Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године. У њему је учествовала већина великих светских сила, груписаних у два сукобљена војна савеза: Савезника (окупљених око Тројне Антанте) и Централних сила. Више од 70 милиона људи је било под оружјем, а од тога преко 60 милиона људи у Европи је било мобилисано у један од највећих ратова у историји. Последице рата су биле да је убијено више од 15 милиона људи, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и привреда. Први светски рат познат је и под именима Велики рат и Светски рат (до избијања Другог светског рата).

Први светски рат су водила два велика савеза. Силе Антанте су на почетку чиниле Србија, Црна Гора, Русија, Француска, Велика Британија и Јапан. Централне силе су пре почетка рата чиниле Немачка, Аустроугарска и Италија, која је због Лондонског уговора од 26. априла 1915. године, којим је за Италију предвиђен део Далмације, Истра, Горица, Кварнерска острва и Додоканези, приступила силама Антанте. Османско царство се придружило Централним силама октобра 1914, а годину дана касније то је урадила и Бугарска. САД улазе у рат 6. априла 1917. после објављивања Цимермановог телеграма којим добијају повод. Румунија приступа Антанти 1916 када је потписан Букурешки споразум. Грчка је на почетку рата била неутрална, али 1917. приступа страни Антанте. До завршетка рата, од европских земаља Холандија, Швајцарска, Шпанија и скандинавске државе су остале званично неутралне.

Непосредни повод за рат је био атентат на наследника аустроугарског престола, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914, кога је убио Гаврило Принцип, Србин из Босне, која је тада била део Аустроугарске. Објава рата Аустроугарске Србији активирала је низ савезништава која су покренула ланчану реакцију објава рата. До краја августа 1914. већи део Европе се нашао у рату.

Рат се водио на неколико ратишта који су пресецали Европу. Западни фронт се одликовао системом ровова и утврђења које је одвајала ничија земља. Ова утврђења су се простирала дужином већом од 600 -{km}-. Западни фронт простирао се од Антверпена на северу до неутралне Швајцарске на југу. На Источном фронту, који се водио на дужини од 1600 -{km}-, велика пространства источноевропских низија и ограничена железничка мрежа нису омогућиле да се овде развије стање као на Западном фронту, иако су сукоби били подједнако жестоки. Поред тога, жестоки сукоби су вођени на Балканском, Блискоисточном и Италијанском фронту, а непријатељства су се одвијала на мору, и по први пут, у ваздуху.

Рат је окончан потписивањем неколико мировних споразума, од којих је најважнији Версајски мир 28. јуна 1919, иако су силе Антанте потписале примирје са Немачком 11. новембра 1918. Најуочљивија последица рата је била нова територијална подела Европе. Све чланице Централних сила изгубиле су територије, а створене су нове државе. Немачко царство је изгубило своје колоније, проглашено је одговорном за рат и принуђено да плаћа велику одштету. Аустроугарска и Османско царство су били распуштени. Од територија које је заузимала Аустроугарска створене су Аустрија, Мађарска, Чехословачка и Краљевство СХС. Османско царство је укинуто, територије Царства ван Анадолије су биле додељена као протекторати силама Антанте, док је језгро Османског царства реорганизован у Републику Турску. Руска Империја, која је изашла из рата након Октобарске револуције, је изгубила велики део територије на западу, а на тим територијама створене су нове државе: Финска, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска. Након рата основано је Друштво народа као међународна организација посвећена избегавању будућих ратова решавањем спорова између држава дипломатским путем. Први светски рат је означио крај поретка који је постојао након Наполеонових ратова и био је важан фактор избијању Другог светског рата.

Узроци 200п|мини|Графички приказ стања међународних односа у Европи пред Први светски рат

Непосредан повод за избијање Првог светског рата је Сарајевски атентат, а узрок нерешена криза у јулу 1914. године између Аустроугарске и Србије. Међутим, узроци рата леже у вишедеценијској сложеној војно-политичкој ситуацији, ривалитетима и припрема за рат између великих сила у Европи, којима је био потребан разлог да се за само пар месеци из благостања пређе у стање свеопштег ратовања.

