мини|<center>Равнотежа је способност држање тела у стабилном положају Физиологија одржавања равнотеже је сложен процес прилагођавања који се заснива на систему међусобних садејстава више органа који утичу на просторну оријентацију тела. Биоелектрични сигнали који се при покрету тела генеришу у полукружним каналима и отолитском апарату, ува преносе се вестибуларним живцем до вестибуларних једара, а потом интегришу и модулирају активностима других неуролошких структура. Имајући у обзир комплексност ове интеракције, не изненађује чињеница да минималан патолошки варијетет може изазвати поремећаје равнотеже. Вестибуларни апарат је најзначајни део физиолошког система у стварању моторног одговора који је од важности за дневно функционисање и преживљавање у условима свакодневног кретања кроз простор. Nedeljko Rodić, Phisical Dimensions of Aging, Motor Control, Coordination, and Skill, LECTURE 6 , Faculty of Education in Sombor , Приступљено 27. 4. 2013.Slobodanka Lemajić-Komazec „Evaluacija auditivnog i vestibularnog sistema kod pacijenata sa multiplom sklerozom“ Doktorska disertacija, Novi Sad, 2011.
Основни појмови Равнотежа Способност да се задржи тело или држање тела у стабилном положају. у миру је то (статичка) а у покрету (динамичка равнотежа). Правилно функционисање равнотеже омогућава људима да јасно виде док се крећу, оријенишу у простору, поштују гравитацију, одређују правац и брзину кретања, и да по аутоматизму врше корекцију положаја и одржавају стабилност тела у различитим условима и активностима.Shumway-Cook A, Woollacott MH. Motor Control: Theory and Practical Applications . Philadelphia: Lippincott, Williams & Wilkins; 2001 мини|Оријентација у простору зависи од информација које тела прима из: (1) Чула равнотеже (вестибуларних рецепотора у уву)(2) Чула вида (визуелних рецептора у ретини ока) (3) Проприоцептора у зглобним чаурама и мишићима(4) Екстрарецептора (за додир и притисак) Информације из ова четири улаза обједињавају се на кортикалном нивоу (мозак) у трајну слику о оријентацији тела у простору.
Држање тела Поравнање различитих делова тела у односу на неку другу тачку у било ком тренутку је држање тела.
Кретање тела (ходање) Кретање је у основи процес преноса центра равнотеже с једог дела тела на други (с једне ноге на другу) у серији губитака равнотеже.
Физиологија равнотеже Физиологија равнотеже је процес који се заснива на систему међусобних садејстава више система, органа, па чак и њихових појединих делова. Њихова преплитања, повратним механизмима, могу бити прекинута или оштећена у једној или више компоненти због повреде, болест, или процеса старења. Због тога, нагли прекид вестибуларне функције изазива привремене сметње, које могу бити праћене бројним симптомима као што су вртоглавица, проблеми са видом, мучнина, умор, и потешкоће у концентрацији, који трају до успостављања компензације. И погрешне информације дају такође поремећаје у целом систему.
Сензорни системи равнотеже Mary Ann Watson, MA, and F. Owen Black, The Human Balance System, A Complex Coordination of Central and Peripheral Systems
Вестибуларни систем Систем који даје референтне податке потребне за контролу постуралног њихања и динамичке равнотеже назива се вестибуларни систем равнотеже који се налази у унутрашњем уву и представља систем рецептора, који пружају информације о покрету главе. Вестибуларни неурони се смањују у броју и величини старењем већ око четрдесете године старости. Старије особе изнад 70 година живота изгубе око четрдесет посто сензорних ћелија вестибуларног система. Објашњење је у томе што старење прво утиче на подручје мозга повећањем надражаја ткива мозга. Старењем је осетљивост на периферне рецепторе битно смањен.
