Јазавац пред судом

Јазавац пред судом је сатирична приповетка у форми дијалога српског књижевника Петра Кочића која је први пут објављена у његовој збирци приповедака, С планине и испод планине, 12. марта 1904. године. Кочић је приповетку написао 1903. године, док је био студент филозофског факултета у Бечу, да би је годину дана након објављивања у својој збирци приповедака преточио у драму једночинку која је имала своју професионалну премијеру у новембру 1905. године, и у којој форми је и најпознатија данас. Према изјави Симе Ераковића, друга Петра Кочића, Јазавац пред судом је настао за једну ноћ.

Радња приповетке и представе прати покушај земљорадника Давида Штрпца да пред краљевским судом тужи јазавца који му је појео кукуруз, истовремено исказујући своје незадовољство Аустроугарском владавином у Босни и Херцеговини.

Јазавац пред судом је било невероватно популарно дело, како код читалаца тако и код критике, и до 1941. године штампано је у осамнаест издања. Дело је адаптирано три пута као филм, први пут 1963. године, други пут 1988 године, а потом и 2021. године.

Радња Приповетка почиње Кочићевим цитатом: „Ко искрено и страствено љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.”

У Босни и Херцеговини, током владавине гувернера барона Јохана фон Апела, Давид Штрбац, земљорадник из „села Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука”, у краљевски суд доноси јазавца којег намерава да тужи зато што му је појео њиву кукуруза. Судија и писар сматрају да је Штрбац луд зато што жели да тужи животињу, али Штрбац сматра да је јазавца морао да одведе на суд зато што је претходног јазавца који му је појео кукуруз убио за шта је добио новчану казну од царског шумара. Сматрајући да је Штрбац психички оболео, судија одлучује да испоштује његов захтев. На судијино питање како му се зове њива, Штрбац одговара: „Ни Давидова, ни царска, ни спа'иска” јер ју је он искрчио, али је почетком владавине Аустроугара она постала царска, тако да он сматра да није ничија. Иронично похваливши суд и владавину краља, Штрбац наводи како га је Аустроугарска ослободила многих тешкоћа, између осталог и сина који је отишао у рат из којег се није вратио.

Судски писар сматра да Штрбац није уопште наиван како се приказује и да је потајно против аустроугарске владавине. Штрбац пориче да је противник Аустроугарске и моли суд да осуди јазавца, јер се боји да изађе жени пред очи ако јазавац не буде осуђен. На питање суда о својој жени, Штрбац почиње да прича како живи у ванбрачној заједници са удовицом која је лепа и учена, али и џангризава и злочеста. На питање суда зашто се није пожалио свештенику о свом браку, Штрбац одговара да му је парох рекао: „Давиде, пошто није вјенчана, не спада под црквене палиграпе”, те да је тужи суду, што он не жели да учини.

Штрбац затим почиње да прича о покушају Аустроугарске да одузме Србима из Босне национални идентитет, што су прихватиле све веће српске газде, али признаје да он не прихвата никакав други назив осим „Србин”. Судија не разуме Штрпчеве речи, али одлучује да пресуди јазавцу да би га се коначно решио. Штрбац тражи од судије да суди јазавцу онако како би судио човеку, што овај невољно и чини одлучивши да исплати Штрпцу одштету из свог џепа.

Штрбац онда почиње да подругљиво хвали аустроугарску државу, због чега судија и писар поново посумњају да је све време глумио лудост. Судија позива лекара који, када чује да Штрбац жели да тужи јазавца, одлучује да је луд и судија га пушта да оде упркос свему што је рекао против Аустроугарске.

Настанак

Приповетка Давид Штрбац, главни лик приповетке, је био базиран на истоименој личности која је живела у Мелини од 1836 до 1906. године. Према речима мештана Мелина, стварни Штрбац је био: „исти онакав како га Кочић описује, а ни догађај с јазавцем није измишљен јер је Давид уистину доносио јазавца у суд, да га тужи за поједене кукурузе, па га је, правећи се луцкаст и наиван, пустио у судници.” Кочић је Штрпца упознао док је студирао у Бечу и забележио је његову анегдоту као и његово име, презиме и родно село. Пре појављивања у приповеци, Штрбац се појавио као споредни карактер у приповеци Туба (1901), а након успеха Јазавца пред судом и као лик у приповеци Мејдан Симеуна Ђака (1904), као аутор песмарице у приповеци Тавновање (1907), и у дијалогу у представи Суданија (1908). У Туби, Штрбац препричава кнезу своју тужбу против јазавца, док му се кнез и остали мештани села подсмевају.

