Византијско-персијски рат од 602. до 628. био је последњи и уједно најразорнији у низу ратова вођених између Византије и персијске државе Сасанида. Претходио му је рат који се завршио доласком Маврикијевог штићеника, Хозроја II, на престо Персије (591). Једанаест година касније Маврикија је убио узурпатор Фока. Поводећи се смрћу свог патрона, Хозроје II је обновио вишевековни сукоб. Више од две деценије ратовало се у Египту, Леванту, Месопотамији, Кавказу, Анадолији, па чак и пред самим зидинама Константинопоља.

Док је прва етапа рата (602—622) обележена углавном успесима Персијанаца, који су заузели Левант, Египат и делове Анадолије, ступањем Ираклија на сцену (610) у Византији почиње постепени процес прибирања и унутрашњег јачања: и поред жилавог отпора с почетка, од тог тренутка Хозроје губи иницијативу на бојном пољу. Ираклије је против Персијанаца предузео чак шест успешних похода, захваљујући којима су Византинци повратили ратни замах. Међутим, склапањем савезништва са Аварима, Персијанци су предузели последњи очајнички покушај да заузму Константинопољ; но, и ту су били одбијени (626). После тога Ираклије је продро у само срце Персије (627) и једном за свагда одлучио исход вишевековног римско-персијског сукоба у корист Византије.

Рат је на обе стране однео људске и материјалне жртве. То је учеснике учинило рањивим на изненадну навалу Арабљана који су упали у оба царства тек коју годину по окончању сукоба. У муњевитом налету Арабљани су покорили целу Персију и знатно умањили територију Византијског царства. Током наредних векова, све до појаве Селџука, готово без прекида ће се водити борбе са Арапима за превласт над источним Медитераном.

Извори за период након 603. Извори за овај рат су махом византијски. Најпре, ту је Ускршња хроника (-{Chronicon paschale}-) од непознатог аутора састављена између 630-640. Првобитно је обрађивала догађаје од Адама и Еве до 629, али се у очуваним рукописима завршава са годином 627. Већим својим делом она нема неку историјску вредност, а од значаја је једино завршни део (600—627), у ком је описана аварско-словенска опсада Константинопоља из 626.ВИИНЈ I. стр. 143–45. Георгије Писида, ђакон, скевофилакс (чувар црквеног посуђа) и хартофилакс (архивар) Аја Софије оставио је за собом више песничких радова који осликавају оновремене догађаје у којима је каткад и лично узимао учешћа. Од тога су за ову тему најважнија дела историјске садржине, превасходно епска, од којих вреди истаћи пре свега спев о првом Ираклијевом походу на Персију 622. (-{Expeditio Persica}-), у ком је песник, како се разабире из неких стихова, лично учествовао; стиховани запис о аварско-словенској опсади Константинопоља 626. (-{Bellum Avaricum}-) у ком песник велича Богородицу, захваљујући којој је наводно извојевана победа над варварима, али у исто време уздиже и Ираклија, а нарочито патријарха Сергија коме иначе посвећује дело; историјски спев Ираклијада (-{Heraclias}-), настао поводом вести о смрти персијског цара Хозроја II; као и неколико мањих историјских поема од којих је најинтересантнија она у којој се опева Ираклијево враћање Истинског крста из Персије у Јерусалим 628. (-{Restitutio crucis}-).ВИИНЈ I. стр. 151–52.

Од неке важности је и Историја у осам књига од царског секретара и префекта Теофилакта Симокате написана између 628-638. Симоката у ствари наставља тамо где је Менандар стао, а своје излагање завршава са годином 602. када је царску власт узурпирао Фока.ВИИНЈ I. стр. 103–105. По завршетку излагања Теофилактове историје сазнање о догађајима на Истоку осетно опада.

Сачувани су говори Теодора Синкела, настали током опсаде Константинопоља из 626, који садрже корисне информације за неке догађаје. Ваља споменути и неке египатске папирусе који потичу из овог периода.

