мини|200п|Жена у ингушкој ношњи Вајнахи или Нахи су група народа са Севернога Кавказа и Грузије који имају сродан језик. Данас су представници Вајнаха Чечени, Ингуши и Бацбијци у Грузији.
Етноним Нахи Нахи и Вајнахи су два појма која су сковали совјетски етнографи као што је ингушки етнограф Заурбек Малсагов. Разлог за стварање ових термина био је да се уско повезане нације Чечена и Ингуша уједине у један појам. Термини Вајнахи (наш народ) и Нахи (народ) први пут су коришћени као термин за уједињење два народа 1928. Касније су га популаризовали и други совјетски аутори, песници и историчари као што су Мамакајев и Волкова у својим истраживањима. Према историчару Виктору Шнирелману, термини Вајнахи и Нахи активније су уведени током периода од 1960-их до 1980-их.
Историја Пре 1920-их, међутим, постојао је обједињујући термин за Чечене и Ингуше који су користили руски генерали из 19. века, историчари, етнографи и картографи. Овај израз је био Нахи, или модерна равничарска верзија Нохи, израз данас користе само Чечени и Кисти. Историјски, међутим, овај термин је укључивао народе као што су Ингуши и Бацбијци. Чувени историчар 19. века Б. К. Далгат, који је много радио у Ингушетији, писао је много о чеченској и ингушкој етнографији. Према његовим речима, термин Нахчуј/Нахчиј је већ био обједињујући термин и за Ингуше и за Чечене. Данас то није случај, јер је већина, ако не и сви, Ингуша одбацили етноним Нахчи и сматра га страним. Одбијање овог етнонима забележио је и 1872. године етнограф Умалат Лаудајев који је написао:
Термин Нахчи су још увек користили историчари и етнографи за Чечене, Ингуше и Бацбијце све до 20. века пре него што је замењен термином Вајнахи/Нахи 1960-их. Руски историчар Адолф Берге користио је овај термин и за Чечене и за Ингуше 1859. године. Чувени руски лингвиста Петер фон Услар, који је проучавао севернокавкаске језике, такође је 1888. године означио је оба народа именом Нахчи. Овај термин су користили и Пото, Вејденбаум, Ган, Дубровин и многи други током 19. века.
Најстарији помен Нахчија забележен је 1310. године од стране грузијског патријарха Кирила Донаурија, који помиње "Народ Нахче" међу Тушетима, Аварима и многим другим народима североисточног Кавказа. Многи совјетски и модерни историчари су такође повезивали термин Нахчиј са градом Нахчиваном и нацијом Нахчаматјан (помиње се у јерменском делу Ашхарацујц из 7. века). Чеченски рукописи на арапском језику из раних 1820-их помињу извесни Нахчуван (у близини данашњег Кагизмана, Турска) као домовину свих Нахчија.
Етимологија Верује се да етимологија речи Нахчи потиче од Нах (људи) + -чи (суфикс) или Нах (људи) + Чуо (територија). У сваком случају, већина историчара и лингвиста се слаже да етноним укључује термин Нах (људи). Управо због ове претпоставке многи историчари као што су Пото, Бергер, Ган, Дубровин верују да то значи народ.
