мини|десно|360п|Јеврејска деца унутар Лођског гета, 1940. Лођски гето () је био други по величини гето (након Варшавског гета) који је основан за Јевреје и Роме у окупираној Пољској за време Другог светског рата. Налазио се у граду Лођу и првобитно је био замишљен као привремено место окупљања за Јевреје. Међутим, гето је трансформисан у велики индустријски центар у којем се производио веома потребан материјал за нацистичку Немачку, посебно за немачку војску. Због своје изузетне продуктивности, гето је успео да преживи до августа 1944, када су преостали становници транспортовани у логоре смрти Аушвиц и Хелмно. То је био последњи гето који је ликвидиран у окупираној Пољској.„Glossary of 2,077 Jewish towns in Poland“ , -{Virtual Shtetl Museum of the History of the Polish Jews}-
Од укупно око 204.000 Јевреја који су прошли кроз Лођски гето, само их је око 10.000 преживело рат.
У архивским документима може се наћи скраћеница Ghetto L-stadt или Getto L-stadt, од скраћенице имена града коју су Њемци обично користили, укључујући у службеним писмима и штампаним материјалима.
План гета мини|upright=2.2|План гета укључен у тренутну уличну мрежу Лођа мини|Знак којим се најављује оснивање гета и забрањује улазак у његово подручје странцима. Слични знаци били су густо постављени дуж ограде гета. мини|Лицманштатски гето 1940. године мини|Март 1940., улица Пилсудског (у позадини синагога у Волборској улици) мини|Хајм Румковски, шеф старјешине Јевреја у Лођу, и Ханс Бибов, шеф њемачке цивилне управе гета мини|Капија на Стари трг. Саобраћај на прелазу „Аријевске“ Hohensteiner Straße између источног и западног дела Лођског гета мини|Јевреји иза бодљикаве жице гета (1941.) мини|Пјешачки мост преко екстериторијалног – између гето подручја – Hohensteiner Straße мини|Ромски логор у гету након депортације мини|Хајм Румковски током једног од говора на тада званом тргу ватрогасне станице у Лутомерској улици (тренутно простор између некретнина 12 и 14 у улици Заходња). Зграда видљива у позадини је сачувана, даље Црква Успења Пресвете Богородице у Лођу мини|Тијела жртава депортације у логор за истребљење у Хелмну над Нерему, извршене од 5. до 12. септембра 1942. године мини|Припрема пошиљке златника и девиза украдених од Јевреја у гету за транспорт у Берлин. Први здесна.: Ханс Бибов Лођски гето се састојао од три дијела, раздвојених екстериторијалним улицама: Хохенштајнерштрасе (сада Згерска улица) дјелила је гето на западни и источни дио. Александерхофштрасе (сада Лимановског улица) дјелила је западни дио на сјеверни и јужни дио.
У почетку се пешачка и друмска комуникација између свих ових дјелова гета одвијала кроз капије, које су се повремено отварале под надзором њемачких стражара уз помоћ јеврејске полиције, али већ у другој половини 1940. године изграђена су три пјешачка моста: два изнад Згерске улице (у нивоу Староградског трга и Црквеног трга) и један изнад улице Б. Лимановског, код тадашње Масарске улице (данас подручје раскрснице улица Заходња и Лимановског).
Гето је такође обухватао подручје станице Радегаст у Марисину, које је служило истој функцији као и варшавски Умшлагплац (претоварно двориште). Формално, међутим, то је било земљиште њемачке жељезнице (Deutsche Reichsbahn), које је град изнајмљивао. Из тог разлога, најчешће је изостављано из званичних планова гета и од стране јеврејске и њемачке администрације.
Балуцки Ринек, седиште јеврејске администрације, био је издвојен из гета. Приступ је био ограничен само на оне са посебним пропусницама. Служио је као контактна капија између аријевског дијела града и гета.
