Сечујhttp://www.poreklo.rs/2014/04/14/optiranje-iseljavanje-srba-u-madjarskoj-1920-1931 (, ) је село у Мађарској, у јужном делу државе. Село управо припада Мохачком срезу Барањске жупаније, са седиштем у Печују.
Сечуј је до Првог светског рата имао значајну српску заједницу, а као спомен минулих времена у средишту насеља очувана је Српска православна црква. Овде је такође, неколико година у 18. веку (1722-33.), била и српска епархија.
Природне одлике Насеље Сечуј налази у јужном делу Мађарске. Најближи већи град је Мохач.
Историјски гледано, село припада мађарском делу Барање. Подручје око насеља је равничарско (Панонска низија), приближне надморске висине око 100 м. Западно од насеља се издиже Виљанско горје, док источно од насеља протиче Дунав. Насеље је положено у тераси изнад реке.
Становништво Педантни парох Димитрије Јанковић, је за само годину дана администрирања, написао малу студију о сечујској српској парохији и њеном становништву. Показао је како се годинама мењао-опадао проценат православних Срба, у односу на неправославну заједницу. За последње 94 године нестало је 82 Срба.„Српски сион”, Карловци 1897. године
1738. године - 1500 становника - 860 Срба или 58%
1760. године - 2050 становника - 800 Срба или 39%
1780. године - 2374 становника - 700 Срба или 29%
1796. године - 705 Срба
1810. године - 2800 становника - 725 Срба или 26%
1830. године - 3700 становника - 682 Срба или 18%
1847. године - 651 Србин„Гласник друштва српске словесности”, Београд 1872. године
1860. године - 4550 становника - 660 Срба или 14%
1867. године - 648 Срба„Гласник...”, наведено дело
1890. године - 5400 становника - 623 (603?) Срба или 11%
1895. године - 5600 становника - 612 Срба или 10%
Према подацима из 2013. године Сечуј је имао 1.968 становника. Последњих година број становника стагнираBaranya (Hungary): County, Towns and Villages - population statistics and maps.
Претежно становништво у насељу чине Мађари римокатоличке вероисповести, а мањина су Немци (око 5%).
Попис 1910.
Сечуј језик вера
Напомена: У рубрици осталих језика највећи број особа исказао је ромски језик.
Историја мини|315п|десно|Поглед на део Сечуја Срби су у Сечују присутни још од средњег века, али је њихов број посебно нарастао после Велике сеобе. У првој половини 18. века они су чинили целокупно становништво села.
Посебно вредан податак је то да је овде пет година боравио Патријарх српски Арсеније Чарнојевић после збега из Србије. Док је ту боравио имао је намеру саградити српски манастир и отворити вишу школу на српском језику.
Са доласком Хабзбуршке власти овде су насељени и Немци (18. век). Потом су се у насеље стали досељавати и Мађари. Пред Први светски рат било је око 800 Срба, који су чинили око 20% месног становништва.
Године 1905. у Дунасечују су функционисали пошта и телеграф.
После Првог светског рата и поделе Барање на два дела — данас мађарски (северни, већи) и југословенски (јужни, мањи), Сечуј се у оквирима Краљевине Мађарске. У следећим годинама огромна већина Срба се иселила у српске делове новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и СловенацаОптирање и исељавање Срба у Мађарској 1920-1931. » Порекло, тако да је већ 1930. године у насељу било свега 45 Срба или мање од 1% месног становништва. 1970. године било их је свега 13.
После Другог светског рата и значајан број месних Немаца се иселио у матицу.
