мини|Споменик „Галебова крила“ код Подгоре, где је основана Морнарица НОВЈ. Далмација је након окупације Југославије од фашистичког агресора и успоставе НДХ подељена између НДХ и Италије Римским уговорима. Оружани устанак у Далмацији започео је паралелно са устанком у западној Босни и Лици. Након капитулације Италије у септембру 1943. године, Далмацију су у целости ослободиле јединице Народноослободилачке војске Југославије. Након немачке офанзиве са 1943. на 1944. годину, Далмација је припојена НДХ, са стационираним немачким трупама. Далмацију су коначно ослободиле јединице НОВЈ у децембру 1944. године.
Окупација После Априлског рата 1941. године Далмнација је подељена између Итлаије и Назависне Државе Хрватске. Римским уговорима од 18. маја, Италија је анектирала део Далмације јужно од реке Зрмање, западно од пруге Книн-Сплит, са градовима Шибеником и Сплитом и острвима испред ове бале, као и острва Мљет, Корчулу, Вис и Шолту. Италијанска војска задржала се и у делу Далмације који је припао НДХ, тзв. Друга зона.
У обалном подручју и на острвима формирана је италијанска Војно-поморска команда Далмације. На анектираном подручју успостављен је Цивилни комесаријат за Далмацију, који је убрзо претворен у покрајинску управу, Управу Далмације са седиштем у Задру. Управа је у анектираном делу одмах започела провођење присилне политике италијанизације у свим обласима живота.
У подручју Друге зоне до септембра 1941, остала је формална власт НДХ, али под снажним утицајем италијанске експанзионистичке политике. Међу српским живљем у области Книнске крајине италијанске су власти подржале стварање четничких формација.
Припреме и почетак оружаног устанка 1941. мини|150п|Марко Орешковић мини|150п|Павле Пап Шиља Примпремама за оружани устанак руководио је Покрајински комитет КПХ за Далмацију. Још за Априлског рата започело се са скупљањем и скривањем оружја и муниције. У априлу је у Далмацију дошао Марко Орешковић. Уз његову помоћ, ПК је формирао Војну комисију, а касније и војне комисије при окружним, котарским и градским комитетима. Те комисије су формирале прве ударне групе, које су до почетка устанка вршиле диверзије и саботаже у северној и средњој Далмацији.
Након избијања устанка у Босни и Лици, почетком августа 1941, из Загреба су илегално стигли у Далмацију делегати Централног комитета КПХ Павле Пап Шиља и Мирко Ковачевић, чији је задатак био да убрзају прелазак с диверзантских акција на оружани устанак. На састанку Покрајинског комитета КПХ за Далмацију, одржаног 7. августа, одлучено је да се у року од три дана формира седам партизанских одреда и пребаци их се у Лику и Босну. Од 8. до 14. августа основани су Сплитски, Шибенски, Водичко-затонски, Примоштенско-крапањски, Солински, Трогирски и Сињски партизански одред. Због недовољних припрема и слабе организације пребацивања, скоро сви ови одреди били су разбијени или су престали да постоје. Један од разлога овог неуспеха је био што су у почетку устанком руководили људи који нису били из тих крајева, попут Папа и Ковачевића, те нису могли да познају праву ситуацију на терену. Нови одреди почели су да се оснивају тек крајем септембра 1941. године.
Италијани су у првој половини септембра поново окупирали Другу зону, чиме су обухавтили сав преостали део Далмације. У другој половини октобра италијанске власти су установиле Специјални суд за Далмацију ради сузбијања Народноослободилачког покрета. Почетком октобра у Далмацију је стигао секретар Централног комитета КПХ, Раде Кончар, да би помагао у организовању оружане борбе. У овом су раздобљу вршене многе акције и диверзије у Сплиту и Шибенику, а и обновљени неки партизански одреди попут Сињског и Солинског одреда. Такође је основан и Ливањски одред у околици Ливна. Осим ових одреда, у околици многих градова постојале су нмоге партизнаске групе. Да би се ефикасније руководило овим одредима и групама, у децембру је од војног руководства при ПК Далмације формиран Штаб Далматинско-динарског одреда, чији је командант био Вицко Крстуловић, политички комесар Војин Зиројевић, а оперативни официр Максимилијан Баће.