Милитаризам, савезништво, империјализам и национализам играли су главне улоге у избијању конфликта најширих размера које свет до тада није видео. Након Анексионе (1908—09), Прве (1905—06) и Друге мароканске кризе (1911), кризе око Балканских ратова (1912—13), дошло се до Јулске кризе 1914. године. Јулска криза довела је до затегнуте политичке ситуације у Европи у којој Аустроугарска није хтела да попусти у својим захтевима а Србија није могла да дозволи тај степен понижења. Неуспех у мирном превазилажењу кризе завршио се аустроугарском објавом рата 28. јула 1914. године, након чега је уследио низ објава рата, тако да се већи део Европе, подељен у два савеза, нашао у ситуацији која је могла да се реши само војним средствима.

Сарајевски атентат мини|200п|Суђење Гаврилу Принципу 5. децембра 1914.

Гаврило Принцип је 28. јуна 1914. године у Сарајеву извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Принцип је био члан Младе Босне, организације чији су иредентистички циљеви били Уједињење Јужних Словена и ослобођење од аустроугарске власти. Овај атентат је био један од догађаја који су проузроковали кризу, која је потом довела до избијања Првог светског рата. Аустроугарска је упутила ултиматум Србији, у којем је у десет тачака изнела своје захтеве. Српска влада је условно прихватила све захтеве из ултиматума, сем тачке број пет, која је нарушавала суверенитет Краљевине Србије и која је била у супротности са уставом. Добијени одговор на своје захтеве Аустроугарска није сматрала задовољавајућим, па је одмах објавила рат Србији.

Трка у наоружању мини|десно|300п|Мапа са учесницима у Првом светском рату:

Поморска трка између Британије и Немачке интензивирала се 1906. поринућем брода ХМС Дреднот, револуционарног пловила чија су величина и сила учинила претходне бојне бродове застарелим. Британија је такође била далеко испред Немачке и Италије и у другим морнаричким областима. Пол Кенеди је истакао да су обе земље веровале у тезу Алфреда Тајера Мејхана () о управљању морем, као виталним чиниоцем једне државе; искуство са -{guerre de course}-Уништавање непријатељевог ратног материјала на отвореном мору, уместо напада на самог непријатеља, или организовања блокаде. показало је да Мејхан није био у праву.

Након поринућа ХМС Дреднота, Британија и Немачка су се концентрисале на прављење бојних бродова сличних димензија и тонаже. До почетка рата Британија је укупно поринула 29, а Немачка 17 бојних бродова дреднот.Willian Le Queux: The invasion od 1910

Дејвид Стивенсон је описао трку у наоружању као „самопојачавајући циклус подизања војне спремности”., док је Дејвид Херман бродоградитељско ривалство видео као део општег стремљења ка рату Међутим, ревизиониста Најал Фергусон, је сматрао да способност Британије да се свеукупно држи испред конкуренције није представљала фактор у вези са надолазећим сукобом.

Државна потрошња према војсци је више деценија расла, поготову од Француско-пруског рата. Од 1910. до 1914. године, док је Француска повећала издавања за 10%, Британија за 13%, Русија за 39% а Немачка за чак 73%. Све европске војне силе (изузев Британије) имале су војну обавезу. Француска је увела регрутни систем након Револуционих ратова, Аустроугарска од 1868, Немачка од 1870, Италија од 1873, Русија од 1874, а Србија од 1883. године. У 1913. и 1914. години Немачка је повећала стајаћу војску за 170.000 војника. Француска је продужила војни рок са две на три године, а Русија са три на три и по године.

