Историја интернета почиње развојем првих рачунара и првим визијама о умрежавању. У познатом чланку у часопису Atlantic Monthly, Венивар Буш је истакао да недостаци у размјени нових теорија и открића успоравају научни напредак. Као одговор на тај проблем, он је замислио један систем за брзу размјену и организовање научних информација, на располагању свима коме су потребне и назвао га -{memex}-. -{Memex}- је требало да буде један транспарентан систем гдје су ускладиштене књиге, слике, часописи, новине, рукописи и научни есеји и биљешке, тако да свако ко има рачунар и знања о његовом систему индексирања може да им приступи. Буш је замишљао да ће се научници из цијелог свијета повезивати и приступати тим информацијама дотада невиђеном брзином, базирајући се на сличним принципима асоцијације на којима почива организација људског мозга. Такође је замишљао научнике и професионалце мајнинга података како снимају своје „путовање“ кроз њих, тако да свако ко је за њих заинтересован може да их слиједи. Скоро пола вијека након појаве тог чланка, Бушова визија је реализована у облику веба и сродних технологија интернета.
Јединствена визија
Интернет је створила група визионара и стотине других појединаца чији су инжењерски доприноси помогли његов развој. Крајњи производ је једна технолошка и интелектуална инфраструктура доба информација, која подржава највећи дио економије 21. века. Вођен јединственом визијом комуникација у свијету рачунара и жељом да се ријеши низ сложених инжењерских проблема, интернет је производ инжењерске и научне сарадње. Принципи који су водили његово стварање, представљају најфинију реализацију научног идеала сарадње који се могу сажети скупом основних принципа: комуникациони систем треба да буде резултат сарадње заинтересованих страна, да буде отворен за нове идеје, и да буде надоградив. Визија о интернету се постепено реализовала, у серијама успјеха и неуспјеха, нових идеја и имплементације истих са инжењерима који су у многим ситуацијама помијерали могућности и границе тренутне технологије. Она је такође резултат интелектуалних и политичких аргумената и компромиса, финансирана из буџета војне индустрије, али реализована у академском свијету.
У 19. вијеку индустријска револуција је донијела собом развој нових технологија које су омогућиле да производи и идеје прелазе велике раздаљине у кратком времену, олакшавајући тако истраживање научних и технолошких граница.Moschovitis, C. J. P., Poole, H., Schuyler, T., & Senft, T. M. (1999). History of the Internet: A chronology, 1843 to present. Santa Barbara, CA: ABC-CLIO. Научна истраживања деветнаестог вијека, поставила су темеље за технолошке претходнике модерних рачунара и умрежавања чија ће се употреба популарисати у првој половини 20. вијека, почев од телефона па до колосалних рачунара ENIAC. Ове ране технологије 20. вијека су на сличан начин посвећене према два циља: жеља да се олакша комуникација на удаљеним мјестима и жеља да се обезбједе ресурси који помажу људима да ефикасно обрађују информације. Међутим, тек ће напета атмосфера која је карактерисала Хладни рат дати почетни импулс да се ова два циља споје у један.
Спој науке и Националне одбране САД
Крајем 1940-их, Совјетски Савез је посједовао бомбардере великог домета и нуклеарну технологију. У вријеме предсједника САД Харија Трумана, Министарство одбране је одлучило да пружи помоћ истраживачима из -{RAND}--а и Линколновој лабораторији у Масачусетсовом институту технологије (МИТ), за развој система који је требало да детектује и да се супротстави потенцијалним совјетским ваздушним нападима. Систем је добио име полуатоматизовани земљани систем (-{Semi-Automated Ground Environment - SAGE}-).Segaller, S. (1998). . У то вријеме, крајем 1940-их и раних 1950-их, већина дипломаца и научника на МИТ-у и у Линколновој лабораторији, стекла је прелиминарна искуства у вези умрежавања рачунара, укључујући њихово повезивање са телефонским линијама, коришћење за обраду података у реалном времену (који су стизали преко антена и подморница), дигитализовање комуникација и развој бржих и поузданијих рачунара.
Совјетски Савез је 4. октобра 1957. године лансирао Спутњик, први вјештачки сателит у орбити Земље. Страх од технолошке заосталости у Ајзенхауеровој администрације је након догађаја драстично порастао. Тог момента Совјетски Савез је био испред Сједињених Америчких Држава на пољу космичке технологије. Због тога су наука и технологија стављене у службу националне одбране уз свестрану подршку Ајзенхауера, што је убједило америчку јавност да је посвећен пружању подршке за масовна истраживања. Ајзенхауер је врло брзо сазвао састанак предсједничког савјетодавног комитета за науку, а већ у новембру 1957. године, поставио је предсједника МИТ-а, Џејмса Килијана, на мјесто званичног предсједничког савјетника.
Стварање AРПА-е
Радећи у уској сарадњи са предсједником Ајзенхауером и секретаром одбране, Нејлом Макелројем, Килијан је 1957. године препоручио америчком Конгресу стварање Напредне истраживачке агенције за пројекте - АРПА () у оквиру Министарства одбране САД.Zakon, R. H. (1993—2011). Hobbes Internet timeline v. 10.2, Приступљено 22. 3. 2012. Конгрес је прихватио препоруку и врло брзо усвојио почетни буџет од 520 милиона као и буџет од 2 милијарде долара на годишњем нивоу. Почетком 1958. године, АРПА је званично постала истраживачка агенција владе САД, посвећена развоју космичке војне технологије. Тог момента за владу и јавност САД, званично почиње космичка трка са Совјетским Савезом. Иако је већи дио буџета намјењен развоју рачунарске технологије долазио из Министарства одбране, многи научници који су били укључени у АРПА-у, искористили су ту могућност за развој властитих академских пројеката.Abbate, J. (1999). Inventing the Internet. Cambridge, MA: MIT Press.
