Споменица на рат 1912. године или Споменица Српско-Турског рата 1912. позната популарно као Освећено Косово је било одликовање Краљевине Србије и Краљевине Југославије. Споменица је установљена 31. октобра 1913. године у спомен на први балкански рат у ком је Србија победила. Споменица је додељена свима који су учествовали и својим деловањем допринели ратном напору. По оснивању додељено је нешто више од 400 хиљада примерака овог одликовања.
Формално није познато ко је аутор пројекта споменице, али се већина истраживача слаже да је то веома вероватно био уметник Ђорђе Чарапић. Законом је била предвиђена и додела повеља, али због убрзог избијања Првог светског рата ово није реализовано и није позната ни једна повеља која је додељена уз споменицу. Прва серија споменица је израђена у швајцарској фирми „Браћа Игенин”, док су касније серије израђиване у другим радионицама, укључив и париску фирму „Артус Бертранд”. Претходно усвојеном предлогу споменице, вајар Иван Мештровић је требао да изведе њен пројекат, али је његов предлог одбијен.
Споменица својим мотивом слави „освећено Косово”, као и друга српска краљевска одликовања установљена у ово време — Медаља за храброст из 1913. и Медаља за заслуге Црвеног крста, а истовремено спада у шири круг медаљерских остварења, косовских споменица, која почев од средине деветнаестог века за мотив имају Видовдански култ.
Историја
thumb|right|200px|Петар -{I}- Карађорђевић, краљ Србије Избијањем балканских ратова (1912—1913) покренуто је у Србији питање система споменица и ратних одликовања за храброст и ревносну службу. При том је постојећи систем, заснован још у ратовима 1876—78, обновљен.
Још пре Битољске битке је било јасно да је рат добијен и министар војни Радивоје Бојовић је 3. новембра 1912. расписао конкурс за израду Споменице српско-турског рата 1912. и Медаље за ревносну службу. Овиме је војна администрација наставила и традицију поверавања нацрта за израду одликовања уметницима. Министарство је ограничило учешће уметника тако што је прописало да право приступа конкурсу имају само јужнословенски уметници. Нацрти су могли бити изграђени или вајарски, од материјала по вољи, или сликарски, и имали су се поднети артиљеријско-техничком оделењу Министарства војног најкасније до 25. новембра. Министарство је такође обавестило уметнике да ће избор скица вршити по свом нахођењу, те да изабрана скица постаје власништво Министарства војног. За сваки усвојени нацрт награда је била 1.000 динара. Крајем године Министарство је одредило комисију за избор најбољих радова.
Резултати конкурса никад нису објављени, тако да званично није познато ко је аутор Споменице српско-турског рата 1912. Но, према писању критичара и савременика Димитрија Митриновића, те увидом више истраживача српских одликовања, аутор је са сигурношћу уметник Ђорђе Чарапић Фусек. Чарапић је у свом досијеу који се чува у Војном архиву навео да је, између осталих српских одликовања, Споменица на рат 1912. његов пројекат. Истраживач Нада Тодоровић пак наводи да је споменица моделована по нацрту вајара Ђорђа Јовановића, а овај податак јој је саопштио вајар Периша Милић, Јовановићев ученик и пријатељ.
Уредбом краља Петра -{I}- Карађорђевића од 31. октобра 1913. године, после победоносног рата Србије против Турске, је установљена Споменица на рат 1912. године. Уредбом је било предвиђено и додељивање повеље, но због убрзог избијања Првог светског рата, до реализације није дошло. Како истичу истраживачи Павел Цар и Томислав Мухић, са обзиром на масовност споменице готово да није могуће да не би било сачуваних примерака припадајућих повеља.
Историја употребе Споменица је додељена свим активним и резервним официрима, подофицирима, капларима, редовима, војним обвезницима и чиновницима свих позива Народне Војске и Последње Одбране, који су учествовали на бојишту и у позадинској служби. Затим, свим активним министрима, посланицима на страним дворовима, народним посланицима, члановима управних одбора патриотских и витешких удружења, Управном одбору Народне банке, шефу и чиновништву Прес бироа, страним мисијама Црвеног крста које су биле на служби у болницама, страним и домаћим извештачима, свим лицима на служби у болницама или другим војним дужностима на бојишту или у позадини.