Планови

мини|Мапа немачког и француског плана напада|300п Немачки план за вођење рата — Шлифенов план је предвиђао опасност вођења рата на два фронта. Због тога је било неопходно да Немачка брзо елиминише једног противника пре него што би се обрачунала са другим. План је предвиђао брзу мобилизацију и изненадни снажан заобилазни маневар кроз Белгију и Луксембург, чија би неутралност била занемарена, како би се Француска поразила пре него што она спроведе мобилизацију. После победе над Француском, немачка армија би железницом била пребачена на исток где би уништила руску армију, којој би требало знатно више времена да мобилише своје трупе и пребаци их до границе. (published in English as Germany's Aims in the First World War)

Француски план -{XVII}- је предвиђао брз продор у Рурску област, која је представљала срце немачке индустрије, што је у теорији требало да онеспособи Немачку за даље вођење рата.

Руски план -{XIX}- предвиђао је мобилизацију руских снага, и њихово распоређивање дуж границе са Аустроугарском и Немачком.

Сва три плана ослањала су се на брзину као на један од одлучујућих фактора за победу. Припремљени су прецизни временски распореди, а једном започета мобилизација, било би веома тешко заустављена. Такође, планови Француске, Немачке и Русије су били наклоњени офанзивним дејствима што је било у очигледној супротности са стварним могућностима и развојем ситуације на терену.

Аустроугарски војни план био је „да се Србија прегази пре но што би се Русија, којој је за извршење мобилизације требало више недеља, могла да појави на попришту с надмоћнијим снагама“.

Објава рата

десно|мини|Војна савезништва у Европи 1914. Влада Аустроугарске искористила је убиство надвојводе Франца Фердинанда као повод за решавање српског питања у чему је имала подршку Немачке. Дана 23. јула 1914. Србији је упућен ултиматум који је садржао десет захтева, од којих су неки били неприхватљиви за суверену државу. Одговор Србије на ултиматум је имао резервисан тон али је захтев под бројем шест био одбијен. Ослањајући се на подршку Русије, Србија је одбила захтев под бројем шест (иако је првобитним нацртом одговора на ултиматум овај захтев био прихваћен) и објавила је општу мобилизацију. Као одговор на то Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула 1914. на шта је Русија реаговала објавивши делимичну мобилизацију снага на граници са Аустријом. Руски генералштаб је 31. јула обавестио цара да је делимична мобилизација логистички неизводива због чега је наређена општа мобилизација. Немачка је 1. августа објавила рат Русији, а Француској два дана касније. Током напада на Француску, немачке снаге које су наступале ка Паризу, ушле су у Белгију и нарушиле њену неутралност због чега је Британска империја ушла у рат. Са уласком Британске империје у рат, пет од шест европских сила нашло се у највећем континенталном сукобу у Европи још од Наполеонових ратова.

Почетна непријатељства Неспоразум између Централних сила Стратегија Централних сила патила је због лоше комуникације. Немачка је обећала подршку аустроугарској инвазији Србије, али је ова подршка погрешно протумачена. Аустроугарска је сматрала да ће Немачка заштити њен северни бок од Русије. Међутим, Немачка је пореметила Аустроугарске планове због чега је она морала већину својих трупа да пошаље на фронт према Русији док Немачка не порази Француску. Овај неспоразум приморао је аустроугарску армију да подели своје снаге на два фронта, према Русији и према Србији. thumb|Француска пешадија током Прве битке на Марни, у униформама са плавим блузама и црвеним капама и панталонама Афричка кампања

Неки од првих сукоба у Првом светском рату одиграли су се између британских, француских и немачких колонијалних трупа у Африци. 7. августа 1914. француске и британске трупе извршиле су инвазију на немачки протекторат Тоголанд. 10. августа немачке снаге у Намибији напале су Јужну Африку; спорадичне и жестоке борбе наставиле су се све до краја рата.

Србија у Првом светском рату

лево|мини|Кнез Михаилов венац, аустро-угарско бомбардовање, 1914. мини|Ров Чеширског пука, Сома 1916