Срби у Сечују Сечуј је за православне Србе историјски важно и славно место. Ту се поред њега одвијала прва Мохачка битка 1526. године, али и ту је од 1698. године била патријаршијска столица, на којој је десетак лета седео патријарх Арсеније Чарнојевић. Пошто патријарх није имао утврђено место становања, он се бавио током године у више места, међу којима и у Сечују, да би се 1708. године скрасио у манастиру Крушедолу, а затим у Карловцима 1713. године.„Српски сион”, Карловци 1892. године Срби су се први ту доселили у првој половини 16. века, склањајући се пред Турцима. Године 1521. били су то Срби насељеници у Бачкој и Срему, који су прешли у Барању. А то насељавање је могло бити и нешто раније око 1508. године, под српским деспотом Стеваном Штиљановићем. Главнина Срба се населила у Сечуј ипак у време Велике сеобе Срба, под патријархом Чарнојевићем. У град Сечуј је последње деценије 17. века ушло око 900-1000 Срба. Дошли су ови у то прилично напуштено место, под Турцима звано „Караула”, одакле су ови били протерани. Насељенике су дочекали малобројни Срби и Хрвати, који су преживели ратна страдања и пустошења. Земљу око Сечуја је аустријски цар 1660. године поклонио верном племићу Петру Јагошићу, због његових заслуга.
Због лепог предела са здравом климом, патријарх је измолио аустријског цара да му дарује град Сечуј са замком. Када је патријарх молио цара да му уступи Сечуј, образлагао је свој захтев тиме да ће ту подићи православни манастир и уз њега гимназију. Цар Леополд I у својој повељи од 27. јуна 1697. године поклања патријарху српском Арсенију Чарнојевићу и његовим наследницима у архиепископату због верности и заслуга, само замак „Сечуј” (Секчу) са истоименом варошицом у Барањи.„Гласник друштва српске словесности”, Београд 1875. године Међутим 1703. године је наговештено а 1706. године и узета је Секча, и за друго добро била замењена. Патријарх је тада постао „властелин” и над местима: Даљ, Бело брдо, Борово и Церић. Патријарх је затим себи озидао у граду Сечују , двор или резиденцију.
Први подаци о сечујском православном храму посвећеном Св. Николи су из 1721. године. Та црква је била импозантна, и за разлику од садашње била широка и пространа - можда дупло већа. Она је по мишљењу хроничара била широка, онолико колико је садашња дуга. У порти црквеној се налазила надгробна плоча из 1734. године, за коју се говорило да је „над том гробницом била стара црква”. Стари иконостас је пренет из старе у нову, и био је проблем уклопити га због смањених димензија новог. Сечуј је октобра 1736. године задесила велика несрећа, у пожару је страдао град, и у њему обе богомоље - православна и католичка црква. Тада је у владичанском двору „седео” егзарх Симеон, уместо епископа, о којем се мало зна. Био је то Егзарх београдски Симеон Милосављевић, који се помиње у тестаменту последњег владике сечујског Максима Гавриловића, а који је иначе пре 1722. године био Београдски епископ.
У Сечују је одржан јуна 1700. године први црквено-народни сабор, на којем је патријарх Чарнојевић, завладичио Данила Петровића Његоша. Његош је добио синђелију, као нови црногорски владика. Његово време је наступило 1697. године, након смрти дотадашњег владике црногорског Саве Очинића.