Попис одликованих особа су водиле надлежне команде и установе, а за споменицу није наплаћивана такса. Одликовање је након смрти носиоца остајало на чување породици.
Према подацима нумизматичара Леонарда Форера (en) из 1923. године, и истраживача Наде Тодоровић, прва серија споменице је израђена у тиражу од 430,000 комада. Према наводима истраживача Љубомира Стевовића и Косте Кнежевића овај податак одговара цифри од 402.000 мобилисаних војника и тридесетак хиљада небораца. Истраживачи Павел Цар и Томислав Мухић наводе да Фореров податак треба узети са резервом. Према њиховом мишљењу наведена количина медаља се чини претераном и вероватно се односи на укупан број додељених споменица, а не само на прву серију која је израђивана у швајцарској фирми „Браћа Игенин”.
Неусвојени предлог за споменицу Ивана Мештровића
thumb|right|200px|Фотографија споменице „Осветницима Косова” објављена у монографији „Ivan Meštrović : a monograph” 1919. године на енглеском језику од Милана Ћурчина у Лондону. Након победе у рату против Турске, од вајара Ивана Мештровића је наручено да изради идејно решење за медаљу која је требала да буде додељена свим војницима у рату — за најзаслужније у злату, за официре у сребру, за војнике у бронзи, но до реализације није дошло. Мештровићево никад усвојено идејно решење за споменицу се налази у Народном музеју у Београду под називом спомен медаља „Осветницима Косова”.
На аверсу споменице је приказан Краљ Петар -{I}- Карађорђевић, док је на реверсу приказана композиција „Косовским осветницима” коју је Мештровић 1913. године урадио у Риму. На њој је у централном делу представљена Србија (или Богиња победе) која у обе руке држи по један ловоров венац изнад глава косовских јунака, док се иза ње виде куполе Грачанице. Како истиче истраживач Вера Грујић, присуство Грачанице на споменици симболизује територије Старе Србије и дела Македоније освојене у рату, али и о Мештровићевој идејној и духовној вези са Надеждом Петровић, која је у рату служила као добровољна болничарка а истовремено сликала косовску равницу на којој се уздиже Грачаница, као и десетине других цркава, сведочећи о вековном српском присуству на овом простору. Лево и десно у строју стоје наги млади мушкарци погнутих глава (косовски јунаци), на тлу пред њима положена су копља. При дну, испред богиње Победе, стоји наг мали дечак држећи обема рукама пред лицем круну. Горе около на споменици је натпис: „-{КОСОВСКИМ ОСВЕТНИЦИМА}-”. У одсечку је натпис година: „-{1912—1913}-” и сигнатура испод горње ивице одсечка: „-{МЕШТРОВИЋ}-”. У попису Мештровићевих радова из 1919. године, споменица је обележена као један од „Видовданских фрагмената”. Примерак у Народном музеју је пречника 400 милиметара и од ливене је бронзе. Истраживач Нада Тодоровић наводи и да су постојани редуцирани примерци, који су ковани у злату, али нису у поседству музеја.