Кочић је приповетку написао у априлу 1903. године на својој адреси, Semperstraße 36, у Бечу где је студирао филозофију. По сведочењу Симе Ераковића, пријатеља Петра Кочића, Кочић је целу приповетку завршио за једну ноћ, рекавши му: „За ноћ сам написао, за једну ноћ! То је прича о Давиду Штрпцу што тужи проклетог јазавца у оном нашем несретном крају.” Убрзо након писања приповетке, Кочић ју је 28. новембра 1903. године прочитао пред српским академским друштвом „Зора”, око чега је започета бурна дискусија о његовом ставу према вођама борбе за аутономност од Аустроугарске. Дебату је започео Светозар Стојановић, кандидат за председништво „Зоре”, који је навео да му је жао да приговара Кочићевој приповеци и рекао:„Кочић се дотакао газда те је хтио народне вође да прикаже у ружној боји. То питање данас није умјесно. Шта се хоће од вођа? Сама наша омладина је вође копирала. Ја и још неки са мном морамо да се оградимо од мишљења Г. Кочића.”У Кочићеву одбрану је стао члан „Зоре” Радивоје Раденковић, упоредивши приповетку са комедијом Ревизор Николаја Гогоља и рекавши: „[Кочића] нису покретале ситне амбиције, јер [приповетку] иначе не би пред нас излио” и додавши да је „Давид [Штрбац] прави радник” и да „у оваквом Давиду лежи спас цијелог нашег народа.” Бранећи своје дело и инсинуације да је приповетка настала из политичког опортунизма, Кочић је рекао: „Ја нисам ишао за тим да икога вријеђам. Наше вође нису радиле како треба, те сам хтио показати пут, како би помогли томе несретном народу, на кога је већ свак заборавио.”

Кочић је најпре желео да се Јазавац пред судом објави у Београду као засебна књига због своје „политичке и књижевне вриједности”, те је послао почетни одломак приповетке историчару Љубомиру Ковачевићу који је издејствовао да се он објави у петој књизи часописа „Коло”. Након Кочићеве расправе са члановима академског друштва „Зора”, Ковачевић је престао да одговара на Кочићева писма и није услишио његову молбу да му врати почетак приповетке. Кочић је Ковачевићу замерио његово игнорисање и у писму из 13. јануара 1904. му написао: „Вама, Многопоштовани Господине, искрена и топла хвала на Вашем заузимању: да ми се повиси помоћ, али Вам не хвала, што ми не посласте приче нити ми одговористе!" Кочић је окончао писмо написавши: „Моја приповјетка нашла је себи доста пријатеља, искрених и одушевљених пријатеља, те ће ускоро угледати свијета”, што се и обистинило; Кочићеви пријатељи из Беча су финансирали да се, 12. марта 1904. године у Загребу, објави збирка С планине и испод планине која је садржала Јазавац пред судом.

Јазавац пред судом је од 1905. године штампан у самосталном издању. Треће самостално издање Јазавца пред судом, штампано 1907. године у Новом Саду, овенчано је академијском наградом Николе Мариновића за белетристику.

Драма У својој критици збирке С планине и испод планине за „Српски књижевни гласник” 1. маја 1905. године, Јован Скерлић је написао: „[...] када би у наше позоришне публике било више књижевнога разумевања [...] Јазавац пред судом могао би се слободно представљати у нашем позоришту. Ја замишљам г. Саву Тодоровића или г. Илију Станојевића у улози овога препреденога, заједљивога Давида!”

