Рајовићи су српско братство из Рашке области у Србији (међусобно суседни засеоци Жуњевиће (укључујући још мања насеља Барково и Жунско Брдо), Шалиновиће, Трње, Војсалиће, и Амзиће, до отприлике II светског рата познати под заједничким називом Рајовиће, док се данас користи назив Жуњевиће (у ширем смислу), као и суседно село Знуша). Релативно мали проценат чланова братства данас носи презиме Рајовић и има свест о заједничком пореклу, јер је концепт презимена код Срба у Османском царству установљен тек након што је област Рашке ослобођена 1912. До тада се презиме у данашњем смислу није користило, већ је сваки појединац носио „презиме” по имену оца. Тек на питање "од којих си?" би се добио одговор о широј породици.
У матици, селу Жуњевићу у савременом обиму, нема породица које носе презиме Рајовић. Уместо тога, постоји неколико презимена која су установљена по именима предака који су живели у XIX веку. Село ипак има неформални назив Рајовиће, који је све мање у употреби. Међу члановим братства чији су се преци одселили из Жуњевића крајем XIX века, презиме Рајовић се задржало у неких 80% случајева. Разлог за ово могао би бити следећи: када се појединачна породица одсели у друго место, нема потребе да се у оквиру породице врши даља подела. Али је у Жуњевићу постојала потреба да се некако изврши подела међу ужим породицама које потичу од особе која је живела пре неколико векова.
Огромна већина чланова братства дели исту славу, Светог Николу (19. децембар). Постоји само један познати случај када је члан братства ушао у породицу своје супруге, задржао презиме Рајовић али усвојио славу своје тазбине. Чланови братства такође обележавају преславу, Пренос моштију светог Николе (22. мај).
Порекло Према усменој традицији, родоначелник Рајо је са великом породичном задругом (према усменој традицији забележеној 1990 седамдесет, према подацима забележеним 1930-их стотину чланова) дошао из црногорског племена Куча. Прво су се населили у селу Синаје код Истока (Метохија), где су убрзо „пали на крв“ и прешли у село Кнежевиће јужно од Новог Пазара, потом у суседно село Комине, да би се коначно скрасили у Жуњевићу, на јужним падинама брда Јавор, које се спуштају према реци Јошаници. Родоначелник Рајо је по предању „намештио“ извор који се према њему данас зове Рајовац. Жуњевиће је према предању у то време било напуштено, што би могло да датира овај догађај напосредно после Прве или друге Велике сеобе Срба (1690 односно 1737. године).
Као илустрација величине породичне задруге која се доселила, традиција казује да је заједничка кућа имала седморо врата, и да је испред куће на дрвету било обешено звоно које би се користило за позивање укућана на оброк.
Задруга је по свој прилици била многобројна, и сигурно да се брзо повећавала. У области Рашке је забележена народна пословица: „Сачувај ме Боже Србина Рајовића и Турчина Грбовића“. Нејасно је шта ово тачно значи, или су у питању били људи незгодног карактера, или мећусобно сложни и јединствени, или и једно и друго.
Према усменој традицији забележеној 1990. у Жуњевићу, Рајо је имао двојицу синова непознатих имена, док су та двојица синова имали сваки по двојицу синова. Први Рајов син имао је Пауна и Веса, док је други имао Мића и Илију. Четири подгрупе Рајовића у Жуњевићу се по овој четворици називају Пауновићи, Весовићи, Мићовићи и Илићи. У питању још увек нису презимена, јер свака од ових група даље дели на по неколико презимена. Ипак, откриће пописа из 1851. године је ово предање донекле довело у питање. Наиме, према попису из 1851. године, Јосивљевићи који живе у делу Жуњевића Баркову ниси потомци Пауна (што предавање тврди), већ се њихов најстарији у попису наведени предак звао Милун, рођен око 1730. године, док је према истом попису Паун, предак Ћирковића и Вуловића, рођен око 1760. године. Према истраживањима из 1930-их година, секундарно презиме Јосивљевића је наведено као Мићовић, што се уклапа са именом претка Милун. Са друге стране, Y-DNK тестирања тренутно указују на то да је заједнички предак (вероватно Рајо) живео раније него што предање предвиђа.