Историјски спомени Нахчија
+ Историјски спомени Име Аутор Извор датум Нахчети Патријарх Кирил Донаури Историјски документ 1310 Нахчаји Сала-Узден кнез Аџије Историјско писмо 1756 Начха Петер Симон Палас Белешке о путовању и посматрања јужне руске државе 1793-1794 1793 НахчојЈулијус Клапрот Опис путовања на Кавказ и Грузију 1807. и 1808. године 1807 Нахча Семјон Броневски Вести са Кавказа 1823 Нахчој Чеченски рукопис Сеоба из Нахчувана 1828 Нахче Адолф Берге Чеченија и Чечени 1859 Нахчој Кеди Досов Нахчојн Јуз 1862 Нахче Николај Дубровин Историја рата и доминације Руса на Кавказу 1871 Нахчој Умалат Лаудајев Чеченско племе 1872 Нахче Керопе Патканов Јерменска географија 7. века нове ере 1877
Историја
9.–12. век Удружење кланова под називом Дурдзуки помињу персијски писци Ибн ел-Факих и Ел Баладури у 9. до 10. веку, наводећи изградњу 12 капија и камених утврђења од стране Ануширванома (VI) у Дурзукији.Волкова Н. Г. Ук. соч., page 135. 1239. Бату-кан (монголски вођа и унук Џингис-кана) је уништио главни град Аланије, Магас (оба имена позната искључиво од муслиманских Арапа) и аланијске конфедерације горштака, нација и племена Северног Кавказа. Магас је уништен почетком 1239. од стране хорди Бату Кана. Историјски, Магас се налазио на приближно истом месту на коме је сада изграђена нова престоница Ингушетије. Међутим, постоје многе друге теорије о томе где се Магас првобитно налазио, на пример у Чеченији, Кабардино-Балкарији или Северној Осетији. 13.–14. век Ратови за независност против татарско-монголских хорди и Тамерланове војске.. 14.–16. век Држава Симсир је била унија вајнахских тајпова. Они су започели националну борбу за ослобођење од Златне хорде. Након монголске инвазије, ислам је почео да се шири у региону.Хизриев X. А. Чечено-Ингушетия в период феодальной раздроб- ленности (ХШ-XV вв.). История Чечено-Ингушетии, 7 8 кл., Грозный, 1991, page. 41. Чини се да је ширење ислама почело у равничарском делу вајнахске државе у то време, повезано са појавом арапског језика и арапског алфабета. О томе сведоче и натписи на споменицима из тог времена, сачувани у неким вајнахским селима.Эпиграфические памятники Северного Кавказа (XVTII-XIX вв.), part. 2, М, 1968, page. 28. 17. век – данашњица Текућа борба за независност Чеченије. Ингуши су и даље отворено бунтовни, али и даље имају посебно проблематичан сукоб са Осетима. Бацбијци и Кисти се сматрају Грузијцима и део су Грузије (живе углавном у региону Тушети). 1829.–1859. Кавкаски имамат 1917.–1922. Планинска Република Северни Кавказ 1919.–1920. Севернокавкаски емират 1921.-1924. Планинска Аутономна Социјалистичка Совјетска Република у Руској СФСР
Друштвена структура thumb|right|200px| Некропола у Итум Калеу (Чеченија), и кула Цој-Феда која штити мир мртвих Традиционално, народи Наха били су познати као друштво са високо развијеним и сложеним кланским системом. Појединци су били уједињени у породичне групе које се зову Ца – кућа. Неколико Цаова чине Гар –огранак или Нех-пут, а група Гарова чини тајп, јединица племенске организације Вајнаха. Тајп има свој Савет стараца и уједињује људе са политичке, економске и војне стране. Тајпови препуштају све случајеве демократски изабраним представницима кућа. Број учесника Тајпан-Келија зависи од броја кућа.
Неки верују да је већина тајпова склапала уније под називом тукхуми, војно-економску или војно-политичку унију тајпова. Међутим, ово је жестоко оспорило неколико историчара и етнографа, укључујући Далгата који тврди да већина Чечена никада није користила тукхуме. Тврди и да су их користила само нека друштва у низији.
Питања на националном нивоу решавана су кроз Мехк-Кел, Народно веће. Представнике Савета бирало је свако Тајпско веће и имало је огроман утицај на судбину народа. Могли су започети рат или забранити и спречити било који тајп да га започне. Мехк-Кел се могао окупити на различитим местима у различито време. Некада се окупљао у региону Терлој-Мохк и Аки-Мохк-ов Галајн-Чож. У Галајн-Чожу још увек стоји гигантски камен Мехк-Келија, око којег су чланови Мехк-Кели решавали питања.
Политичка структура thumb|250px|Село Шарој Чеченско-ингушко друштво је одувек било егалитарно, нестратификовано и бескласно. Традиционално, није било формалне политичке организације и политичког или економског рангирања. Многи посматрачи, укључујући познате Русе као што је Лав Толстој, били су веома импресионирани демократском природом чеченских влада пре руског освајања. Према западном ичкерофилу Тонију Вуду, вајнахски народи, посебно Чечени (с обзиром да су Ингуши и Бацбијци много чешће потпадали под страну доминацију и као резултат тога, аутохтони систем и демократске вредности су код њих мање укорењене), могли би бити описана као једна од ретких нација на свету са аутохтоним системом који веома личи на демократију (други навођени су често Шкоти, Албанци и Баски. Они су слично као и вајнахски народи, живели у планинама са друштвеном организацијом заснованом на клановима и снажном приврженошћу концепту слободе). У касном 18. и раном 19. веку, неколико черкеских племена збацило је своју традиционалну аристократију и успоставило демократско, егалитарно друштво, уз нека усвајања из система Наха. Ово напредовање, које се на крају можда проширило на сва черкеска племена, заустављено је руским освајањем, судбину коју је касније делио и остатак Кавказа.