Те исте године, Кочић је претворио приповетку у драму једночинку, коју је затим и режирао и представио на првој седници литерарне дружине „Српско коло” 14. октобра 1905. године. Улоге у представи су тумачили ученици Скопске мушке гимназије. Дописник Милорад Ј. Закић је у извештају за новосадски часопис Женски свет написао о изведби: „Као круна, алем целе седнице могу рећи поуздано, био је »Јазавац пред судом«. Дилетанти су одлично одиграли своје улоге, а нарочито мора се истаћи као најбољи г. Михаило Куртовић, који играше улогу главног јунака овог комада Давида.”

Историја изведби Представа је своју професионалну премијеру имала 26. новембра 1905. године у Народном позоришту у Београду где је улогу Давида Штрпца тумачио Сава Тодоровић, који је и режирао представу. Због свог релативно кратког трајања, Јазавац пред судом се изводила заједно са једночинкама Он и Адамбег књижевника Светозара Ћоровића. Иако су се представе доказале као успешне критички и код публике, прва реприза одржана је две године касније, 10. октобра 1907. године, у оквиру „Босанско-херцеговачке вечери” где је уместо представе Адамбег изведена драма Под маглом. Слика из горње Херцеговине, Алексе Шантића. Ћоровић и Антић су присуствовали представи док Кочић није, јер је у то време био заточен у аустроугарском затвору. Публика је у знак протеста Кочићевом хапшењу узвикивала „Доле с Аустријом — Босна мора бити наша!” пре извођења представе. Текст Јазавца пред судом је за потребе ових изведби био цензурисан на захтев аустроугарског посланика у Србији, и део текста који се тиче „цара, уконције [и] земљане владе” је обрисан.

Представа је, упркос цензури, била јако популарна и извођена је током 1907. и 1908. године, да би изведби представе 17. августа 1910. године коначно присуствовао и Кочић, који је дочекан громким аплаузом. Четири године касније, 9. јануара 1914, на инцијативу београдских књижевника, Народно позориште у Београду је организовало „Кочићево вече” где је Јазавац пред судом поново извођен након свирања увертире Евиконцијо Станислава Биничког, тужбалице Ненија Стевана Христића и читања Кочићевих дела Из старосавне књиге Симеуна Ђака и Пјесма младости у изведби Милорада Гавриловића.

Сава Тодоровић је тумачио Давида Штрпца све до почетка Првог светског рата, када је привремено пензионисао карактера, да би наставио да га тумачи од 1919. године до своје пензије. Током Првог светског рата, Јазавац пред судом се изводио у војним позориштима у Солуну и Лазуазу, где су се у улози Штрпца истакли комичари Димитрије Гинић и С. Јанићијевић Шућура.

У Хрватској, представа је први пут одиграна у децембру 1918. године у Хрватском народном казалишту у Загребу, поводом прославе рођендана регента Александра Карађорђевића. Представа је одиграна заједно са представом Хаџи-Лоја Бранислава Нушића, али је од стране критике и публике прихваћена боље од ње. У Кочићевој родној Босни, представа је први пут одиграна тек 1. фебруара 1913. године у Сарајеву, где је улогу тумачио Јосип Папић.

До почетка Другог светског рата, драма је штампана у осамнаест издања и имала преко четрдесет премијера у позориштима широм Србије. У току рата, представа се играла и у логорским позориштима у Немачкој. У заробљеничком логору Офлаг 5Д у Офенбургу, Штрпца је глумио Млађа Веселиновић.

Након краја Другог светског рата, Јазавац пред судом је у позориштима широм земље имао преко петнаест премијера. У послератној Југославији, у улози Штрпца су се истакли Влада Зељковић и Никола Милић. О Милићевом Штрпцу је, у рецензији за часопис „Политика експрес”, Милосав Мирковић написао: „Његов Давид је био и Биберче и Стари Вујадин и враголан који се ачи по чаршији и судници и горак, згромљен и опустошен сељак [...] Дакако, Николи Милићу је требало веома много сценских и физичких прилагођења и он их је у суштини савладао, разиграо и оправдао.” Милић је тумачио улогу Штрпца до пензије, 1982. године.

После распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, улогу Штрпца је тумачио Петар Краљ, чију је глуму у представи критичарка Ана Тасић описала као „изузетно глатку”, „незатегнуту” и „уверљиву”.

Културолошки утицај и наслеђе

Филм Јазавац пред судом је адаптиран за филм три пута.