Додатне потешкоће приликом реконструкције породичне историје представљало је то што је, у моменту када је истраживање почело, знање о тачном сродству породица које су се иселиле из матице спало на то да се зна да оне постоје и ништа више у смислу ближег сродства са неком од породица из матице. За неке се није знало ни да постоје.
Постоје недоумице и о тачности традиција о досељавању. Да ли би особа у добу када је још увек способна да путује (у питању је XVII или XVIII век) могла да има толико многобројну породицу? Постоји могућност да су оригинални досељеници били у ствари група сродника који су имали заједничког претка Раја који је живео и вероватно умро у Црној Гори. У племену Кучи у (село Убли) постоји заселак Рајовићи, али не и породице са тим презименом… Да даље закомпликује ствари, патријарх Српске Православне Цркве у периоду 1712-1726 био је Мојсије Рајовић, који је према изворима рођен у Трговишту у области Рашке. Ништа ближе, за сада, није познато о његовом пореклу. У народној традицији запамћен је и као Мојсије Чурла. Ако је патријарх Мојсије био из братства Рајовића (у том случају вероватно Рајов син ако је Рајовић био по оцу), то би помогло да се прецизније датира време пресељења братства из Црне Горе. Такође, његов надимак би могао да обезбеди информацију о даљем пореклу Рајовића, повезујући их са тајанственим Чурлама. Потребно је нагласити да се међу данашњим Рајовићима ништа не зна о вези нити са патријархом Мојсијем нити са презименом Чурла.
Y-DNK Рајовића, која се преноси са оца на сина, а која је до сада као потврда предања и сродства одређена за 11 мушкараца из братства, је E-Y167794. Ова хаплогрупа је посебна у смислу да нема ближа поклапања ни са једном другом породицом у претходних 900 година (поклапање са анонимним тестираним који данас живи у Турској). Заједнички предак са првим "блиским" породицама са простора Балкана живео је пре више хиљада година (Васојевићи), а још раније заједнички предак са Кучима. Гранање За реконструкцију гранања братства коришћени су пописи (турски из 1851 и српски из 1894), црквене књиге, и усмено предање. У неким случајевима постоје разлике између различитих извора, што ће бити наглашено.
Родослов није комплетан, у смислу да не постоји непрекинута линија од сваке данашње породице до заједничког претка, тако да је подељен на делове, од имена најстаријег познатог претка.
Пауновићи Паун (живео у Шалиновићу) је имао барем двојицу синова
Ћирко (рођен око 1800), од њега Ћирковићи у Жуњевићу и Шалиновићу, и један исељеник у слободну Србију (као свештеник живео на више места) који се презивао Рајовић, без потомства по мушкој линији Филип (рођен око 1790), који је имао двојицу синова: Вучко (рођен око 1830), од њега Вуловићи у Шалиновићу Стеван (рођен око 1835), без познатих потомака
Према предању, трећи син био је Јосиф, што се не поклапа са подацима из пописа 1851, погледати ниже Јосивљевиће
Весовићи Весо (живео у Трњу) је имао четворицу синова
Стојан (рођен око 1760), који је имао тројицу синова Милош (рођен око 1830), од њега Милошевићи у Знуши код Новог Пазара (пре тога били у Трњу) Милосав (рођен око 1830), од њега Милосављевићи у Тврђену код Лепосавића (пре тога били у Горњем Крњину) Стефан (рођен око 1845), од њега Стефановићи у Горњем Крњину код Лепосавића Јанићије (рођен око 1815), који је имао тројицу синова Вукоман (рођен око 1835), од њега Вукомановићи у Војсалићу, од којих више нема мушког потомства Панто (рођен око 1840), од њега Пантовићи у Војсалићу, од којих више нема мушког потомства Петар (рођен око 1850), од њега Петровићи у Амзићу Јаћим (није био жив 1851), који је имао двојицу синова Милутин (рођен око 1830), од њега Милутиновићи у Војсалићу Комљен (рођен око 1840), од њега Комљеновићи у Трњу, и можда Комљеновићи у Радошићу код Рашке, погледати нише Комљеновиће Секула (рођен око 1810), који је имао тројицу синова, који су једно време били у Лечи код Новог Пазара Ђорђе (рођен око 1840), од њега Рајовићи у Малој Трнави код Новог Пазара Јован (рођен око 1845), од њега Јовановићи у Малој Трнави код Новог Пазара Недељко (рођен око 1845), од њега Секулићи у Кознику код Новог Пазара
