Америчка крстарећа ракета Томахавк.|десно|мини|200п Руска крстарећа ракета Калибар.|десно|мини|200п Америчка крстарећа ракета AGM-86.|десно|мини|200п Кетеринг буг|десно|мини|200п RAE ларинкс при катапултирању.|десно|мини|200п Крстарећа ракета је вођена летелица са бојевом главом велике количине експлозива. Погоњена је млазним мотором, у већини случајева турбомлазним. Користи се за уништавање циљева на копну и мору. У њој је уграђена велика бојева глава, у склопу структуре трупа. Великог је долета и прецизности погађања. Модерне крстареће ракете могу да се крећу надзвучним или високим подзвучним брзинама, са аутономном навигацијом и управљањем, могу да лете на путањи изузетно мале висине. Навигација се углавном базира на комбинацији инерцијалног навигационог система, система за праћење терена () (TERCOM), препознавање слике циљног подручја (околине), GPS, а делимично и уз подршку радарa, антеном са прорезима. Напредна технологија управљања, развијана је за вођене ракете и навођене бомбе, касније је та технологија примењена код модерних крстарећих ракета.
Погон је обично двопроточни турбомлазни мотор, или набојномлазни мотор, понекад је чак и ракетни мотор, за брзе против бродске ракете.
Разликују се од беспилотних летелица (БПЛ), пошто се користе једнократно и то само као оружје, а не вишекратно у разним наменама. Код крстареће ракете, целина тела уређаји и бојева глава се заједно „потроше“ (униште) у мисији. Од балистичке ракете се разликује, тако што има стални погон и управљање током целе путање лета. Са аеродинамичког аспекта има узгонску подршку од уграђених крила, за разлику од стратешке и тактичке ракете земље-земља.
Предак крстареће ракете је немачки пројекат V-1, из периода Другог светског рата. Напредак у електронској, сензорској и рачунарској технологије су допринели повећаној ефикасности и поузданости извршења задатка са савременом крстарећом ракетом. Ваздухопловни принцип пројектовања је омогућио ракети да се са њом аутономно управља у току лета, за разлику од ваздухоплова, она нема стајни трап, већ се лансира.
Лансирање крстареће ракете може бити са подморнице, брода, авиона или копна. Лети ниско на висини од 15 до 100 метара, из разлога да се тешко открива и прати са противничким радаром Такође, се тешко детектује са IC сензором, због ниске топлотне емисије. Масовно је коришћена у локалним сукобима и ратовима. Према расположивим подацима, највише их је лансирано при НАТО бомбардовању СРЈ, укупно око 1.000 примерака.
У 2011. години, процењено је да јена крстарећа ракета Томахавк кошта 830.000 $ (500.000 £ ).
Историја и развој V-1|десно|мини|200п Прва идеја о „ваздушном торпеду“ приказана је 1909. године у британском филму научне фантастике „Ваздушни брод разарач“, где се торпеда бежично управљају и са њима се руше ваздушни бродови, који бомбардују Лондон, што на одређен начин асоцира на идеју о крстарећој ракети.
