Пријанка Чопра Џонас (; Џамшедпур, 18. јул 1982) индијска је глумица,манекенка и филмска продуценткиња. Победница избора за Мис света 2000. године, она је једна од најплаћенијих индијских глумица, а међу њеним признањима налазе се две Националне филмске награде и пет награда Филмфер. Влада Индије јој је 2016. године доделила одликовање Падма Шри, а часопис Time ју је уврстио међу 100 најутицајнијих људи на свету. Часопис Forbes ју је уврстио на листу 100 најмоћнијих жена света, а 2022. године нашла се на листи BBC-ја „100 жена”.
Након победа на изборима лепоте, Чопра је прихватила понуде за улазак у индијску филмску индустрију. Њен глумачки деби био је у тамилском филму Тамилијан (2002), након чега је уследио њен деби у боливудском филму Херој: Љубавна прича шпијуна (2003). Играла је главне женске улоге у комерцијално успешним филмовима Андаз (2003) и Хоћеш ли се удати за мене? (2004), а пробојну улогу остварила је у романтичном трилеру Приговор (2004). Чопра се афирмисала главним улогама у најуспешнијим филмским остварењима Криш и Дон (оба 2006), а касније је поновила своје улоге у успешним наставцима Криш 3 (2013) и Дон 2 (2011). За улогу проблематичне манекенке у драми Мода (2008), Чопра је освојила Националну филмску награду и награду Филмфер за најбољу глумицу.
Чопра је добила додатна признања за тумачење различитих ликова у филмовима Камини (2009), 7 Кун Мааф (2011), Барфи! (2012), Мари Ком (2014), нНека срце куца (2015) и Баџирао Мастани(2015).
Од 2015. до 2018. године Чопра је глумила Алекс Париш у трилер серији телевизијске мреже ABC Квантико, чиме је постала прва глумица јужноазијског порекла која је носила главну улогу у америчкој драмској серији једне националне телевизијске мреже. Оснивајући продукцијску компанију Purple Pebble Pictures 2015. године, продуцирала је више филмова у оквиру те компаније, укључујући маратске филмове Вентилатор (2016) и Вода (2019), као и хинди биографски филм Небо је ружичасто (2019), у којем је такође глумила главну улогу.
Чопра се појављивала и у холивудским филмовима, као што су Чувари плаже (2017), Није ли романтично? (2019), Бели тигар (2021) и Матрикс: Ускрснућа (2021), а игра главну улогу у акционој трилер серији Цитадела (2023–данас).
Чопра се окушала и у музици, објавивши три сингла, као и у писању, објавивши мемоаре Недовршено (2021), који су се нашли на листи најпродаванијих књига листа The New York Times. Њени други пословни подухвати обухватају улагања у технолошке компаније, бренд за негу косе, ресторан и линију производа за домаћинство.
Она подржава друштвене теме, попут заштите животне средине и права жена, и јавно говори о родној равноправности, разлици у платама између мушкараца и жена и феминизму. Сарађује са Уницефом од 2006. године, а именована је за националну амбасадорку добре воље Уницефа за права деце 2010. године, а за глобалну амбасадорку добре воље 2016. године. Њена фондација, која носи њено име, усмерена је на здравство и образовање и ради на пружању подршке сиромашној деци у Индији.
До 2025. године Чопра је пет пута прошетала црвеним тепихом свечаног догађаја Мет Гала у Менхетну. Иако настоји да очува приватност, њен живот ван екрана, укључујући брак са америчким певачем и глумцем Ником Џонасом, често је предмет значајне медијске пажње.
