Коло српских сестара је српско женско патриотско, културно-просветно и хуманитарно друштво основано 1903. године у Београду. Међу оснивачима друштва истичу се Мејбел Грујић супруга Славка Ј. Грујића, Бланш Веснић супруга Миленка Веснића, a након Мајског преврата у Србији (1903) друштво воде Надежда Петровић, Делфа Иванић, Драга Љочић, Анђелија Станчић, Бранислав Нушић и Иван Иванић. мини|Мејбел Грујић
Обласне организације Кола српских сестара осниване су у многим подручјима где живе Срби. Након обнове рада Кола 1990. године обласне организације Кола делују у оквиру епархија Српске православне цркве.
Историја Оснивање мини|Зграда бившег Дома Кола српских сестара у Београду. Коло српских сестара је по ослобођењу Београда укинуто, због великосрпског и буржоаског карактера, а њихова зграда, Дом Кола српских сестара у Ресавској улици бр. 11, је додељен новооснованом КУД-у Лола. Свест о неопходности организације акције на територији Старе Србије и Македоније кулминирала је након слома Илинденског устанка. Српска национална борба у тим крајевима до тада се сводила само на пропаганду преко школа и конзула (Приштина, Скопље, Битољ, Солун), а њихов рад је делимично блокиран, након Мајског преврата у Србији (1903). Политичка и интелектуална елита су, увиђајући немоћ државе, решиле да се самоорганизују и формирају различита грађанска удружења са циљем подизања свести о националној припадности код српског становништва. мини|150п|Бланш Веснић, супруга Миленка Веснића
На идеју о оснивању женског удружења са циљем јачања националне свести везане за ослобођење „поробљене браће“, како оне на југу, под турском влашћу, тако и оне на северу и западу, под аустроугарском влашћу, те помоћ угроженима, без обзира на национално и верско опредељење, дошла је Надежда Петровић, која је средином 1903. водила разговоре са Делфом Иванић, женом тадашњег српског конзула у Скопљу. Своју идеју је изложила Надежда је у кући свог оца Мите Петровића, где је окупила виђеније грађане, махом супруге јавних радника.
Оснивачка скупштина удружења је одржана на Велику госпојину, 15/28. августа 1903, у сали ресторана Коларац, на Позоришном тргу, пред око три хиљаде жена. У то време на оснивање женских удружења није се гледало благонаклоно, због неоправдане неповерљивости на рад жена уопште. Из тог разлога, да би се што брже афирмисало у јавности, имајући у виду њен друштвени утицај, за прву председницу Кола је изабрана Савка Суботић, која је важила за умну жену, великог заговорника националне слободе војвођанских Срба у Аустроугарској, са великим искуством на пољу афирмације српског националног идентитета и хуманитарног рада. За потпредседницу је изабрана Делфа Иванић, а за секретарицу Надежда Петровић. Име удружења дао је Бранислав Нушић, а прва Правила Кола српских сестара написали су Бранислав Нушић и Иван Иванић 1907. Иван Иванић је предлагао, да се друштво назове или „Друштво српских сестара“ или „Коло Српкиња“, а Нушић је од та два имена саставио „Коло српских сестара“. Постојало је 167 одбора овог друштва. Слава удружења ће бити Мала Госпојина.„Слава Кола Српских Сестара”, Политика 22. септ. 1926, стр. 5 (фото)
Прва акција је био добротворни концерт у Народном позоришту, са циљем прикупљања помоћи за пострадале у Македонији. За ту прилику Надежда је сама саставила програм, декор је урадио вајар Ђорђе Јовановић. Један од дародаваца је био и краљ Петар I, који је по свом ађутанту послао прилог од 1.000 динара у злату.
У зиму 1903. Надежда Петровић и Милица Добри (потпредседница Кола) на планини Козјак су разделиле помоћ збеговима.
Након оснивања удружења, започело је и формирање одбора Кола широм Краљевине Србије, који су прикупљали новац и слали га Главном одбору у Београду, да га распоређује према потребама.