Мићовићи Мићо (живео у Шалиновићу) је имао четворицу синова
Маринко (рођен око 1800), који је имао петорицу синова: Славко (рођен око 1825), од њега Славковићи у Трњу (пре тога били у Знуши) Јанко (рођен око 1835), од њега Рајовићи у Кремићу (заселак Драгодањ) код Рашке Недељко (рођен око 1840), од њега Нешковићи у Амзићу и Маринковићи у Шалиновићу Раденко (рођен око 1845), без познатих потомака, био је кнез Жуњевића крајем 19. века Добрија (рођен после 1851), са малом децом настрадао током неке епидемије, без потомака Милентије (рођен око 1810), који је имао двојицу синова Милован (рођен око 1840), од њега Рајовићи у селу Доње Гргуре код Куршумлије Јосиф (рођен после 1851), од њега Милентијевићи у Знуши код Новог Пазара Аксентије (рођен око 1820), који је имао тројицу синова Благоје (рођен око 1845), од њега Рајовићи у селу Горњем Крњину код Лепосавића Никола (рођен око 1860), одселио се у Горњи Крњин, једини син му као 18-годишњак настрадао у I светском рату Арсеније, од њега Рајовићи у Барбатовцу код Куршумлије, неко време били у Горњем Крњину Радосав (рођен око 1830), од њега Радосављевићи у Шалиновићу и Жуњевићу, који је имао четворицу синова Мина Вукајле Јован ? (могуће Вуксан или Илија), имао синове Андрију и Зарију
Илићи Илија (живео у Шалиновићу) је имао четворицу синова
Миленко (рођен око 1805), који је имао сина Новицу (рођен око 1840) од кога су Новичићи у Војсалићу Милан (рођен око 1820), од кога су Милановићи у Шалиновићу Иван (рођен око 1825), у попису из 1851. по свој прилици погрешно Јован), од кога су Рајовићи и Ивановићи у Коњуви код Куршумлије Милоје (рођен око 1830), од њега Рајовићи у Спанцу код Куршумлије, пре тога били у делу Жуњевића званом Жунско Брдо.
Јосивљевићи Према предању, Јосивљевићи припадају Пауновићима и предак Јосиф би требало да је брат Ћирка и Филипа. Међутим, према попису из 1851. Јосиф је син Јефта (живели у Жуњевићу), који је син Милуна, и веза са Пауном према попису није документована. Са друге стране, у литератури (подаци из 1930-их) се као секундарно презиме Јосивљевића помиње Мићовић, што може бити од надимка Мићо за Милуна. Ово би могло да значи да Јосивљевићи припадају горенаведеним Мићовићима. Ипак, пре ће бити да Милун и Мићо, предак Мићовића, нису иста особа, јер се реконструисане године рођења доста разликују. Зато се, док не дође до нових сазнања, Јосивљевићи приказују одвојено. Генетска анализа би, ако се нађе заинтересовани Јосивљевић, дала одговор.
Милун (живео у Жуњевићу) је имао једног сина
Јефто (рођен око 1760), који је имао једног сина Јосиф (рођен око 1820), од њега Јосивљевићи у Жуњевићу
Рајовићи у Косурићу Рајовићи у селу Косурићу код Новог Пазара имају предање да су досељени из Жуњевића, али не памте детаљније порекло. Генетска анализа је потврдила да припадају братству Рајовића. Најстарији познати предак звао се Здравко, и имао је сина Вукојицу који је умро и сахрањен у Косурићу 1911. Према попису Косурића из 1851. ови Рајовићи још нису били у Косурићу, али нису пописани ни у Жуњевићу, што би значило да су у том тренутку били негде између. У Жуњевићу су, међутим, пописана браћа Аксентије и Митар, синови неког Здравка, можда претка ових Рајовића. Са друге стране, у литератури се за Рајовиће из Косурића наводи да имају исељенике у Топлици, али они до сада нису идентификовани – по свој прилици носе друго презиме. Додатна генетска анализа ће вероватно разјаснити везу ових Рајовића са осталима.
Здравко је имао једног сина
Вукојица (рођен око 1830), од њега Рајовићи у Косурићу
Комљеновићи у Радошићу