога велика кнегиња одгајана у сеоској палати Гатчина, удаљена око 80 километара западно од Санкт Петербурга. Иако су Олга и њена браћа и сестре живели у палати, услови су били скромни, чак и спартански. Спавали су на тврдим логорским креветима, устајали у зору, умивали се хладном водом и јели једноставну кашу за доручак.
Олга је први пут напустила Гатчину када је царска породица посетила Кавказ, 1888. године. Дана 29. октобра њихов повратни воз се великом брзином приближио малом граду Борки. Олгини родитељи и њихово четворо старије деце ручали су у вагону-ресторану када је воз силовито залупао и излетео са шина. Вагон је био оштећен; тешки гвоздени кров се урушио, а точкови и под су били одсечени. Преживели очевици су тврдили да је цар испузао испод смрскане таванице а и држао га „херкуловим напором” да би остали могли да побегну; прича која је касније сматрана невероватном. У овој несрећи, погинуло је 21 особа. Царица Марија је помагала у збрињавању рањеника правећи импровизоване завоје од сопствене одеће. Званична истрага је утврдила да је несрећа заиста била несрећни случај а не планирано убиство, али је владало лажно уверење да су две бомбе биле постављене на прузи.
Велику војвоткињу и њену браћу и сестре подучавали су код куће приватни учитељи. Предмети су укључивали историју, географију, руски, енглески и француски, као и цртање и плес. Физичке активности попут јахања поучаване су у раном детињству, а деца су постала стручни јахачи.
Породица је била дубоко религиозна. Док су Божић и Васкрс били време славља и расипништва, Велики пост се строго поштовао — избегавало се месо, млечни производи и сваки вид забаве. мини|Портрет велике кнегиње Олге Александровне из 1893, Валентин Серов. Царица Марија је била уздржана и формална са Олгом, а њихов однос је остао тежак. С друге стране Олга, њен отац и најмлађи од њене браће, Михаил, имали су блиску везу. Заједно, њих троје су често ишли на пешачење по Гатчинским шумама, где је цар учио Олгу и Михаила шумарству. Једном приликом Олга је изјавила за свог оца:
Породични празници су коришћени за путовања током лета у Петерхофу и код Олгине баке и деде у Данској. Међутим, 1894. године Олгин отац постаје све болеснији, а годишње путовање у Данску је отказано. Дана 13. новембра 1894. умро је у 49. години. Емоционални утицај на Олгу, стару 12 година, био је трауматичан, а њен најстарији брат, нови цар Николај II, био је гурнут у улогу за коју је по Олгином каснијем мишљењу, био лоше припремљен.
Дворски живот Олга је требала да буде приказана друштву средином 1899. са 17 година, али након смрти њеног брата Георгија у 28. години, њено прво званично појављивање у јавности је одложено за годину дана до 1900. године. Мрзела је то искуство, а касније је свом званичном биографу Иану Воресу рекла: „Осећала сам се као животиња у кавезу — први пут изложена јавности.“ Од 1901. Олга је служила као почасни врховни комадант 12. Ахтирског хусарског пука Руске императорске војске. Хусари Ахтирски, познати по победи над Наполеоном Бонапартом у бици код Кулма 1813. године, носили су препознатљив смеђи долман.