У 1916. години, Лоренс Спери је патентирао и направио „ваздушни торпедо“. То је у ствари био мали авион двокрилац без пилота који је носио експлозив. Управљање је било са аутопилотом, а висина је одржавана са давачем барометарског притиска. Инспирисана са овим експериментом, америчка војска је развила сличну летећу бомбу са називом Кетеринг буг (). У периоду између два светска рата у Уједињеном Краљевству развијен је RAE ларинкс који је имао неколико испитивања 1920. године. Три пројекције силуете Ju 88 и Fw 190, интегрисаних у лету, у програму „Мистел“|центар|мини|620п V-4|десно|мини|200п SSM-N-8 регулус изложена у Бовфин парку, Перл Харбор на Хавајима.|десно|мини|200п
Америчка крстарица (CG 71) лансира крстарећу ракету томахавк.|десно|мини|200п Лансирање ракете томахавк са подморнице у Флориди.|десно|мини|200п
Историјски гледано, прву крстарећу ракету у правом смислу су развили Немци. То је V-1, која је лансирана у правцу Енглеске и западне Европе у 1944. године, током Другог светског рата. Често се V-1 помиње као летећа бомба, у којој се налази жироскопски навигациони систем са погоном једноставног пулсирајућег млазног мотора, са карактеристичним звуком. Тачност је била довољна само за коришћење на веома велике циљеве (опште подручје града), док је долет од 250 -{km}- био знатно мањи од радијуса авиона бомбардера који носи исти борбени терет. Главне су јој биле предности брзина (иако не довољна да надмаши тадашње пресретаче) и мањи губици у пресретању. Трошкови производње V-1 је био мали део од суперсоничне балистичке ракете V-2, а носиле су бојеве главе сличне величине. За разлику од V-2, V-1 се лансира са стационарне рампе, које су биле осетљиве на бомбардовање. Немци су 1943. године, развили програм „Мистел“, који се може сматрати као базно ваздухопловно лансирање крстареће ракете (види слику горе). То је било решење где је пилот управљао авионом пуним експлозива, кога је преносио бомбардер до зоне циља, где се одвајао од авиона носача и усмеравао се на циљ, а потом је пилот напуштао „авион бомбу“. Била је варијанта V-4 са људском посадом (развијена из V-1, под називом . Намењена је била за употребу против савезничких бомбардера. Пилот је био у задњем делу трупа, испред усисника мотора, морао је да усмери авион на циљ и затим да искочи са падобраном. До 1944. је изграђено 175 таквих примерака. У суштини, V-4 је било оружје „бомбаша самоубице“, због великог ризика за пилота. Да би се то реализовало, морала се оформити војна јединица пилота „бомбаша самоубица“, што је захтевало посебну обуку 200 припадника Луфтвафе. Пошто авион, као што је био V-4 није могао да приђе бомбардерима, програм није успео .
Одмах после рата, у америчком ваздухопловству је текао развој 21 различитих типова вођених ракета и пројеката, укључујући и будуће крстареће ракете. Сви ти програми су били отказани до 1948. године, изузев четири: „Команде банши“, SM-62 шарк, SM-64 навахо, и МГМ-1 матадор. Банши је био сличан пројекат као Операција афродит. Исто није успео, па је отказан у априлу 1949. године.
Током периода Хладног рата и трке у наоружању, између САД и Совјетског Савеза, даље се експериментисало са концептом „летеће бомбе“ без људске посаде. Тражена су решења за примену крстареће ракете са копна, подморнице и авиона. Тадашњи, главни амерички успех је пројекат ракете SSM-N-8 регулус, са основом решења V-1, која се лансирала са подморнице.
Америчко ратно ваздухопловство је увело у наоружање прве оперативне мобилне крилате ракете земља–земља, са нуклеарном главом MGM-1 матадор, сличне концепту V-1. Распоредили су их у иностранству, почевши у 1954. години, прво у Западну Немачку, а касније у Републику Кину (на Тајван) и у Јужну Кореју. Матадор је 7. новембра, 1956. године био оперативан у Западној Немачкој. Локације лансирних рампи су сваког дана мењате и били су у стању да ударе на циљеве у државама Варшавског пакта. Ово је наводно био одговор на кризу коју је представљала совјетска интервенција у Мађарској, када је угушена револуција у рушењу комунизма, 1956. године.
Између 1957. и 1961. године Сједињене Америчке Државе су покренуле амбициозан и обимно финансиран програм развоја крстареће ракете SLAM, са нуклеарним погоном. пројекат је конципиран да ракета лети ниско испод осветљења непријатељског радара, при брзинама еквивалента М > 3 и да носи хидрогенску бомбу. Концепт и демонстрација погона су се показали успешним. Мотор је успешно прошао испитивања 1961. године, са добијеном снагом од 500 -{MW}-. Пројекат је ипак коначно напуштен у корист развоја ICBM.
Балистичке ракете су оружје које има предност за циљеве на земљи, ипак су совјети сагледали као примарну претњу од крстарећих ракета, са великом конвенционалном и нуклеарном главом, постављеним на америчким поморским носачима и авионима, са великом њиховом концентрацијом у борби. На великим подморницама (на пример, Ехо и Оскар класе) које су развијене да носе то оружје у функцији заштите америчких борбених група на мору, и великих бомбардера који су опремљени да такође носе велики број крстарећих ракета.