Ознаке на плану: Пешачки мостови преко екстериторијалних улица Згерске (два) и Б. Лимановског (један) Старо јеврејско гробље (тренутно не постоји) Ватрогасна служба, улица Лутомерска Сједиште Гестапоа у Лођском гету Пијаца Балуцки, главно седиште јеврејских власти у гету, такозвана Централна канцеларија; овде су се налазили канцеларија и секретаријат главне полиције. Улица Румковског Јеврејска полиција, подређена Јуденрату Јојне Пилсеров јатки Штаб немачке криминалистичке полиције, станица гета Ауфројмкомандо – смјештај за око 600 Јевреја који су требали да очисте подручје гета након његове ликвидације 29. августа 1944. (Рембрантштрасе 16, Јакубаштрасе 16; сада улица Јакуба) Болница бр. 1 (сада улица Лагевницка 36) Један од логора за људе депортоване из гета (бивша дјечја болница) Друштвени центар гета (Шнајдергасе 3, сада улица Кравецка) Затвор, улица Чарнецкога Цигански логор Превентивни логор за пољску дјецу Ново јеврејско гробље, улица Брацка Станица Радегаст (Лођски Умшлагплац; обиљежена спомеником Радегасту)
Историја Лођанског гета Припреме за оснивање гета почеле су почетком октобра 1939. године. У тајном циркулару од 10. децембра 1939. године, Фридрих Ибелхер (предсједник Лођског регентства од 10. априла 1940. до 15. децембра 1942. године) објавио је „неопходност оснивања затвореног и строго изолованог јеврејског округа“. На основу ових смјерница, округ је основан 8. фебруара 1940. године, по налогу Јоханеса Шефера, председника Лођске полиције. Ханс Бибов постао је шеф канцеларије за економију и храну, која је у октобру 1940. године трансформисана у независно одјељење – Одбор за гето (Gettoverwaltung), док је Хајм Румковски, шеф јеврејске администрације, именован за шефа Старјешине Јевреја (Judenrat, иако се овај назив није користио у овом гету) у Лицманштату (Лођу).
Гето је основан 8. фебруара 1940. године, али је коначно изолован од остатка града 30. априла 1940. године. Налазио се у најзапуштенијем дијелу Лођа (Балути и Стари град), простирући се на површини од 4,13 km², која је после 30. јуна 1942. године смањена на 3,82 km², насељена од 40% до 70% Јевреја, првенствено сиромашних и пролетаријата. Ово одређено подручје садржало је 2.332 куће са приближно 28.400 соба. Велика већина њих биле су старе зграде, многе од њих дрвене. Густина насељености била је огромна – 1942. године било је 42.587 људи по km², са 6 или 7 становника по соби.
Први који су тамо затворени били су Јевреји који су у то вријеме остали у граду – око 140.000 људи. Од 16. октобра до 4. новембра 1941. године, транспорти Јевреја су пресељени из Аустрије (око 5.000),Julian Baranowski, Żydzi wiedeńscy w getcie łódzkim 1941–1944. Łódź 2004, wyd.: Oficyna Bibliofilów. Бохемије (око 5.000), Луксембурга (око 600) и Рајха (око 10.000 људи). Даља пресељења су се одвијала од 7. децембра 1941. до 28. августа 1942. године – такође из других ликвидираних гета у Вартеланду (око 18.000 људи), у почетку углавном из Лођског војводства, и из гета у другим градовима који су овдје постепено ликвидирани, на примјер из Пабјанице,sztetl.org.pl. Константинова, Александрова, Гловна, Озорковаsztetl.org.pl. и Бжежина.sztetl.org.pl. Затим, крајем 1941. године, овде је доведено приближно 5.000. Синта и Рома са аустријско-мађарске границе (тада познатог као Бургенланд; новембар 1941), а у другој половини 1942. године скоро 20.000 Јевреја из Западне Европе (укључујући Њемачку и земље Бенелукса) и Јевреја из Прага. Укупно је кроз Лођски гето прошло приближно 200.000 људи.
Историчари, а посебно његови преживјели затвореници, дијеле трагичну историју гета на два главна периода: прије и послије догађаја названог Велика шпера 1942. године, који се одиграо у септембру 1942. године. У првом периоду, функционисање гета је мање-више реплицирало прератне облике и институције. Између осталог, на иницијативу и уз снажну подршку Хајма Румковског, организовано је готово масовно образовање дјеце и младих.Helena Smoleńska, Szkolnictwo żydowskie w Łodzi w czasie okupacji niemieckiej w latach 1939–1945 (praca magisterska pod kier. dr. Stefana Truchina na Uniw. Łódzkim), Łódź; egz. w Archiwum ŻIH; E. Tabaksblatt, Dzieje szkolnictwa żydowskiego; maszynopis w Arch ŻIH. У другом периоду, након депортације болесних, дјеце и старијих на мјесто истребљења у Хелмну на Нери, гето је у суштини био огроман логор за принудни рад, а јеврејска администрација је само преносила њемачка наређења и надгледала њихово извршење.