До 1900. године, Олгу, стару 18 година, пратио је у позориште и оперу даљи рођак, војвода Петар Александрович од Олденбурга, члан куће Олденбург. Био је 14 година старији од ње и познат по својој страсти за књижевношћу и коцкањем. Петар је тражио Олгину руку следеће године, што је био предлог који је велику кнегињу потпуно изненадио: „Била сам толико затечена да сам све што сам могла да кажем било хвала“, говорила је касније. мини|Први ред с лева: Олга, сијамски краљ Чулалонгкорн, удовица царица Марија, цар Николај II и престолонаследник Вајиравуд током краљеве посете Русији 1897. Њихова веридба, објављена у мају 1901, изненадила је породицу и пријатеље, пошто Питер раније није показивао интересовање за жене, а чланови друштва су претпостављали да је хомосексуалац. Са 19 година, 9. августа [по старом 27. јула] 1901. Олга се удала за 33-годишњег Петра. Након славља, младенци су отишли у палату Олденбург на Марсовом пољу. Олга је брачну ноћ провела сама у сузама, док је њен муж отишао у коцкарницу, враћајући се следећег јутра. Њихов брак је остао неконзумиран,Olga said: "Делила сам његов кров скоро петнаест година, и никада нисмо били муж и жена" (Vorres, стр. 76); види још Massie, а Олга је сумњала да је Петрова амбициозна мајка натерала га да запроси. Биограф Патриша Феникс је мислила да је Олга можда прихватила његов предлог да се осамостали од своје мајке, удовице царице, или да избегне брак на страном двору. Пар је у почетку живео са њеном тазбином Александром Петровичем и Еугенијем Максимилијановном од Олденбурга. Аранжман није био хармоничан, јер су Петрови родитељи, обоје познати по свом добротворном раду, прекоравали свог сина јединца због његове лењости. Олга није волела своју свекрву; иако је Еугенија, блиска пријатељица царице удовке, дала својој снаји многе поклоне, укључујући и тијару од рубина коју је Наполеон поклонио Жозефини де Боарне. Неколико недеља након венчања Олга и њен муж отпутовали су у Бијариц, у Француској, одакле су отпловили у Соренто, у Италији, јахтом коју им је позајмио краљ Велике Британије Едвард VII. мини|Вила Барјатински, Санкт Петербург, 2009. По повратку у Русију, настанили су се у палати од 200 соба, бившу вилу Барјатински у Сергијевској улици број 46 (данашња улица Чајковског) у Санкт Петербургу. У палати, која је поклон цара Николаја II његовој сестри, сада се налази Трговинско-индустријска комора Санкт Петербурга. Олга и Петар су имали одвојене спаваће собе на супротним крајевима зграде, а велика кнегиња је имала свој уметнички студио. Несрећна у браку, имала је нападе депресије због којих је губила косу, приморана да носи перику. Требале су јој две године да јој коса поново израсте.
У близини имања Олденбурга, Рамона у Вороњешкој области, Олга је имала своју вилу, названу „Олгино“ по локалном граду. Она је из својих прихода субвенционисала сеоску школу и основала болницу. Њена снаха је касније написала: „Трудила се да помогне свакој особи колико су јој снаге и средства дозвољавали.” У болници је научила основе лечење и неге од локалног лекара. Своју јаку православну веру показала је стварањем верских икона, које је делила у добротворне подухвате које је подржавала. На Рамону су Олга и Петар уживали у шетњи оближњим шумама и заједно ловили вукове. Био је љубазан и пажљив према њој, али је она чезнула за љубављу, нормалним браком и децом.
У априлу 1903. године, током краљевске војне смотре у Павловској палати, Олгин брат Михаило ју је упознао са официром Плаве кирасирске гарде, Николајем Куликовским.Crawford and Crawford, стр. 51; Phenix, стр. 62; Vorres, Олга и Куликовски су почели да се виђају и редовно су размењивали писма. Исте године, у доби од 22 године, суочила се са својим мужем и затражила развод, што је он одбио – уз напомену да би могао поново размислити након седам година. Ипак, Олденбург је именовао Куликовског за ађутанта и дозволио му да живи у истој резиденцији са Олденбургом и Великом кнегињом у Сергијевској улици.Crawford and Crawford, стр. 52; Phenix, стр. 73; Vorres, Веза између Куликовског и велике кнегиње није била јавна, али су се друштвом ширили трачеви о њиховој романси.. quoted in Phenix,
Од 1904. до 1906. војвода Петар је био постављен на војно место у Царском Селу, комплексу палата јужно од Санкт Петербурга. У Царском Селу се велика кнегиња зближила са својим братом Николајем и његовом породицом, који је живео у Александровском дворцу у близини њене резиденције., 101 Олга је ценила своју везу са четири царске ћерке. Од 1906. до 1914. Олга је сваког зимског викенда водила своје нећаке на забаве и веридбе у Санкт Петербург, без пратње њихових родитеља. Посебно јој се допала најмлађа од Николиних ћерки, њена кума Анастасија, коју је назвала Швипсик („малена“). Преко свог брата и снаје, Олга је упознала Распућина, самозваног светог човека који је тврдио да има исцелитељске моћи. Иако није јавно критиковала Распућиново дружење са царском породицом, није била уверена у његове наводне моћи и приватно га није волела. Како се Олга зближила са породицом свог брата, њен однос са другим преживелим братом, Михаилом, погоршао се. На њен и Николасов ужас, Михаил је побегао са својом љубавницом, два пута разведеном пучанком, и комуникација између Михаила и остатка породице је у суштини престала.