Визуелни систем Визуелни систем је систем који има важну улогу у пружању информација о томе где је тело у простору, како брзо се креће и које су могуће препреке. Главни допринос визуелног система одржавању равнотеже, је пружање информација о животној околини и локацији, смеру и брзини кретања појединца. Код врло старих особа визуелни систем је ослабљен и пружа смањене и искривљене информације. Зато се старије одрасле особе све више ослањају на периферни вид у односу на млађе, а одсуство периферног вида доводи до већег броја падова.
Соматосензорни систем Овај систем је од кључне важности јер укључује информације из коже, зглобова и вибрационих сензора, који дају информације о положају тела. Пресудна улога соматосензорног система за равнотежу и моторичку контролу, је давање информација везаних за контакт и положај тела. Кожни рецептори дају информације о додиру и вибрацијама, на сваки механички подстицај на површину тела, (који се старењем губи). Рецептори у мишићима дају информације о позицији удова и тела. Контрола кретања зависи о сталним и тачним информацијама из соматосензорног система.
Синергистички моторни одговор Визуелне, вестубиларне и соматосензорне информације морају бити интегрисане и координисане на такав начин да неуралне наредбе за држање тела могу готово тренутно да исправе одступање равнотеже стабилизујући мишиће на ногама и трупу.Када људи, било које доби, нису сигурни у своју равнотежу, имају тенденцију да производе више глобалних мишићних контракција, односно да користе оне мишиће који не доприносе одржавању равнотеже.
Остали фактори равнотеже У остале фактор који утичу на равнотежу, поред главних система који пружају информације и корективне радње у односу на држање тела и стабилност, спадају: Мишићна снага Самопоуздање Адаптивна сензорна интеракција За разлику од стања стабилилне равнотеже у којој се пријем и обрада вестибуларних и визуелних информација обавља, уз помоћ релативно независних контролнеих системе, дотле, истовремени пријем информација из сва три сензорна система отежава комуникацију и захтева интеракцију контролних система. Зато је адаптивна сензорна интеракција од кључног значаја за стабилизацију положаја, јер неке од информација које пружа вид, проприоцепција, и вестибуларни систем могу да буду нетачне у одређеним условима. На пример док крути равни подови и фиксни вертикални зидови пружају одличне референце за проприоцептивну и визуелну оријентацију, неравни и меки подовима и покретни објекти, у видном пољу, стварају опречне информације које од сензорног система морају бити игнорисане, како би се спречила дезоријентација и нестабилност тела у простору. Када се глава активно премешта скренутом пажњом од објекта у окружењу, то може негативно утицати на интерпетацију информације из вестибуларног система.
Када је у патолошким стањима равнотежа чула нарушена, функције адаптивних способности мозга су озбиљно угрожене јер се мозак бори да одвоји стварне сензорне информације које су у сукобу са оним насталих патолошким променама. Као резултат интеракције сукобљених информација, настаје велики број различитих функционалних поремећаја и симптома код болесника са сличном (идентичном) патологијом
На пример претерано ослањање на визуелне информације, поједини болесници са вестибуларним поремећајем доживљавају као вртоглавицу у присуству визуелнх надражаја изазваних покретом. Већим ослањања на визуелне или проприоцептивне надражаје, други болеснииици са сличним вестибуларним поремећајима могу избећи вртоглавицу, али ће постати нестабилани (губе равнотежу) и падају у условима слабог осветљења и неправилних површина подршке. Истовремено неки други болесници настављају да се ослањају на „оштећене“ вестибуларне информације, али они то могу да учине само након строго фиксиране главе, и праћено је тешким боловима у врату и/или главобољом, због сталног ангажовања мишића. Balance Disorders What Is a Balance Disorder? American Academy of Otolaryngology-Head and Neck Surgery (AAO-HNS) , Приступљено 27. 4. 2013..