Борбе од почетка 1942. до капитулације Италије У партизанским јединицама је до почетка 1942. године било око 500 бораца. Партизанске јединице, тада још међусобно неповезане, усмериле су активност на нападање италијанских колона и жандармеријских станица, рушење путева и телефонских и телеграфских веза. Због све веће подршке народа НОП-у и јачања партизанске активности, Италијани и усташе су по бројним граодвима и селима извршили хапшења, стрељања и одвођења у интернацију. Осим тога, 31. марта су извели акцију на планини Свилаји с намером да униште Динарски партизански одред. Италијани су извршили и реорганизацију окупационих снага и 18. јануара формирали нови, Осамнаести армијски корпус, чије су трупе запоседале Далмацију од Зрмање до Неретве и део Босне. Јединице Осамнаестог корпуса бројиле су тада 50.247 војника. Мобилизацијом и принудом уз помоћ окупационих снага, четници Книнске крајине формирали су своју Динарску дивизију. мини|Спомен-парк Шубићевац у Шибенику
Италијанске власти проводиле су сталну италијанизацију, вршиле реквизиције, експропријације и концесије, појачан је прогон словенског стнаовништва. Све је ово у народу јачало антифашистичко расположење, што је за последицу имало прилив нових бораца у партизанске јединице, стварање првих органа народне власти и давање помоћи НОП-у и партизанима. По успостављању везе са Главним штабом Хрватске, Штаб Далматинско-динарског одреда је крајем парила добио назив Штаб Четврте оперативне зоне. Под његово руководство стављене су јединице са укупно 1.030 бораца. Ради појачавања борбе против четника у Далмацији, наредбом Главног штаба Хрватске у Далмацију се пребацио део бораца из личких партизанских јединица.
Почетком јуна, на Динари је одржано тродневно саветовање политичких и војних представника, на челу са секретаром ПК КПХ за Далмацију и командантом Четврте оперативне зоне Вицком Крстуловићем. Одлучено је да се приђе формирању нових одреда и батаљона и да се успоставе народноослободилачки одбори за општине и котаре. После саветовања, формиран је Први далматински ударни батаљон, који је са још једним батаљоном образовао Одред за средњу Далмацију. У то време постојала је слободна територија у Буковици, на Динари, на Биокову и Макарском приморју.
мини|150п|Петар Перо Ћетковић, командант Прве далматинске ударне бригаде Под притиском партизана у северној Далмацији, Италијани су повукли неке посаде из Буковице и истовремено предузели репресивне мере против локалног становништва. Селима Буковице ускраћено је снабдевање намирницама, у подручју западно од ушћа реке Крке опљачкана су читава села, а острво Иж је готово опустошено. Број концентрационих логора је увећан. Након овог су покренуте војне акције против партизана. Италијанске, домобранске и четничке снаге су током идућих месеци нападале партизане у северној и средњој Далмацији. Пошто ове акције нису получиле успеха, средином јуна покренут је велики италијански напад на Биоково. Тада је спаљено девет села, а део становништва одведен у интернацију.
Крајем јуна, у Далмацији је било 54.000 италијанских војника и официра, дмобрана, усташа и жандара 3.000, а четника око 4.000. У то је време под командом Штаба четврте оперативне зоне било седам батаљона, три чете и неколико водова и група у укупној јачини од око 2.000 бораца. Италијани су крајем јула почели да формирају специјалне формације, противкомунистичке добровољце ().
