мини|250п|Ране миграције Срба, према хипотези о источном положају Беле Србије мини|250п|Ране миграције Срба, према хипотези о западном положају Беле Србије
Бели Срби () су древни словенски народ, чији се знатан део у 7. веку доселио на Балканско полуострво, где су постали познати као балкански Срби, док се преостали део настанио у средњем Полабљу, где су постали познати као Полапски Срби, а њихови потомци су данашњи Лужички Срби. Један број научника смешта првобитну Белу Србију (), древну прапостојбину свих Срба, на простор око горњег тока реке Лабе у данашњој Чешкој, у области званој Бојка () или у ширем смислу на западнословенским просторима, док се према другима налазила на источнословенским просторима, у западним (карпатским) областима данашње Украјине.
Порекло према Спису о народима мини|250п|Положај Беле Србије и Беле Хрватске, према хипотезама Франциса Дворника
У 32. поглављу Списа о народима (или „О управљању царством”), византијски цар Константин VII Порфирогенит наглашава да Срби воде порекло од некрштених Срба, који се називају и Бели, и да су од давнине били насељени с оне стране „Турске“ (данас позната као Мађарска), „у суседству Франачке“.
За владавине византијског цара Ираклија (610-641) два брата су били наследници ранијег владара Белих Срба. Један од њих је „половину народа“ повео на далек пут, у земљу цара Ромеја, где га је Ираклије примио и дозволио да се Срби населе у солунском подручју. Област је добила име Сервија, али се досељеници у њој нису дуго задржали. После извесног времена одлучили су да се врате у своје земље. Међутим, убрзо су се покајали и прешавши Дунав, поново су се обрели на византијској територији. Овог пута им је цар Ираклије доделио простране запустеле крајеве између Саве и планинског масива Динаре. Населили су се у непосредном суседству области насељене Белим Хрватима који су се у VII веку доселили на Балканско полуострво. Ова прича о сеоби Срба има обележје легенде, али се сматра да је у својој основи тачна.
У 31. поглављу Списа о народима, византијски цар Константин наглашава да Хрвати воде порекло од некрштених Хрвата које се зову и Бели. Они су били настањени с оне стране „Турске“, у близини Франачке и граничили су се с некрштеним Србима. Научници су углавном склони да верују да се „Бела Хрватска“, прапостојбина Хрвата, налазила у области око града Кракова. Цар-писац у наставку бележи да су Бели Хрвати као пребеглице стигли код византијског цара Ираклија и да су уз његову сагласност најпре потиснули Аваре, а онда се населили на њиховој територији. Тада је Хрватима владао отац кнеза Порге. Међутим у 30. поглављу Списа о народима, Константин Порфирогенит доноси унеколико другачију причу о досељавању Хрвата, која садржи елементе народне традиције. Од Белих Хрвата се наводно одвојио један род—петоро браће и две сестре (Клукас, Ловелос, Косениц, Мухло, Хрват, Туга и Буга) -- дошао у Далмацију, поразио Аваре и овладао њиховом земљом. Притом се не помиње било каква улога цара Ираклија. Модерни историчари дају предност другој верзији.
Име Према Повести минулих лета, једном од најстаријих словенских основних извора, Срби су тако названи по области коју су населили. Реч Бели у имену Белих Срба је везан за начин обележавања страна света код Старих Словена, они су север обележавали белом, запад црвеном, југ црном и исток зеленом бојом, отуда у имену Белих Срба реч Бели има значење северни.
Референце
Литература
Категорија:Источнословенска племена Категорија:Западнословенска племена * Категорија:Српска историја