Крајем 1906, Савка Суботић се повукла из здравствених разлога, а на место нове председнице Кола дошла је Љубица Луковић. Исте године, на идеју потпредседнице Станиславе Сондермајер, Коло је 1906. покренуло сопствено гласило, календар за четири вероисповести: православну, католичку, јеврејску и муслиманску: Календар је изгледао као врста народне читанке, симболичног назива „Вардар”, исказујући жељу о уједињењу. Први број календара су уредили Иван Иванић и Милојко Веселиновић и штампан је у 10.000, а затим доштампан у још 5.000 примерака. Уочи балканских ратова тираж „Вардара” је био 40.000 примерака. У „Вардару” су сарађивале значајне личности из науке, културе и уметности, док су у посебном делу објављивани извештаји о раду главног и месних одбора Кола. Последњи број „Вардара” је изашао 1940. за 1941. годину.
Од 1906. Коло је организовало прве курсеве за добровољне болничарке. Тромесечни курсеви су се одржавали на Хируршком одељењу у Војној болници у Београду, а држали су их Војислав Суботић, син Савке Суботић и Роман Сондермајер, муж потпредседнице Станиславе Сондермајер. Први курс је завршило тридесет полазница. Сваке године се организовао овакав тромесечни курс за нове полазнице, док су већ обучене болничарке долазиле петнаестодневни рад у болници и ново усавршавање, тако да је до почетка Балканских ратова било преко 200 обучених болничарки, а септембра 2012. организовани су и ванредни курсеви од десет дана, које је успешно завршило још 200 болничарки. Курсеве су организовала и друга женска друштва, тако да је пред било око 1500 обучених болничарки, које су стављене на расположење војном санитету. Коло није имало своје просторије, тек 1912. је добило собу у Дому Друштва „Свети Сава”, где се чувао „Вардар”, а састанци су се одржавали у основној школи код Саборне цркве. Управа Кола приредила је неколико врло успелих српских вечери на Коларчевом универзитету, и то: Српско вече Ђуре Јакшића, Војислава Илића, Његоша, Алексе Шантића, Светозара Ћоровића и песника Срба Муслимана.
Балкански ратови
У Првом балканском рату, Коло је организовало и одржавало IV резервну болницу са 140 кревета, која се налазила у два павиљона Основне школе „Цар Урош“ на Врачару. Пошто Коло заправо није имало довољно средстава за оснивање болнице. Делфа Иванић и Љубица Луковић су се за помоћ обратиле Црвеном крсту и војном санитету, као и угледним књижевницима, научницима и дипломатама широм Европе. Из иностранства су им највећу подршку пружиле Бланш Веснић, жена Миленка Веснића, српског посланика у Паризу, као и Мабел Грујић. Убрзо је помоћ почела да стиже са свих страна.
Први рањеници су стигли из Куманова 26. октобра 1912. године. У њој је збринуто 964 рањеника од којих је 81 био официр. Поред чланица Кола, о болници су се бринуле и супруге дипломата и страних представника. Болница је функционисала од новчаних прилога и друге помоћи, којом су чланице Кола могле да помогну у још 47 болница на фронту. Комплетна болница, са операционом салом, инструментима и материјалом је након рата, септембра 1913. поклоњена граду Приштини.
Делфа Иванић је пратећи свог супруга, осим болнице у Београду, успела да организује још две болние у Драчу и Љешу.
На предлог начелника санитета Лазара Генчића, у време Балканских ратова оснивани су прихватни центри, такозване чајџинице. У Београду, Нишу, Сталаћу, Параћину, Лапову, Младеновцу, рањеницима су кувале и служиле чај, топло млеко, супа за окрепљење. Осим ових акција, чланице Кола су организовале и шивење кошуља и рубља за рањенике. Управна чланица „Кола српских сестара“ је била књижевница Јелена Димитријевић.
Први светски рат Почетком Првог светског рата, спаљена је комплетна архива, како чланице не би дошле у опасност. Канцеларија Кола се заједно са Владом 1914. повукла у Ниш. Чланице Кола су током рата, у отежаним условима, помагале колико су могле: израђивале рубље за војску, организовале деобу хране, помагале у сузбијању зараза и радиле као добровољне болничарке у болницама широм Србије. Неке од чланица су страдале током рата због свог родољубља, међу најбруталније примере спадају, чланица Врањског одбора, коју су Бугари на пијаци сасекли на комаде, председница и још једна чланица Смедеревског одбора, које су умрле у мађарском логору, од последица мучења. У епидемији пегавог тифуса 1915. негујући рањенике, као добровољне болничарке, су умрле Љубица Луковић у Нишкој и Надежда Петровић у Ваљевској болници.