Одржавање равнотеже Одржавање равнотеже људски организам реализује кроз више међусобно повезаних корака (шематизовано приказаних на доњој слици); Примањем аферентних сензорних информација, се региструју у неколико сензорних система: вестибуларном (ушном), оптичком (видном) и проприоцептивном (мишићно-зглобном), екстрацептивном (додир и притиска). Биоелектрични сигнали који настају у унутрашњем уву, оку и рецепторима у мишићима, тетивама зглобова, преносе се периферним нервним путевима до центара за равнотежу у свим структурама централног нервног система. Обрадом информација у нервном систему. По пријему информација из сензорног система, структуре централног нервног систем врше обраду примљених података вазних за одржавање стабилности тела погледом оријентацијом у просторну и одржавање равнотеже. Све информације које периферни сензорни органи, очи, мишићи и зглобова, као и обострани делови вестибуларног система шаљу можданом стаблу у њему се сортирају и интегришу у малом мозгу (координационом центру ЦНС) и кори мозга (центру за размишљање и памћење ЦНС). Мали мозак нервном систему пружа искуствене информације о аутоматским покретима који су научени кроз живот, након излагање одређеним често понављаним покретима (нпр, тенисер је вишеструким вежбањем научи да аутоматски контролише подешавање покрете при сервирању лоптице). Подаци из мождане коре се у регулацију равнотеже укључују применом претходно научених и запамћених информација (нпр, пошто је кроз ранији период живота мозак запамтио да су тротоари зими клизави због залеђивања, он „захтева“ да се користе различити покрети тела како би се удови безбедно кретали по леду. Моторни одговор Након сензорне интеграције и обраде примљених информација у претходна два корака, мождано стабло преноси импулсе до мишића преко којих контролише покрете очију, главе и врат, трупа и ногу, што омогућава некој особи да одржи равнотежу и има јасну представу о положају тела док се креће. center Механизми контроле равнотеже од кичмене мождине до кортекса Непрекидно подешавање положаја тела и одржавања равнотеже у простору, као основе за вољне покрете обухвата статичке и фазне рефлексе, први захтевају продужену контракцију, а други пролазне покрете. Обе врсте интегрисане су на различитим нивоима централног нервног система. Главни фактор у контроли тела положаја тела јесте варирање прага надражаја рефлекс на истезање што се постиже 1. Променом надражљивост мотонеурона, 2. Индиректно, променом фреквенције окидања гама-еферентних неурона Рефлекси интегрисани на нивоу продужене мождине <center> {| class="wikitable" |- ! Рефлекс !! Стимулус !! Реакција !! Центар |- |<center>Тонички лавиринтни рефлекс||<center>Гравитација. Отолитни орган||<center>Ригидност екстензора ||<center>Продужена мождина |- |<center>Tонички вратни рефлекси ||Окретање главе(проприорецептори у мишићима врата) У страну Горе Доле ||<center>Промена обрасца ригидности||Продужена мождина
Вестибуларни апарат Вестибуларни апарат је симетричан парни орган и зато ће његова укупна реакција зависити од функције оба лавиринта ува. Вестибуларни апарат се састоји из статичког и динамичког дела, од који је први старији и реагује на промене у односу на правац земљине теже и линеарна убрзања, док други реагује првенствено на ротациона убрзања, али и друга променљива кретања у разним правцима. Састављен је из пет компоненти:
1. Периферног рецепторног апарата, који се налази у унутрашњем уву и одговоран је за претварање покрета и позиција главе у неуралну информацију
2. Централних вестибуларних једара која чине неурони у можданом стаблу која су одговорна за пријем, интерграцију и расподелу информација за контролу моторне активности као што су покрети очију и главе, постурални рефлекси и рефлекси зависни од гравитације и просторне оријентације
3. Вестибуло-окуларних веза које полазе од вестибуларних једара и утичу на контролу покрета ока
4. Вестибуло-спиналне везе која координише покрете главе, аксијалне мускулатуре и постуралне рефлексе
5. Вестибуло-таламо-кортикалне везе одговорне за свесност перцепције покрета и просторне оријентације.
1. Периферни рецепторни апарат