У Барањи су крајем 17. века биле две православне владике: један у Сечују, а други у Петоцркви или Печују. Патријарх се није дуго задржао у Сечују, јер је прешао у Сентандреју почетком 18. века. Од тада је установљена епископска столица у Сечују. Владика се уселио у патријархов бивши двор, а издржавао се пре свега од аренде на земљу, винграде и ливаде. Први сечујски епископ који је ту и столовао био је владика Никанор Мелентијевић од 1713. године. Он је са делом народа пред „мађарским ребелијама” пребегао из Сечуја у Осијек, где се помиње 1717. године. Касније га налазимо у манастиру Крушедолу 1726. године, и није познато зашто је престао бити владика сечујски. Публикован је 1905. године у црквеном листу, интересантан документ од имовини покојног Максима Гавриловића - последњег епископа сечујско-осечког 1721-1732. године. Током оставинске расправе при суду у Осијеку септембра 1732. године, утврђено је да оставина владикина износи 6630 ф. а дугови са погребним трошковима нарасли су на 5062 ф. 6 крајцара. Дуг је текст - списак онога „што је и коме” владика поделио тзв. „Назнаменованије”, од вредног остатка од 1000 дуката и 120 ф. Владикин служитељи су били при резиденцији Сечују: поп Стефан, монах стари Макарије и ђакони Роман и Арсеније. Владика се бавио и у Осијеку и у Сечују. У вароши Сечују су остала владичина три велика дрвена сандука пуна разних, што личних што сакралних ствари. Било је ствари покретних и у резиденцији, а о свему томе је водио бригу поменути ђакон Арсеније „Грабовчанин”. Сечујски епископат је укинуо аустријски цар Карло VI 1733. године, а припадајуће парохије су прикључене Будимској епархији, за време будимског владике Василија Димитријевића. Али све до 1847. године у наслову владике будимског био је и придев „сечујски”. Епископ је и даље живео у Сечују, али сада је то „будимски”. До 1736. године православци су живели у непријатељству, прво са „куруцима” а после са агресивним католицима у Сечују. Пописано је 1738. године у граду Сечују 1500 становника, од којих је било 860 Срба. Од 1760. године међутим масовно се у Сечуј досељавају католици Немци, који убрзо преузимају превласт од Срба.
О старијим становницима Србима и њиховом животу у Сечују мало је остало трага. Сечујац, Васа Кулашиновић је 1728. године тражио део наследства своје покојне тетке Косане Земизе, јер је код ње служио и у „куручко време” чувао јој иметак.„Друштво српске словесности”, Београд 1874. године Амврозије Јанковић иконописац рођен је око 1731. године у Сечују.„Коло”, Београд 1943. године Варош Сечуј је 1731. године имао 70 српских православних домова.„Гласник Историјског друштва у Новом Саду”, Нови Сад 1932. Године 1735. у Сечују се о Ускршњем посту исповедило 279 парохијана. Месни парох 1735. године био је поп Николај. Помињу се у списку породице: Рајић, Хераковић, Бајчетин, Чепинац, Чатарчов, Чанталић, Михатов, Радилов, Радановић, Мали, Мишков, Секулић, Миладиновић, Петров, Углешић, Печујац, Ковачев, Максимов, Мијин, Милованов, Чоло, Станишин, Сулошац, Чворак, Тупонаров и још 32 друге.„Српски сион”, Карловци 1895. године Помиње се 1744. године посланик на Црквено-народном сабору Мишко Капамаџија.
Првобитна српска црква од плетера покривена шиндром подигнута је непосредно после сеобе. Била је посвећена празнику Летњи Св. Никола или Преносу његових моштију.„Нин”, специјални додатак, Динко Давидов, Београд 1990. године После пожара, кренули су Срби православци да граде нову, садашњу цркву и резиденцију. Мада је по предању резиденцију градио патријарх, то је мало вероватно. Црква и резиденција - коју чине у ствари три зграде подигнути су од цигле између 1740-1750. године. По другом извору црква је грађена 1741. године.Мата Косовац: „Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године”, Карловци 1910. године У једној је била резиденција епископа, у другој су живели „придворни”, док је трећа била у ствари стаја. Ту је уз владику а и после живео „Економ дворски”, који је водио бригу о имању владичанском. Последњи економ је ту био до 1808. године јеромонах Анатолије, којег је поставио епископ Динизије Поповић. Овај је једно јутро трагично страдао у кухињи, када је на њега пао стари велики димњак. У „резиденцију” је 1784. године на празник Св. Пантелејмона ударио гром и запалио га, али срећом велика киша је угасила пожар. Од тада се по предлогу владике Кириловића, тај дан - Св. „Пантелија” слави као заветни дан у Сечују. Први поп који је у „резиденцији” као парохијском дому становао је био поп Павле између 1770-1776. године. За време мађарске буне у „резиденцији” су становали мађарски жандарми, окупиравши га претходно.