Свакако да је у оквиру оружја ове врсте најпознатије, најмасовније и највише борбено коришћено, америчка породица крстарећих ракета BGM-109 томахавк (у великом броју постојећих варијанти). Ова крстарећа ракета је изузетно прецизна на великим растојањима, са конвенционалном бојевим главама. Интензивно је коришћена у скорашњим ратовима, током операције Заливском рату и у агресији на Савезну републику Југославију. Морнарица Велике Британије, посебно њене нуклеарне подморнице, носе крстареће ракете BGM-109 томахавк. Прве верзије су биле са конвенционалном бојевом главом и имале су масовну употребу 1999. године, током НАТО бомбардовања СРЈ. Укупно је лансирано око 1.000 примерака. То је била прилика да се испразне војни магацини од залиха застареле варијанте, а да војна индустрија добије нове уговоре.
центар|750п
Опште о пројекту Генерално, крстарећа ракета се састоји од навигационог система, наменског терета, погонског система, тела (трупа) са крилом и стабилизатора са малим командним аеродинамичким површинама. Носивост се састоји од конвенционалне (обично) или нуклеарне бојеве главе. Крстарећу ракету покреће двопроточни турбомлазни мотор, због тога што он највише одговара захтевима економичности на малој висини и подзвучној брзини лета. Аеросолна моне порти, је француска надзвучна нуклеарна тактичка ракета.|десно|мини|200п Ракета БраМос на међународном салону ратне морнарице 2007.|десно|мини|200п Специфичности система Системи за вођење међусобно могу да се разликују. Јефтини су са радарским висиномером, барометарским висиномером, дигиталним сатом за навигацију и мапа трајекторије лета. Напредна и скупа решења користе инерцијалну навигацију, сателитску навигацију и праћење контуре терена са подударањем детаља () (-{TERCOM}-). За ову функцију, користи се аутоматско препознавање циља (ATR)), што је алгоритам за способност уређаја да препозна циљ односно објекат на који се наводи, на основу података добијених из сензора.
Примена „аутоматског циља“ је критична технологија препознавања и то је већ елеменат из области ратовања роботом. Ови системи се користе у беспилотним летелицама, а и у крстарећим ракетама. Овај систем обезбеђује фирма Џенерал електрик, он се користи и код ракета типа „лансирај па заборави“.
Категорије Многи сматрају да све крилате ракете припадају категорији крстарећих ракета. Генерално се крстареће ракете могу разврстати по величини, брзини (подзвучне или надзвучне), долету, и по носачу одакле се лансира (са земље, ваздуха, површинског брода, или подморнице). Често исте верзије ракета универзално пројектују за различите платформе лансирања. Када се лансирају са ваздухоплова и подморнице тада остављају светлији траг, од случајева лансирања са Земље и брода.
Начини вођења и навигације крстарећих ракета варира. Решења могу бити са различитим комбинацијама система и примене различитих сензора. Могу се применити комбинације инерцијалног навигационог система, TERCOM, сателитска навигација и друго. Веће крстареће ракете носе нуклеарне или конвенционалне бојеве главе, док оне мање носе само конвенционалне. По својим ефектима може бити: стратегијска, тактичка и оперативно-тактичка. —По месту и типу базирања може бити: копнена, ваздухопловна, поморска и подводна. Хиперсоничне Хиперсоничне крстареће ракете лете најмање 5 пута брже од брзине звука. Оне су још увек у развојној фази, примери: Х-90 — / — Ваздух-тло хиперсонична крстарећа ракета, развијена 1990. године, у СССР-у, а касније је наставила Русија. Ова ракета је пројектована за крстарење већом брзином од звука 4 до 6 пута (М = 4 до 6), са циљем да на крају развоја постиже М = 10-15. Брамос II — / — Кооперацијски програм развоја. Тренутно је у фази испитивања. Шаруља (ракета) — — Ракета са хибридним погоном, са балистичким и крстарећим карактеристикама. Боинг X-51— — Хиперсонична крстарећа ракета. Ју-71 — — Руска тајна хиперсонична нуклеарна ракета Ју-71, може да преживи постојеће системе противракетне одбране. WU-14 — — Хиперсонична балистичка против бродска ракета.
Надзвучне