Персијски извори нису очувани. Од негрчких извора ваља истаћи следеће: хронику Јована из Никијуа која је писана на коптском, али сачувана само у преводу на етиопском; и историју која се приписује Себеосу (постоји извесна контроверза у вези с ауторством). Ова последња је јерменска компилација разних извора, распоређених искључиво по хронолошком редоследу; у њој је рат покривен неуједначено. Штавише, састављена је с циљем да подвуче паралелу између пророчанстава из Библије и савременог доба, што је засигурно чини необјективном. Сачувани су и неки извори на сиријском, за које Џефри Грејтрекс () и Семјуел Н. К. Лију () тврде да су најбитнији; међу њима налази се Хроника из 724. Томе Презвитера састављена 640. Гвидијева хроника или Кузистанска хроника писана је из перспективе несторијанског хришћанина из Персије.

Од каснијих грчких извора вреди издвојити Теофанову Хронику и Кратку историју патријарха Нићифора I. Ова прва добро дође због оквирног прегледа ратних дешавања. Каснији извори на сиријском попут Хронике из 1234. и хронике Михаила Сиријског је допуњују. Међутим, ови извори, изузимајући Нићифорову Кратку историју и ону на арапском од Агапија из Манбиџа (Хијерапољ), по свој прилици црпе информације из једног заједничког извора, вероватно од Теофила из Едесе (8. век).

Историја дома Арцруни Томе Арцрунија из 10. века вероватно користи истоветне изворе који су послужили Сеобеосу за његову историју. Мојсије Каганкатваци написао је Историју Јерменије у 10. веку позивајући се на непознате изворе који датују из двадесетих година 7. века. Џејмс Хауард-Џонстон () сматра да су Мојсије и Себеос најважанији од сачуваних немуслиманских извора. Историја александријског патријарха Евтихија садржи бројне грешке; па ипак, и она може да се узме у обзир. Куран такође пружа извесне податке, али их ваља узимати с резервом. Још један арапски историчар Мухамед ибн Џарир ел Табари написао је Историју пророка и краљева, која обрађује историју сасанидске династије позивајући се на изгубљене изворе.

Византијске хагиографије светаца Теодора Сикеота и Анастасија Персијског показале су се од помоћи у схватању ондашњих прилика. Житије Георгија из Козебе приказује ужас настао приликом опсаде Јерусалима. Међутим, постоје извесне сумње да су у хагиографске списе подметнуте интерполације из осмог и деветог века. И нумизматика и сигилиографија су се показале корисне због датовања. Уметнине и други археолошки налази такође су од неке користи. Епиграфски натписи су од ограничене употребе. Лутвак је назвао Маврикијев Стратегикон најпотпунијим византијским војним приручником; он пружа драгоцен увид у војну теорију и праксу у оно време.

Уочи рата Након више деценија неизвесних борби (572—591), цар Маврикије је коначно привео крају византијско-персијски сукоб довођењем свог штићеника Хозроја II на персијски престо. Овај је заузврат предао Византинцима делове североисточне Месопотамије заједно са градовима Даром и Мартиропољем, добар део Јерменије и кавкаску Иберију. Што је још важније, Византија више није била обавезна да плаћа данак Сасанидима. Сређивањем прилика на Истоку, Маврикију су биле одрешене руке да се позабави проблемима на Балкану.

Својом обзирношћу према поданицима и учесталим походима, Тиберије II Константин је истрошио и задњу пару из ризнице коју је наследио од Јустина II. Да би надокнадио тај дефицит, његов наследник Маврикије је предузео строге фискалне мере и смањио издатке за војску, што је довело до чак четири побуне. Она последња из 602. избила је због тога што је Маврикије наредио трупама да презиме на територији изнад Дунава. Војска је за цара извикала Фоку, тракијског центуриона. Маврикије је покушао да одбрани Цариград наоружавањем „плавих“ и „зелених“, две водеће деме, али без успеха. Недуго потом Маврикије је приведен и погубљен.

Маврикијево смакнуће дало је његовом штићенику, Хозроју, прилику да истакне своју независност; а опште расуло византијске одбране, нарочито за време грађанског рата између Фокиних и Ираклијевих присталица (609—611), омогућило је Хозроју да предузме велики експанзионистички поход на Запад.