Након окупације земље 1915. рад свих удружења, па и Кола српских сестара је забрањен, а одбори си распуштени. Међутим, чланице су наставиле са радом, па су успеле да организују исхрану и смештај за децу и старе, а тајно су дотурале помоћ у заробљенике логоре и затворе у Београду и Митровици. Многе чланице Кола су прошле кроз Албанску голготу, а међу њима и њене истакнуте чланице: Милка Грујић, Мејбел Грујић, Делфа Иванић. мини|Коло српских сестара, фотографија из 1925. године Чланице женских друштава које су напустиле земљу и нашле се у избеглиштву, такође су наставиле са радом. Прикупљале су помоћ на разне начине, оснивале нова друштва, попут Комитета српских жена у Паризу и Ници, који су организовале Станка Лозанић и Делфа Иванић. Чланице Комитета су радиле и као болничарке у две болнице у Ници, као и у болници код Тулона. Једна од најзначајнијих акција била је усмерена ка налажењу финансијске помоћи и слању пакета заробљеним војницима који су се налазили у логорима у Немачкој и Аустроугарској. Ове акције су организовале Драга Љочић У Лозани, Мејбл Грујић у Берну, Мирка Грујић и Мица Ћурчић у Хагу. Осим тога, радиле су на прихватању избеглица, неговању оболелих и окупљању ђака.
Међуратни период thumb|Повеља Кола српских сестара, Народни музеј Зрењанин, 1922.
Након рата 1918. чланице су се поново окупиле у Београду и за нову председницу је изабрана Мирка Грујић. Друштво је наставило са радом, бринуло се о деци без родитеља, инвалидима, старицама које су остале без мужева и деце, борило се против велике беде, која је настала као последица рата. По правилима Кола српских сестра, формирани су и Коло барањских сестара, а на молбу из Словеније и Коло југословенских сестара, чији су извештаји о раду штампани у „Вардару” на словеначком језику.
Почетком 1919. формиран је Дом инвалида у Делиградској улици, где су чланице друштва својим средствима реновирале једну разрушену зграду, у коме су бескућници добијали смештај, храну, одећу и лекове. Дом је након годину дана претворен у Занатско инвалидску школу, у којој су се инвалиди, учећи разне занате, оспособљавали за самосталан живот и кроз њу је до 1921. прошло око 4000 инвалида. мини|Чланице Кола српских сестара у Вршцу на свесловенском балу у народној ношњи. Године 1920. је основана секција за вез и ношње. Коло је временом сакупило вредну колекцију народних ношњи из свих крајева Краљевине Југославије, са којом је учествовало на међународним изложбама, а у Дому се налазила стална изложба везова, ношњи, ћилима и чипки, која је почетком Другог светског рата већим делом уништена, док је преостали део 1947. предат Етнографском музеју.
Године 1922. у Београду је основан интернат, у који су примане сиромашне девојчице, без обзира на етничку или верску припадност. Зграда Интерната се налазила у Франкопанској улици (раније, а и данас Ресавској) број 11, у оквиру Дома Кола српских сестара, где су биле смештене просторије Друштва. Питомице интерната су слате у разне женске школе и имале су могућност да прослављају све верске празнике. По одласку из Интерната Коло је одржавало везу с њима и настављало да им помаже, кад год им је то било потребно.
Зграда друштва је била у кући ђенерала Атанацковића у Франкопановој улици бр. 11 (онда Ресавској). Ту кућу су купили и одмах исплатили, а помогла им је Мабел Грујић. Пошто је та кућа била трошна градили су нову зграду. Ђорђе Вајферт им је помогао, код кога је Станка Лозанић отишла и изложила њихову тешку ситуацију. Вајферт им је од свога кредита дао из Народне банке пола милиона динара зајма са интересом 7% и благодарећи томе, завршена је предња зграда, а после њу издали за Генералну дирекцију државних жељезница и с тим новцем завршавале две зграде позади. Обе ове зграде завршене су биле до октобра 1923. и тада је на свечан начин прослављена 20. годишњица „Кола српских сестара“ и