Рани живот и каријера Чопра је рођена 18. јула 1982. године у Џамшедпуру, у држави Бихар (данашњи Џарканд), у породици Ашока и Мадху Чопра, обоје лекара у Индијској војсци. Њен отац био је панџабски хиндуиста из Амбале. Њена мајка је магашки хиндуиста из Џарканда и најстарија је ћерка др Манохара Кишана Акхорија, бившег ветерана Индијског националног конгреса, и Мадху Џјотсне Акхори, бивше чланице Законодавне скупштине Бихара. Бака по мајци, госпођа Акхори, била је малајалијска јакобитска сиријска хришћанка, рођена под именом Мери Џон, пореклом из Кумаракома у Керали. Чопра има млађег брата Сидарта, који је седам година млађи од ње. алт=Priyanka Chopra and her family are looking towards the camera.|мини|249x249п|Пријанка Чопра са родитељима и братом 2012. године. Филмске глумице Паринити Чопра, Мира Чопра и Манара Чопра њене су рођаке, а Нилам Упадјаја је њена снаја. Због занимања њених родитеља као војних лекара, породица је живела у бројним местима широм Индије, укључујући Њу Делхи, Чандигар, Амбалу, Ладак, Лакнау, Барејли и Пуне. Међу школама које је похађала биле су школа за девојчице „Ла Мартинијер” у Лакнауу и Колеџ „Света Марија Горети” у Барелију.
У интервјуу објављеном у часопису Daily News and Analysis, Чопра је изјавила да јој није сметало често путовање и промена школа. Напротив, прихватала је то као ново искуство и начин да упозна мултикултурално друштво Индије. Од многих места у којима је живела, Чопра се као дете посебно сећала играња у долинама Леха, у хладном пустињском подручју Ладака на северозападу Индије. Она је изјавила: „Мислим да сам била у четвртом разреду када сам била у Леху. Мој брат се тек родио. Мој отац је био у војсци и тамо је био распоређен. Провела сам годину дана у Леху и сећања на то место су ми веома снажна. Сви смо тамо били деца војника. Нисмо живели у кућама, већ у бункерима у долини, а на врху брда изнад наше долине налазила се ступа. Тркали смо се до врха ступе.”
Данас Чопра сматра Барејли својим родним градом и одржава снажне везе са тим местом.
Са 13 година Чопра се преселила у Сједињене Америчке Државе како би се школовала. Живела је код тетке и похађала школе у Њутну у Масачусетсу и Сидар Рапидсу у Ајови, након боравка у Квинсу у Њујорку, где се такође преселила породица њене тетке. Током боравка у Масачусетсу учествовала је у неколико позоришних продукција, изучавала западну класичну музику и хорско певање.
Током тинејџерских година у Сједињеним Америчким Државама, Чопра се понекад суочавала са расним предрасудама и била је изложена вршњачком насиљу од стране афроамеричке ученице због свог индијског порекла. Касније је изјавила: „Била сам неспретно дете, имала сам ниско самопоуздање, потицала сам из скромне породице средње класе, имала сам беле флеке на ногама. Али била сам изузетно вредна. Данас моје ноге рекламирају 12 брендова.”
После три године, Чопра се вратила у Индију и завршила последњу годину средњег образовања у Војној јавној школи у Барејлију.
Током тог периода, Чопра је освојила локални избор лепоте „Мајска краљица”, након чега су је пратили бројни обожаваоци. Њена породица је због њене безбедности поставила решетке на прозоре и врата породичне куће. Њена мајка ју је пријавила на такмичење „Фемина Мис Индије” 2000. године. Чопра је завршила на другом месту и освојила титулу „Фемина Мис Индије света”.
Након тога победила је на избору за Мис света, где је 30. новембра 2000. године у Миленијумској куполи у Лондону крунисана за Мис света 2000. и Континенталну краљицу лепоте, Азија и Океанија. Чопра је била пета Индијка која је освојила титулу Мис света, а четврта која је то постигла у периоду од седам година.
Била је уписала факултет, али је одустала након победе на избору за Мис света. Чопра је изјавила да су јој титуле Мис Индије и Мис света донеле препознатљивост и да је након тога почела да добија понуде за филмске улоге.
Године 2001. мост њеног носа се урушио током операције уклањања полипа из носне шупљине. Због „потпуно другачијег” изгледа запала је у депресију, али је касније била задовољна резултатима корективних операција.
Глумачка каријера
Почеци каријере и пробој (2002–2004) Након победе на избору за Мис Индије света, Чопра је добила улогу главне глумице у романтичном трилеру Хумраз (2002) редитељског дуа Абаса–Мустана, чиме је требало да оствари филмски деби. Међутим, до тога није дошло из различитих разлога: она је навела да се снимање није уклапало у њен распоред, док су продуценти изјавили да су променили глумачку поставу јер је Чопра преузела друге обавезе.