Приметно је да чеченски и ингушки системи, као и систем који су касније од њих преузела нека источночеркеска племена, личе на типичну западну демократску републику. Има централну владу са законодавним телом (Мехк-Кел), телом које личи на извршну власт (Мехк-Кеташо), као и судском (остали савети). Адат и друга тела служили су као устав. Изабрани су чланови сва три главна национална савета, стварајући аутохтону демократију народа Наха.
Током периода Совјетског Савеза, као и током режима Рамзана Кадирова систем савета тајпова је био оштро критикован од стране савезне и локалне администрације постављене у Чеченији и Ингушетији, која је на њега гледала као на дестабилизујућу силу и препреку за одржавање реда. Прогласили су да је такав систем илустративан за анархичну природу кавкаског етоса.
Демократска и егалитарна природа, вредности слободе и једнакости чеченског друштва наводе се као фактори који доприносе њиховом отпору руској власти (поред тога, није било елите коју би царске власти кооптирале, како Вуд примећује).Wood,Tony.Chechnya: The Case for Independence,Potto. Caucasian Wars
Архитектура кула thumb|right|200px| Чеченска војна кула у близини насеља Чанта Главна одлика вајнахске архитектуре у средњем веку, ретко виђена ван Чеченије и Ингушетије, била је Вајнахска кула. Ово је била нека врста вишеспратне структуре која је коришћена за становање или одбрану (или обоје). Архитектура и грађевинске технике Вајнахске куле достигле су свој врхунац у периоду од 15. до 17. века.
Куле за становање имале су два или три спрата, ослоњене на централни стуб од камених блокова, а на врху су биле покривене равним кровом од шкриљаца. Ове куле су упоређене по карактеру са праисторијским планинским насељима која датирају из 8000. године пре нове ере.
Војне (борбене) куле су биле високе 25 метара или више, са четири од пет спратова и квадратном основом ширине приближно шест метара. Приступ другом спрату био је преко мердевина. Браниоци су пуцали на непријатеља кроз пушкарнице. На врху куле је био машикул – надвишени мали балкони без пода. Ове куле су обично биле крунисане пирамидалним степенастим крововима.
Зграде које су комбиновале функције стамбених и војних кула биле су средње величине између ова два типа, и имале су и пушкарнице и машикуле. Вајнахске куле су некада биле украшене верским или симболичким петрографијама, као што су соларни знаци или прикази ауторових руку, животиња итд. На војним кулама често је био голготски крст.
Традиционална економија
Пољопривреда thumb|right|250px| Рушевине древног вајнахског насеља и пољопривредна поља у позадини. Недостатак довољно обрадивог земљишта у планинском подручју приморао је Вајнахе да што ефикасније користе своју територију становања. Поравнали су стрме падине, организовали терасе погодне за пољопривреду. На неплодним стеновитим падинама стена, које нису погодне за пољопривреду, Вајнахи секу темеље за терасе. На запрежним запрегама магарцима и воловима довозили су равничарску црницу и њоме пунили вештачке терасе.История народов Северного Кавказа с древнейших времен до конца XVIII, М, 1988, page.376. За максимални принос организован је цео систем за наводњавање, који се састојао од малих вештачких поточних канала повезаних са планинским рекама, ови канали су се звали Татол, изграђени су и мали камени канали звани Епала, и сасвим мала дрвена корита Апари. Неки научници, посебно И. Дијаконов и С. Старостин, су предложили да Епала и Апари могу одговарати урартском називу канала за наводњавање пили и хуритском пили/а.Igor M. Diakonoff, Sergei A. Starostin. "Hurro-Urartian and East Caucasian Languages", Ancient Orient. Ethnocultural Relations. Moscow, 1988, pp. 170 Неки објекти за наводњавање изграђени су и у низинама, али су били мање компликовани.
Возила