Петар Ћетков Радовић (Братач, 1829 — Братач, 17. март 1907) био је свештеник Српске православне цркви, један од главних организатора и вођа Невесињске пушке (1875) и знаменити невесињски војвода. У историјској литератури и народном предању подједнако је познат као поп Петар Радовић или војвода Петар Радовић.
Биографија и припрема устанка (1874—1875) Рођен је у херцеговачком селу Братач код Невесиња 1829. године, у угледној свештеничкој кући Радовића. Након завршених богословских наука, рукоположен је за свештеника и преузео је парохијску службу у невесињском крају. Поред духовне службе, поп Петар је због своје разборитости и правичности убрзо постао један од главних народних првака.
Током августа и септембра 1874. године, услијед несносног турског пореског зулума, поп Петар Радовић се прикључује ужем кругу завереника под вођством Продана Рупара, који доносе одлуку о подизању устанка. Заједно са Проданом Рупаром, Јованом Гутићем, Илијом Стевановићем и Симуном Зечевићем, поп Петар активно ради на набавци барута и оружја, те те учествује у преговорима са црногорским двором књаза Николе Петровића о подршци. thumb|Петар Радовић (1832-1906)
Учешће у Невесињској пушци (1875) Након избијања Невесињске пушке 9. јула 1875. године, поп Петар скида свештеничку мантију, паса оружје и постаје један од најистакнутијих војних заповједника невесињских устаничких чета.
Познат по својој непоколебљивости и плаховитој нарави, остао је упечатљив по догађају када је књаз Никола наредио Пеку Павловићу да смири херцеговачке устанике и нареди им покоравање Турцима. Огорчен овим предлогом, поп Петар Радовић је на састанку хтео да убије Пека Павловића због капитулације, али га је Продан Рупар заједно са осталим главарима спречио, тако да су Павловића испратили из Невесиња. Радовић је предводио борце у бројним сукобима, штитећи збјегове цивилног становништва све до формалног завршетка рата и Берлинског конгреса.
Други херцеговачки устанак (1882) За разлику од појединих вођа који су прихватили аустроугарску окупацију 1878. године, поп Петар Радовић поново подиже народ на оружје када је Беч 1881. донео Закон за војну регрутацију српских младића у царску војску.
Током Устанка у Херцеговини 1882. године (познатог и као Улошки устанак), војвода Петар Радовић формира заједничку, мултиетничку устаничку јединицу са муслиманским вођом Салком Фортом. Ова здружена чета бројала је око 200 српских и муслиманских бораца и успешно је нападала аустроугарске жандармеријске станице, све до лета 1882. године када се војвода Петар због тешке болести и исцрпљености морао повући из активних борби.
Смрт и насљеђе Војвода Петар Радовић доживио је дубоку старост и преминуо је 17. марта 1907. године у свом родном селу Братач, а сахрањен је поред цркве у Кифином Селу.Оставио је неизбрисив траг као јединствен примјер српског свештеника-устаника који је током читавог живота бранио слободу свог народа, како од османског, тако и од хабзбуршког окупатора.
Види још Невесињска пушка Херцеговачки устанак (1875—1878) Устанак у Херцеговини 1882. Продан Рупар
Референце
Литература
Радовићи из Братача невесињског, Ђоко Радовић, Бадизајн, Невесиње (2002), стр. 51–53
Спољашње везе Радио-телевизија Републике Српске: Из Петровог времена, 7. 1. 2012.
Категорија:Рођени 1832. Категорија:Умрли 1906. Категорија:Невесињци Категорија:Свештеници СПЦ Категорија:Српске војсковође Категорија:Војсковође устанка у Херцеговини