Споменицу, као и неколико рељефа религиозне садржине насталих у Београду 1913. године — за које неки скорији критичари оцењују да су по стилским обележјима одраз Мештровићевог „византизма” инспирисаног православном уметношћу, карактерише линеарни начин приказивања и равне, сецесијски обрађене површине. Како истиче историчарка уметности Ирина Суботић:
Историчар уметности Винко Зламалик у свом осврту на ову медаљу истиче:
Према властитом сведочењу Ивана Мештровића, те наводима савременика Димитрија Митриновића, разлог одбијања је била нагост фигура на споменици. Према Мештровићевом властитом сведочењу, које је објављено у његовим мемоарима „Успомене на политичке људе и догађаје” 1969. године, у поглављу насловљеном „Медаља за ослобођење Косова”, Мештровић наводи: thumb|right|200px|Фотографија реверса споменице „Осветницима Косова” Критичар Димитрије Митриновић је, по одбијању Мештровићевог предлога, у часопису „Дело” изнео негативну критику разлога одбијања, као и рада целог одбора, те самог Чарапићевог решења, док је Мештровићев предлог оценио позитивно. У свом коментару на одбијање, критику усвојеног решења за медаљу те о Мештровићевом предлогу, овај критичар је, између осталог, изнео:
Изглед thumb|right|500px|Споменица на рат 1912. из Збирке одликовања Архива Српске академије наука и уметности, поклон збирци од академика Миодрага Јовичића;Споменица је производ фирме „Браћа Игенин” из Швајцарске, израђена од позлаћене бронзе. Споменица је округла, пречника 36 милиметара. На лицу медаље је приказ Косова поља са манастиром Грачаницом у позадини. На пољу леже ратни трофеји — топовска кара (лево) и Крупов топ (десно). Овај приказ је уоквирен венцем победничке славе — полувенцем од ловорових гранчица. У позадини се налази излазеће сунце у које је уписана година „1912”. Уз горњи руб медаље, над сунцем, је у полукругу натпис „-{ОСВЕЋЕНО КОСОВО}-”, написан калиграфском „средњовековном” ћирилицом. Истраживачи Љубомир Стевовић и Коста Кнежевић истичу да је као инспирација за лице споменице Ђорђу Чарапићу послужила популарна фотографија једне разорене турске батерије са разбојишта Кумановске битке.
На наличју медаље је српски краљевски грб, двоглави орао са српским штитом на грудима, окружен ловоровим венцем. У сваки лист венца уписано је име главнијих места код којих су вођене битке рата. Са леве стране, почевши одозго, исписана су имена: Куманово, Скопље, Прилеп, Једрене, Велес, Нови Пазар, Дебар, Штип, Призрен, Мрдаре, а са десне стране, такође почевши одозго: Битољ, Скадар, Охрид, Сјеница, Дојран, Љеш, Тетово, Драч, Елбасан, Приштина.
Споменица је израђена од позлаћене бронзе, и истицана је на врпци ширине 28 милиметара, која се састоји од шест целина. Свака целина се састоји од црвене, плаве и беле пруге. Како истичу истраживачи Павел Цар и Томислав Мухић, премда је законским текстом одређено да ширина врпце буде 35 милиметара, у пракси су медаље додељиване на врпцама ширине 28 и 40 милиметара. Споменица се истицала на левој страни груди.
Осим описане, основне серије споменице коју је израдила швајцарска радионица „Браће Игенин”, постоји и серија коју је за време Првог светског рата израдила париска радионица „Артус Бертранд”, а коју карактерише мањи пречник медаље — 32 милиметра и која има грешку у натпису. Уместо „-{ОСВЕЋЕНО КОСОВО}-” исписано је погрешно „-{ОСВЕЋЕНО НОСОВО}-”. Такође, на овој варијанти медаље су изостављена имена места битака на ловоровом венцу на наличју медаље. У каснијем раздобљу ова радионица је исправила грешку и израдила нову серију споменица у складу са основним моделом коју је израдила радионица „Браће Игенин”.
Израда и набавка Као што је напоменуто, основну серију споменице је израдила швајцарска радионица „Браће Игенин” (етимолошки: -{Huguenin Freres}-) из Ле Локла. Осим ове радионице, израдом споменице су се бавиле и неке друге радионице. Једна од њих је и „Артус Бертранд” из Париза која је израђивала и споменуту верзију са грешком у натпису.
Испоруком споменице се бавила радионица гравера Мише Голдштајна из Београда.
Положај у важносном реду одликовања
thumb|200px|right|Изглед Споменице српско-турског рата 1912. и других одликовања Краљевине Југославије објављених у публикацији „Закони и уредбе о орденима и медаљама : са свима изменама и допунама од 1883—1935. г.” у издању Канцеларије Краљевских ордена из 1935 године. Формирањем Краљевине Југославије, систем одликовања нове државе се није битније мењао, јер је новоформирана краљевина у целости преузела систем одликовања Краљевине Србије онаквим какав је затечен на крају Првог светског рата. Систем одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије је био утемељен „Законом о орденима и медаљама“ од 23/26. јануара 1883, више пута измењиваног допуњаваног.