Почетком јула италијанске јединице, подрупрте четницима Момчила Ђујића и уз подршку авијације, напали су код извора Зрмање део Одреда за северну Далмацију и два батаљона Трећег личког одреда. Истовремено су Италијани по целој Далмацији вршили мање акције чишћења, праћене многобројним хапшењима и интернацијама. Од 10. до 13. јула, непријатељ је извршио велик напад на Динару с намером да у потпуности уништи партизане. Непријатељ је био одбачен уз велике губитке.
Када је са ударним и пролетерским бригадама стигао на подручје Ливна, Врховни штаб Југославије је успоставио везу с далматинским јединицама. Дана 26. јула ма планини Цинцар састао се штаб Четврте оперативне зоне са Јосипом Брозом Титом и члановима Врховног штаба. На састанку је одлучено да се изврше припреме за формирање бригада у Далмацији, те да далматинске јединице узму учешћа у предстојећем нападу на Ливно. По ослобођењу Ливна и чишћењу Ливањског поља, проширена је слободна територија Четврте оперативне зоне.
мини|150п|Љубо Вучковић, командант Друге далматинске ударне бригаде У другој половини августа, италијанске снаге из Осамнаестог и Шестог армијског корпуса покренуле су тзв. Операцију Албија против партизанских јединица на Биокову. Против Италијана су се ангажовали делови Прве пролетерске бригаде и Одреда за средњу Далмацију и батаљон „Војин Зиројевић“. Италијани су у борбама претрпели теже губитке и обуставили операцију. Тада се десио и прилив нових бораца, а слободна територија обухватала је целу Динару, Свилају, Мосећ, Мосор и Биоково.
У октобру су Немци, Италијани, усташе, домобрани и четници извели тзв. Операцију Динара против јединица НОВЈ у југозападном делу Босне и у североисточном делу Далмације. Док су се Италијани били пробили до Ливањског поља, партизани су вршили нападе на колоне, посаде и саобраћај у средњем току Цетине, у подручју Биокова и Макарског приморја.
У првој половини новембра обе далматинске бригаде напустиле су Далмацију. Друга је ушла у састав Друге пролетерске, а Прва у састав Треће дивизије. Већ 12. новембра у селу Врба формирана је Трећа далматинска бригада, јачине око 650 бораца. У међувремену су, 10. новембра, између Биограда и Шибеника, италијанске снаге и антикомунистичке формације отпочеле напад против Приморског батаљона и вршиле чишћења становништва. У борби са Приморским батаљоном код села Сриме, 8. децембра, италијанске снаге и антикомунистичке јединице биле су поражене уз велике губитке.
Наређењем Врховног штаба од 18. децембра образована је Секција за ратну морнарицу, а 28. децембра у Подгори је успостављена станица Ратне морнарице. Десет дана после, пет италијанских ратних бродова је одбијено када су покушали да искрцају трупе на ослобођеној обали Подгоре.
Борбе током 1943. године Од почетка 1943. године, Италијани су почели са припремама за покретање Четврте непријатељске офанзиве, па су тако 2. јануара из Херцеговине пребацили у Далмацију око 3.000 четника. За то време је у селу Шошић, 7. јануара, основана Четврта далматинска бригада. Средином јануара, у Далмацији су дејствовале Трећа далматинска бригада на подручју Свилаје и њене околице, Четврта далматинска на подручју северно од Биокова и на слободној обали Макарског приморја, Динарски и Приморски батаљон на сектору Босанског Грахова, Мосорски батаљон на подручју Мосора и Севернодалматински батаљон с обе стране доњег тока Крке.
мини|Споменик Револуције у Макарској Дана 23. јануара формиран је Први морнарички партизански одред, а у првој половини фебруара Пета далматинска бригада. Од Треће, Четврте и Пете далматинске бригаде, 13. фебруара у Имотском формирана је Девета далматинска дивизија, а Штаб Четврте оперативне зоне преименован је у Штаб Девете дивизије. Преостале јединице у Далмацији, Биоковски одред, Севернодалматински батаљон, Камешничка, Мосорска и Трогирска чета, стављене су под команду новоформираног Штаба Групе партизанских одреда Далмације.