Њен филмски деби догодио се у тамилском филму Тамилијан (2002), у којем је играла љубавну партнерку главног јунака, кога је тумачио Виџај. Рецензија објављена у листу The Hindu похвалила је филм због духовитости и дијалога, али је оценила да је улога Чопре била ограничена са становишта глумачког изражаја.
Године 2003. Чопра је остварила деби у боливудском филму као друга главна женска улога, поред Санија Деола и Прити Зинте, у филму Анила Шарме Херој: Љубавна прича шпијуна. Радња филма смештена је у контекст Индијске војске у Кашмиру и прати борбу агента индијске обавештајне службе RAW против тероризма. Касније се присетила тог искуства, признајући да је била веома нервозна и да се „тресла” када је први пут упознала Деола.
Упркос гласинама да није добра глумица и разматрањима да буде уклоњена из филма, Деол је препознао њен потенцијал и инсистирао да јој се пружи прилика да се докаже. Херој је постао један од најуспешнијих боливудских филмова те године по заради, иако су критичари имали подељене ставове. Дерек Ели из часописа Variety оценио је да је „изузетно лепа Чопра остварила сигуран филмски деби”.
Касније исте године појавила се у комерцијално успешном филму Раџа Канвара Андас, са Акшајем Кумаром, делећи главну женску улогу са дебитанткињом Ларом Дутом. Чопра је тумачила живахну младу жену која се заљубљује у лик који игра Кумар. Hindustan Times истакао је гламур који је унела у улогу, док је Кунал Шах са портала Sify похвалио њену глуму и навео да има „све квалитете да постане звезда”. Њена улога донела јој је награду Филмфер за најбољи женски деби (заједно са Ларом Дутом), као и номинацију за најбољу споредну глумицу.
Прва три филма Чопре објављена 2004. године, План, Судбина и Немогуће, нису постигла значајан успех на благајнама. У том ранијем периоду Чопра је углавном добијала улоге које су биле усмерене на „гламурозни ефекат”, а које је филмски критичар Џогиндер Тутеџа сматрао лако заборављивим.
Касније те године глумила је са Салманом Ханом и Акшајем Кумаром у романтичној комедији Дејвида Давана Хоћеш ли се удати за мене?, која је била комерцијално успешна и постала трећи најуспешнији индијски филм године по заради.
Крајем 2004. године глумила је поред Кумара и Карине Капур у романтичном трилеру Абаса–Мустана Приговор. Чопра сматра своју прву улогу негативке, у којој је тумачила Сонију Рој, амбициозну жену која оптужује свог запосленог за сексуално узнемиравање, „највећим искуством учења у својој каријери”.
Филм је био критички и комерцијално успешан, а Чоприна глума добила је бројне похвале. Hindustan Times навео је да је управо тај филм значајно променио њену каријеру. Један критичар BBC-ја написао је: „Приговор је Чоприн филм. Као заводљива, опака и прорачуната заводница, она преузима сваку сцену у којој се појављује својим снажним присуством на екрану.”
За ову улогу освојила је награду Филмфер за најбољу изведбу у негативној улози, постајући друга и последња глумица која је добила то признање након Каџол (категорија је укинута 2008. године). Такође је добила номинације за награду Филмфер за најбољу споредну глумицу и награду Удружења филмских продуцената за најбољу глумицу у споредној улози.
Успон до популарности (2005–2006) Чопра се 2005. године појавила у шест филмова. Њена прва два остварења, акциони трилери Уцена и Карам, нису била успешна ни код критичара ни на благајнама. Шилпа Бхаратан-Ајер са портала Rediff.com сматрала је да је Уцена веома предвидив филм и оценила да је њена улога супруге полицијског комесара била веома ограничена са становишта глумачког израза.
Њена глума у филму Карам наишла је на бољи пријем. Субхаш К. Џха је написао да Чопра „својим одмереним тумачењем снажне драме уздиже лик, стварајући карактер чију рањивост и лепоту потврђују и унутрашњи и спољашњи светови изграђени око њега”.