Арапско пролеће је назив за талас демонстрација, протеста и побуна у превасходно арапским земљама, који је почео 17. децембра 2010. године. Пре овог периода само је Судан био арапска држава која је доживела успешно обарање диктаторског режима 1964. и 1985. године. Први протести у децембру 2010. године започели су у Тунису и Египту почетком 2011. године, затим Либији, Бахреину, Сирији и Јемену, Алжиру, Ираку, Јордану, Мароку и Оману, као и на границама Израела и мањих протеста у Кувајту, Либану, Мауританији, Саудијској Арабији, Судану и Западној Сахари. Протести су имали облике грађанског протеста са демонстрацијама, маршевима као и коришћење друштвених мрежа попут Фејсбука, Твитера и Јутјуба.
Власти су често на демонстрације одговарале насиљем, као и провладиним протестима и контрадемонстрацијама.
Преглед Серија протеста и демонстрација на Блиском истоку и северу Африке позната је као „Арапско пролеће“, а понекад и као „Арапско пролеће и зима“, „Арапско буђење“ или „Арапски устанци“, иако нису сви учесници Арапи.
Започело је првим протестима у Тунису 17. децембра 2010. године самоспаљивањем Мухамеда Бузизија у знак протеста против полицијске корупције.
Успех протеста у Тунису довео је до таласа побуна који је захватио Алжир, Јордан, Египат и Јемен, а онда се проширио и на друге државе, при чему су демонстранти били најорганизованији током „дана беса“. Протести су се прелили у виду мањих протеста и на неарапски свет у региону.
До јула 2011. године, демонстрације су резултовале обарањем власти у Тунису и Египту. Током почетних протеста неколико лидера је најавило да ће се повући са власти и организовати изборе. Судански председник је најавио изборе у 2015. години, а ирачки премијер Ал-Малики за крај 2014. године, мада је дошло до појачаног насиља демонстраната који су захтевали тренутне оставке. Протести у Јордану довели су до пада владе, резултујући повлачење бившег премијера и амбасадора у Израелу, кога је краљ Абдулах поставио за новог премијера са задатком састављања нове владе.
Председник Јемена Али Абдулах Салех најавио је 23. априла да ће се повући за 30 дана у замену за имунитет, што су демонстранти неформално прихватили 26. априла, Међутим, Салех није одржао обећање, што је продужило протесте у Јемену. Либијски лидер Моамер ел Гадафи је одбио да се повуче, што је довело до рата у Либији.
Последице Арапско пролеће је инспирисало неколико мањих протеста и у неарапском свету, од којих је највећи протест у САД који се организује под слоганом Окупирајмо Волстрит.
Види још Побуна у Тунису (2010/2011) Протести у Египту (2011) Рат у Либији (2011) Побуне у Либији после грађанског рата Побуна у Јемену (2011) Грађански рат у Сирији Државни удар у Египту (2013) Демонстрације у Египту (2012-2013) Друго Арапско пролеће
Референце
Шира литература
Спољашње везе
Middle East at Aljazeera English Middle East protests at BBC News Arab and Middle East protests live blog at The Guardian Middle East Protests at The Lede blog at The New York Times at Reuters Middle East protests collected news and commentary at The Financial Times Arab spring: an interactive timeline of Middle East protests, The Guardian Rage on the Streets collected news and commentary at Hurriyet Daily News and Economic Review Middle East Unrest collected news and commentary at The National collected news and commentary at Carnegie Endowment for International Peace collected news and commentary at Time Issue Guide: Arab World Protests, Council on Foreign Relations, February 16, 2011 The Shoe Thrower's index, An index of unrest in the Arab world, The Economist, February 9, 2011 Interview with Tariq Ramadan: "We Need to Get a Better Sense of the Trends within Islamism", Qantara.de, 2 February 2011
Tracking the wave of protests with statistics, RevolutionTrends.org "Strategicstudiesinstitute.army.mil"
Категорија:Протести Категорија:Историја Африке