Године 1958, створена је НАСА, издвајањем из рачунарског истраживачког одсјека АРПА-е, с циљем боље организације и надгледања космичких истраживања и ракетне технологије, а и да би се осигурало да се те технологије развијају у јавном сектору. АРПА је остала са релативно малим буџетом од око 150 милиона долара. Међутим, издвајање космичких и ракетних истраживања из АРПА-е, омогућило је истраживачима да се боље и ефикасније усмјере на истраживања на пољу рачунарства и процесовања информација. У то вријеме, на буџету АРПА-е су били скоро сви најбољи истраживачи рачунарства у САД, као и дијелимично финансирани пројекти у већини истраживачких центара и универзитета који су били укључени у подухват иновације на пољу високих технологија.
Прве визије о умрежавању рачунара
Године 1962,, први директор АРПА-е, Џек Рујна, поставио је математичара, психолога и великог познаваоца рачунарства, Џозефа Ликлајдера на чело АРПА-иног командног и контролног одјељења. У свом есеју Man-Computer Simbiosis из 1960. године, Ликлајдер је предложио идеју о интерактивном рачунарству коју данас сви корисници рачунара подразумјевају. Инспирација су му били визионарски текстови Буша и Алана Тјуринга о употреби рачунара за увећање људске интелигенције сматрајући да ће рачунари бити много више од обичних машина за рачунање. Такође је сматрао да ће веза између људи и рачунара довести до тога да се битне одлуке доносе у сарадњи а проблеми рјешавају у реалном времену, без кашњења карактеристичних за рачунарство 1950-их.Licklider, J. C. R. (1960). Man-computer symbiosis. IRE Transactions on Human Factors in Electronics, HFE-1, 4–11, 15
Као додатак свим овим револуционарним идејама, Ликлајдер је био први који је предвидио повезивање рачунара који се налазе на различитим мјестима, удаљени једни од других. Девет година прије него што је тако нешто постало стварност, он је писао:
Изгледа разумно замислити… једну »мислећу централу« која би имала функције данашњих библиотека уједно са антиципираним напрецима у технологијама складиштења и преузимања информација… Такве мислеће централе је даље могуће умрежавати путем широкопојасних телекомуникационих линија и повезати индивидуалне кориснике путем телекомуникационих услуга. У таквом систему, брзина рачунара би била избалансирана, а трошкови за неопходну меморију и софистициране програме, дијелили би се међу самим корисницима.
Ликлајдер је проширио идеју на систем повезаних рачунара у серији историјски важних меморандума које је написао заједно са Веслијем Кларком, под насловом On-line man-computer communication.Licklider, J. C. R., & Clark, W. E. (1962). On-line man-computer communication. Proceedings of the AFIPS SJCC, 21, 113–128. Њих двојица су имали идеју о једној »галактичкој мрежи«, гдје су рачунари повезани (умрежени) и доступни свакоме. Лари Робертс, Ликлајдеров наслиједник на МИТ-у, коментарисао је да је визија о повезивању, умрежавању рачунара изворно Ликлајдерова. Ликлајдер је имао ту визију раних 1960-их. Није имао представу како би се конструисао такав систем, али је знао да је идеја веома битна.Segaller, S. (1998). . стр. 40.
Ликлајдеров опис једне интерактивне мреже која повезује људе и ресурсе у једну цјелину, такође је била виђена као могуће рјешење за практични проблем с којим се суочавало рачунарство 1960-их, а који се тицао ограничених ресурса. 1950-их и 1960-их, АРПА је запослила лабораторије широм земље за развој разнородних пројеката у науци и технологији, обезбједивши свакој од њих огромне и скупе мејнфрејм (централне, велике) рачунаре које су произвеле различите америчке компаније. Индивидуалне лабораторије су вршиле измјене на својим рачунарима додајући им различите апликације, софтверске пакете и хардвер, а свака наредна је тражила рачунар са најнапреднијим рачунарским капацитетима који би били доступни у моменту наруџбе, тако да су иначе огромни трошкови конструисања одвојених рачунарских јединица за сваки пројекат посебно, кренули да расту вртоглавом брзином.
Почетком 1966. године, Роберт Тејлор, директор Канцеларије за технике обраде информација, рачунарског одсјека АРПА-е, предложио је рјешење за проблем са ресурсима који су били посљедица тадашњих истраживања и развоја догађаја. Рјешење се састојало у томе да се изгради систем електронских веза између рачунара на различитим географским локацијама широм САД чиме би се омогућило лако, брзо и јефтино дијељење ресурса међу научницима и истраживачима. Идеја умрежавања је већ била примјењена у мањем обиму, нпр., повезивање два рачунара,Marill, T., & Roberts, L. G. (1966). Toward a cooperative network of timeshared computers. AFIPS Conference Proceedings FJCC, 29, 425–432. али ништа слично и што би се приближило скали и сложености Тејлоровог приједлога, још увијек није било покушано.
Технологија времена је пружила подршку таквој идеји. Још су скоро деценију раније, 1958. године, инжењери телекомуникација у Беловим лабораторијама направили модулатор-демодулатор, или просто модем.Anderberg, A. (1997—2007). History of the Internet and Web, Приступљено 22. 3. 2012. Модем је омогућавао да се подаци из дигиталног формата претворе у аналогни, пошаљу преко већ постојећих аналогних телефонских линија и на дестинацији врате назад у дигитални рачунарски формат.
Од теорије ка пракси умрежавања