мини|центар|600п|Византија пре и после Јустинијанове рестаурације.

Нарзесова побуна и почетне године рата Вероватно крајем 603, пошто је постало очигледно да Хозроје неће признати узурпатора, против Фоке се дигао Нарзес, заповедник Истока (-{magister utriusque militiae per Orientem}-), и заузео Едесу, седиште византијске Месопотамије; затражио је помоћ од Хозроја, тврдећи, по неким изворима, да се код њега налази Маврикијев преживели син Теодосије. IIIB.

Почетком 604. Едеса се нашла под опсадом Фокиног војсковође Германа. На другој страни, Хозроје је окупио велике снаге и послао их против Византинаца. Дознавши за ово, Германа је ухватио страх; но, како наводи Теофан (-{A. M.}- 6116), пошто није имао другог избора, упустио се у битку из које је изашао тешко рањен и поражен. Издахнуо је једанаест дана касније у Константини (данас Вираншехир) од последица рањавања. IIIA.

Међутим, док су Персијанци били заузети опседањем Даре, свежа војска, овај пут предвођена Фокиним сакеларијем, евнухом Леонтијем кренула је на Едесу; но, Нарзес је некако успео да умакне у Хијерапољ. Недуго потом Леонтије је претрпео пораз код Арзамона (605), па је опозван са положаја. IIIB. На његово место сада је постављен Доментиол (или Домнициол) кога је Фока именовао за куропалата и послао на Исток да наведе Нарзеса на предају. IIIA. Приставши на погодбу с Доментиолом који му је обећао безбедност, Нарзес је отишао у Константинопољ, али је тамо жив спаљен по Фокином наређењу.

Престиж Фокиног војног режима почео је да се срозава од оног тренутка када је пала Дара. Падом ове јаке тврђаве са десне обале Еуфрата сломљена је византијска погранична одбрана, а персијској војсци прокрчен пут за Малу Азију.

Устанак двојице Ираклија и крај Фокине страховладе мини|150п|Византијски новац са ликом Фоке Криза легитимитета присутна је од самог почетка Фокине владавине. Са његовим ступањем на власт дефинитивно је окончан један дужи временски период без насилних долазака на власт. О том преседану с поносом говори Евагрије Схоластик на једном месту:

Фокина власт није имала ни легитимног ни легалног основа; то је била ништа друго но гола власт која је почивала на грубој сили. Убиство Маврикија и његове породице са правом је шокирало савременике, изазвавши стрепњу и страх за будућност царства на шта указује спис Учење новокрштеног Јакова (-{Doctrina Jacobi nuper Baptizati}-). Фокина власт нигде није примљена благонаклоно, а дошло је и до појединих инцидената које је Фока настојао да угуши. Повода за побуну било је на претек. Режиму је недостајало легитимитета, а у очима многих он је био окаљан убиством Маврикија и његове породице. Нашироко распрострањене вести о Фокиној страховлади обележене по немилосрдним чисткама и стравичним призорима пружале су идеално оправдање за сваку иоле озбиљнију одлуку на бунт.

мини|лево|Златни солидус кован за време устанка двојице Ираклија На наговор Приска, заповедника царске гарде екскубитора и Фокиног зета, IIIB. на оружје се дигао (608) времешни егзарх Африке, Ираклије Старији. IIIA. Себе и свога сина-имењака прогласио је конзулима и уз то стао да кује сопствен новац — на тај начин дао је до знања да претендује на царско звање.

У приближно исто време, избиле су побуне у Сирији и Палестини. Више извора наводи да су Јевреји били и те како умешани у ово, иако остаје нејасно где су то наступали као припадници одређених фракција, а где као противници хришћана. Да би смирио ситуацију на истоку Фока је послао комеса Истока Бона. Бон је казнио зелене у Антиохији, због учешћа у нередима 609.

Са своје стране, Ираклије Старији је послао свог нећака Никиту на Египат. Бон се запутио за Египат да заустави овог, али је касније поражен изван зидина Александрије. Никити је пошло за руком да заузме провинцију 610. и да успостави поредак уз помоћ тамошњег патријарха Јована V Милостивог, који је изабран уз његову помоћ.