Дана 6. јуна 1941. године, док је пролазио кроз Лођ, Хајнрих Химлер је укратко посетио гето. На тргу Балути, седећи у свом аутомобилу, размјенио је неколико речи са Румковским.. Много раније, у октобру 1939. године, Јозеф Гебелс је стигао у Лођ и, између осталог, посетио дио Балутија који је био претежно насељен Јеврејима и који је требало да постане подручје касније основаног гета. Ова посјета била је једна од инспирација за изузетно антисемитски документарац Der ewige Jude (Вечни Јеврејин), у режији Фрица Хиплера (1940). Неки од кадрова филма снимљени су у гету у Лођу.Jens-Jürgen Ventzki, Cień ojca. Warszawa 2012, s. 221 i 222 (publikacja z serii „Pokolenie sprawców – Pokolenie ofiar”).
Године 1942, Њемци су одлучили да гето трансформишу у велики радни логор. Основни елемент овог плана био је уклањање дјеце млађе од 10 година, старијих особа старијих од 65 година и болесних као „непродуктивних“ елемената. Спровођење је почело 1. септембра бруталним уклањањем свих болесних из болница гета. План је предвиђао депортацију преко 20.000 људи. Дана, 4. септембра 1942. године, шеф јеврејске администрације гета, Хајм Румковски, одржао је говор становницима на локацији званој Тргу ватрогасаца у улици Лутомерска 13, позивајући их да предају своју дјецу, старије особе и друге болесне. Јеврејска полиција је требало да изврши овај задатак, али је након првог покушаја одбила да послуша наређења Њемаца. Дана, 5. септембра, Њемци су ушли у гето и објавили велику шперу (апсолутну забрану напуштања својих домова).
Између 5. и 12. септембра 1942. године, 15.681 „особа неспособних за рад“ (дјеца млађа од 10 година, старији и болесни) протјерано је из Лођског гета. Око 600 је убијено на лицу мјеста. Гето, са преосталих преко 70.000 становника, постао је масовни радни логор. Школе и болнице су затворене.
Ликвидација Лођског гета почела је 23. јуна 1944. године. До 14. јула, нацисти су депортовали преко 7.000 људи у Кулмхоф. Пошто ово мјесто истребљења није могло да испуни план истребљења, ликвидација је обустављена након двонедељне паузе. Настављена је, али овог пута у Аушвиц-Биркенау (Ошвјенћим-Бжежинка). Од 9. до 29. августа, приближно 70.000 Јевреја је депортовано у Аушвиц-Биркенау. Последњи транспорт је кренуо 29. августа 1944. године.
Током рада гета, приближно 44.000 логораша гета је умрло од глади и болести. Сахрањени су на јеврејском гробљу у улици Брацка, које се налазило унутар гета. За разлику од многих других гета у Пољској, Њемци нису успјели да потпуно униште зграде гета, иако су то планирали. Од децембра 1942. до краја њемачке окупације Лођа (19. јануара 1945. године), у југоисточном дијелу гета, близу зида јеврејског гробља у улици Брацка, радио је превентивни логор за пољску дјецу која је припадала Безбједносној полицији у Лођу (њемачки: Polen-Jugendverwahrlager der Sicherheitspolizei in Litzmannstadt), данас обиљежен Спомеником дјечјег мучеништва. Логор није имао формалне и имао је мало практичних веза са гетом.
Организација Лођанског гета
Формално, гетом су управљале власти Градског вијећа Лицманштата (Лођа) – Stadtverwaltung Litzmannstadt, које је имало посебно одељење за ову сврху названо Савјет гета (Gettoverwaltung), на чијем је челу био Ханс Бибов, трговац који је потицао из Бремена, али најважније одлуке доносила је канцеларија Гестапоа у Лођу.
Споља, од 28. новембра 1940. до маја 1941. године, гето је надгледао 101. резервни полицијски батаљон из Хамбурга (Reserve-Polizei-Bataillon 101). Након тога, повучен је у Хамбург, гдје је крајем 1941. године учествовао у депортацијама локалних Јевреја, укључујући и депортације у Лођски гето. Tłum. Piotr Budkiewicz. Прије и послије овог периода, гето је надгледала Лођска полиција. Припадници ових јединица одговорни су за смрт многих затвореника гета, који су стрељани без упозорења док су се приближавали огради гета или пуцањем у прозоре кућа увече, из којих су се упркос замрачењу могли видјети зраци свјетлости.